O ti, ki, buduć hud u svaka tva dila,
sad kažeš pasju ćud staroga Dzoila,
kunu t' se od sade na kripos najvišu,
da t' veće nikade ne ukažu, što pišu,
er s njekom nesvisti zavidnom od veće
vas pjesni red čisti postaviš u smeće,
hoteć ih načinjat s načini njekima,
s kim pjesan vazda rat razbjenu zlu prima.
Mogu te ja u to prilična zazvati
k olovu, ki pluto hoće učit plivati;
ma se ni toj stvari čuditi na svit saj,
spjevaoci zač stari patil' su taj vik vaj;
nu tebi spomene hoću ove stvoriti,
neka se na mene ne mož pak tužiti:
muž oni nijesam ja mrtvoga, znaj, doma,
ki, kad psos ku prija, ni trijeska ni groma,
a dobru tuj horu poznal' su kroz smih moj
svi oni, ki pokoru patil' su za grih svoj.
