О горка љубави,
кроз ову вил, која славан се цвит прави,
тврдости врућ пламен у срце ме стави,
у кому јак змија,
ка пије крв, стоји, тер небог тужан ја
пријати за мал час не могу покоја:
вик ми стрил твој мира
не хоће да пода, ну хоће да умира
у муци без плате ма служба и вира.
Која ти хвала јес,
чинит ми све крос тај једини ње урес
патити невоље, труд, муку и болес?
Ни право, да туже
ти, ки т' су подложни, ну они, ки друже
охолас тер неће твоју влас да служе.
Знан ловац, добро знај,
за звирим, ку има, не брзи свој ступај,
него ли за оном, ка бјежи на свит сај.
Мољу те тим, немој,
љубави немила, дават ми толикој
од веће чемеран и жесток непокој.
Ну ако ћ хваљено
на свиту тве да је краљевство љувено,
твим пламом ужежи ње срце студено;
тој ти ће на сај свит
слава, час и дика једина вазда бит,
која се вик неће ни забит ни згубит.
