3 — Гледајте, добри људи, полудео старац! сасвим сишао с ума! говорила је бледа, сувоњава и добра мати њихова, која је стајала на прагу, а још није имала кад ни загрлити милу децу своју. — Деца дошла кући, има више од годину дана како их ни смо видели, а њему пало на ум, Бог те пита шта: да се песнича! — Па он се дивно бије! рече Буљба, кад преста. — Тако ми Бога, добро! настави, догонећи на себи мало хаљине. — Тако добро, да чак није требало ни пробати. Биће ваљан козак! Е, да си ми здраво, синко! Де да се пољубимо! И отац и син стадоше се љубити. — Добро је, синко! Тако ти удри свакога, ни- коме не опраштај! Него баш ти је смешно то руво: каква ти то узица виси? А што ти, шмокљане, стојиш и што си спустио руке? рече Тарас млађему сину: — Шго ме не бијеш, пасји сине? — Ето шта му опет пада на ум! рече мати, која је у том грлила млађега. — И како му дође на намет тако што, да рођено дете бије оца! Као да му је сад до тог: дете младо, прешло толики пут, уморило се... (том је детету било више од двадесет година и било је за читав хват високо); — требало би да се сад од- мори и да се прихвати чим, а он га гони да се бије! — Е, маза си ти, како видим! рече Буљба. — Па слушај, синко, мајку: она је жена, она ништа не зна. Зар ви да се мазите? Ваше је мажење — равно поље и добар коњ: ето то је ваше мажење! А видите ли ево ову сабљу? То је ваша мати! Све је оно ђубре, чим вам пуне главу и академије, и све оне књижице, буквари и Философије, и све оно: ко ће га знати шта, — пљунем ја на све то! (Овде Буљба додаде таку реч каква се не употрсбљава у штампи). Него нај- боље ће бити да вас још оне недеље пошљем на За- порожје. Тамо је наука, права наука! Тамо је за вас школа; само тамо стећи ћете памети. — Зар само недељу дана да буду код куће? рече жалостиво сувоњава старица мајка. — Неће се,
