JEDNOMU, KI NIŠTO NE UČINI, A TUĐE SVE HULI. Писац: Динко Рањина
107. pesma Pjesni razlike
JEDNOMU, KI NIŠTO NE UČINI, A TUĐE SVE HULI.
Jadovni zleče moj, zavidos s kim bjesni,
za zle prem tolikoj ne scijeni me pjesni.
Ak' u njih ni sada onijeh sve riči,
kim staro njekada brijeme se tač diči:
"Svitlušto sunačce, rozice, diklice,
ljuveno srdačce, grimizna svilice,
za što me tač verna ostavi, moj venče,
krunice biserna, moj zlaćen prstenče?"
U ova vremena, moj hudi tamniče,
druga sad imena naše pjesni diče,
jer jak lis u cvitju, tač nijedna na svit saj
u jednomu bitju ne trpi običaj.
Također i riči, kime se jur njekad
stara svijes diči, u scijeni nijesu sad,
i ove sad, ke veće jesu, znaj, scijenjene,
s vremenom bit neće od druzih primljene.
Razliki svit ovi, ki trpi svoju čes,
sve večî i novî, što godi na njem jes.
Tim ne kteć rug biti svijem spjevcom na svit saj,
kad što hoć huliti, prî dobro razmišljaj.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Рањина, умро 1607, пре 417 година.
