3 — Gledajte, dobri ljudi, poludeo starac! sasvim sišao s uma! govorila je bleda, suvonjava i dobra mati njihova, koja je stajala na pragu, a još nije imala kad ni zagrliti milu decu svoju. — Deca došla kući, ima više od godinu dana kako ih ni smo videli, a njemu palo na um, Bog te pita šta: da se pesniča! — Pa on se divno bije! reče Buljba, kad presta. — Tako mi Boga, dobro! nastavi, dogoneći na sebi malo haljine. — Tako dobro, da čak nije trebalo ni probati. Biće valjan kozak! E, da si mi zdravo, sinko! De da se poljubimo! I otac i sin stadoše se ljubiti. — Dobro je, sinko! Tako ti udri svakoga, ni- kome ne opraštaj! Nego baš ti je smešno to ruvo: kakva ti to uzica visi? A što ti, šmokljane, stojiš i što si spustio ruke? reče Taras mlađemu sinu: — Šgo me ne biješ, pasji sine? — Eto šta mu opet pada na um! reče mati, koja je u tom grlila mlađega. — I kako mu dođe na namet tako što, da rođeno dete bije oca! Kao da mu je sad do tog: dete mlado, prešlo toliki put, umorilo se... (tom je detetu bilo više od dvadeset godina i bilo je za čitav hvat visoko); — trebalo bi da se sad od- mori i da se prihvati čim, a on ga goni da se bije! — E, maza si ti, kako vidim! reče Buljba. — Pa slušaj, sinko, majku: ona je žena, ona ništa ne zna. Zar vi da se mazite? Vaše je maženje — ravno polje i dobar konj: eto to je vaše maženje! A vidite li evo ovu sablju? To je vaša mati! Sve je ono đubre, čim vam pune glavu i akademije, i sve one knjižice, bukvari i Filosofije, i sve ono: ko će ga znati šta, — pljunem ja na sve to! (Ovde Buljba dodade taku reč kakva se ne upotrsbljava u štampi). Nego naj- bolje će biti da vas još one nedelje pošljem na Za- porožje. Tamo je nauka, prava nauka! Tamo je za vas škola; samo tamo steći ćete pameti. — Zar samo nedelju dana da budu kod kuće? reče žalostivo suvonjava starica majka. — Neće se,
