Page:Тарас Буљба. Приповетка. Београд 1902.djvu/44

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ова страница је лекторисана


— Јесте, макар и оца. Кад је увреда не гледам ко је нити га поштујем. — Па како ћеш се бити са мном? Ваљда пе- сницама? — Па већ чим буде. — Е, хајде песницама! рече Буљба засукујући рукаве. — Да видим, какав си јунак па песничењу!




И место здрављања после данашњег растанка, отац и син почеше пришивати један другоме буботке и по ребрима, и по слабинама, и по прсима; час уз- макну н обазру се, час нанова наступе.