О ти, ки, будућ худ у свака тва дила,
сад кажеш пасју ћуд старога Дзоила,
куну т' се од саде на крипос највишу,
да т' веће никаде не укажу, што пишу,
ер с њеком несвисти завидном од веће
вас пјесни ред чисти поставиш у смеће,
хотећ их начињат с начини њекима,
с ким пјесан вазда рат разбјену злу прима.
Могу те ја у то прилична зазвати
к олову, ки плуто хоће учит пливати;
ма се ни тој ствари чудити на свит сај,
спјеваоци зач стари патил' су тај вик вај;
ну теби спомене хоћу ове створити,
нека се на мене не мож пак тужити:
муж они нијесам ја мртвога, знај, дома,
ки, кад псос ку прија, ни тријеска ни грома,
а добру туј хору познал' су кроз смих мој
сви они, ки покору патил' су за грих свој.
