Page:Dragutin Ilić - Hadži Đera.pdf/17

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ова страница је лекторисана


Тако је стајало до овога догађаја, 4. новембра 1803. год.

2.

Тешко замишљен уђе Хаџи-Ћера у своју ћелију. Његово бледо лице с кратком проседом брадом и задубљеним погледом, који чисто продире у душу кад погледа, дошло је овога пута блеђе. Колико год су га дирнуле Рунићеве речн, толико гаје дирала и помисао даје све доцкан. Већ је пуних пет година како све чини, да измири завађену паству, па узаман. Крвна освета укоренила се и замрежила села, да је вшие ншпта не може шичупати из срца овога народа: ни кнезови, на које Турц-1 силно подозреваху, никалуђери, ни он, коме, као пастиру своме, одаваху сваку пошту, али га у овој прилици никад не послушаше. То је Хаџи-Ђери тешко падало.

Нелагодно осећање будило се у њему, кад се раставио од овихљуди. Онај Рупићев одговор-„Ј1ако је теби, ти немаш деце!” порази га сасвим. Потајни не-мир напомнњао му је да се још ннје све свршило, и да за овим гробом има још један да се ископа. И та га помисао толико узнемири, да је почео зепсти од неиз-весне слутње. Дође му тешко што одби Рупићев позив, те не оде онамо, где се сада у покој душе убијенога скупљају на даћу, па да и на томе месту покуша да их измнри. Али како? Зар није све радио, што се могло радити. па кад ннје могао код прве и друге главе преки-