O gorka ljubavi,
kroz ovu vil, koja slavan se cvit pravi,
tvrdosti vruć plamen u srce me stavi,
u komu jak zmija,
ka pije krv, stoji, ter nebog tužan ja
prijati za mal čas ne mogu pokoja:
vik mi stril tvoj mira
ne hoće da poda, nu hoće da umira
u muci bez plate ma služba i vira.
Koja ti hvala jes,
činit mi sve kros taj jedini nje ures
patiti nevolje, trud, muku i boles?
Ni pravo, da tuže
ti, ki t' su podložni, nu oni, ki druže
oholas ter neće tvoju vlas da služe.
Znan lovac, dobro znaj,
za zvirim, ku ima, ne brzi svoj stupaj,
nego li za onom, ka bježi na svit saj.
Molju te tim, nemoj,
ljubavi nemila, davat mi tolikoj
od veće čemeran i žestok nepokoj.
Nu ako ć hvaljeno
na svitu tve da je kraljevstvo ljuveno,
tvim plamom užeži nje srce studeno;
toj ti će na saj svit
slava, čas i dika jedina vazda bit,
koja se vik neće ni zabit ni zgubit.
