Филиде/ТРЕЋИ АТ

Филиде
Писац: Антун Сасин
ТРЕЋИ АТ

ТРЕЋИ АТ[уреди]

[Шена прва][уреди]

Филиде вила из лова идући говори:

Фил(иде)
Обидох дио горе и вȁс луг текући,
орању прије дзоре, звјерење иштући.
Ништа не замјерих, могу рит, нег заман 265
ови лијеп потратих залуду свијетли дан.
Ну, берућ ружицу замјерих кон пута
гди пасе травицу тиха звир кошута,
тер кад ја вјенчац свих, узех лук мој и стрил
и скочих на поспих да бих је обранил. 270
Кî час ме замјери, у они час справи,
јȁк да ју лав тјери, тер бјегну к дубрави.
Туј за ńом ја скочих тер лака и хитра
потекох на поспих, ну бржа би витра,
а кад би у лугу, тач брзо проскочи 275
да ńу, ни звир другу, згледаше ме очи.
Сад ћу поћ кон воде починут у сјенцу
гди жедне доходе све звијери к студенцу,
једа гди дошета у дружби с ком звири
и на ńу опета срећа ме намири. 280
Ну, које12 чудо овој, није нигди пастира,
при води студеној није мога Ļубмира.
Могу ријет, чудо је, ер овди на свак час
он свири и поје, пустив свој сладак глас.
Драг ми је задости ере се мном гизда 285
и моје љепости прославļа до звизда,
припијева он мене, своје стадо пасући,
кон воде студене пјесанце појући.
Не буде још дзора кад пусти сладак глас
тер слатко да гора, чувши га у тај час, 290
одговор уздаје на рајске теј пјесни
у које спјеваје, припијева ļувезни,
и такој слави ме да овеј дубраве
све чују мê име, и цвитја и траве,
тер славне теј виле, звјерење кад слиде, 295
прилијепе и миле мени узавиде,
с којијеми већекрат13 кон воде студене
слишамо припијеват кад почну туј мене,
а он нас не види у густој дубрави
нег стадо своје слиди по цвитју и трави. 300
Ах, да ми ’е угледат гди кога пастира,
да ми га је упитат за мога Ļубмира,
али ко чеļаде изиде да сада
прије него западе сунце пут запада.

[Шена друга][уреди]

Овди вила упази Ļубенка и говори:

[Филиде]
Ну, кî ће бит овој пастјерић гиздав, млад? 305
Ну, ходи, брајо мој! Одкле идеш такој сад,
тач хрло текући?
Ļубенко
Из дома, госпоје,
ћаћу иду иштући на поштење твоје.
Овди га ухити за руку.
Вила
Ну, ходи овамо, гди ’е ћаћа, ну, кажи.
Ļуб(енко)
У загорју тамо, с дружином на паши, 310
гди су три обора, ако знаш ти сада,
туј пасу крај мора опћено ńих стада;
у подне пландују под јелом при гори
и мирно станују кад сунце домори.
Вила
Ује ли вук када на паши, хоћ’ ми рит, 315
овчицу од стада?
Ļуб(енко)
Туј не смије присмрдит!
Јес Мрков, јес Мркас и њека кучина
и њеки велик пас кнеза Вукашина
кî чува овчице, право ти хоћу рит,
с вуком зазубице може се ухитит. 320
Поћ ми је јур вриме, ћаћа ће псовати.
Вил(а)
Чек, брајо, што ти ’е име, хотјеј ми казати.
Ļуб(енко)
Ļубе ми ’е име. Пуштај ме, Бога рад,
веће не држи ме с тобоме овди сад.
Вила
Имаш ли мајку ти?
Ļ(убенко)
Имам.
Вил(а)
Је ли лијепа и млада? 325
Хотјеј ми казати истину ти сада:
али ’е твоја мати љепша, рец’, али ја?
Ļ(убенко)
Љепша си, вило, ти него мајка моја;
гиздави твој урес и рајско твê лице
сунце је згар с небес, очи двије Данице, 330
али мајка моја дража ми ’е тисућкрат
нег тај љепос твоја, госпоје, да ти ’е знат.
Вил(а)
Вјерујем, да ти ’е знат. Мож’14 ли знат пастира
и мени за ń казат на име Ļубмира?
Ļ(убенко)
Сада ће овди бит, сад се ћеш ш ńим састат. 335
Стој с Богом, ја ћу т’ рит кад га се ћ’ нагледат.
Вил(а)
Узми овуј торбицу. Што ти ’е у ńој, хоћ’ ми рит?
Ļ(убенко)
Оцу брашеницу, нећу је оставит.
Вил(а)
Када се савратиш овуда опета
чин да ми се јавиш. Разумна дјетета! 340
Ну, кî ће бит овој пастир кî путем гре?
Ļубмир је драги мој, Ļубмир кî за мном мре!

[Шена трећа][уреди]

Овди Ļубмир излази, а виле не види тер говори

Ļубм(ир)
Јаох, не зна што је цвил, ни што је плакати,
ни што је ļувен стрил у срцу имати
како ја притужан и у сан и јави 345
ер сам роб и сужан усионе ļубави.
Упију на мене баба и стриц Радовац
и кућне све жене, Радоје и Станац,
тер их стоји бука већа негли када
планинскога15 вука замјере кон стада. 350
Не марим ја за тој нег мисал моја јес
слиједити вȁс вик мој ангелски16 лип урес
од оне од госпој, и то је мâ мисал,
којој сам живот мој на служби записал.
Овди вилу замјери.
Ну, ово чеļаде ја видим њекоје 355
гиздаво кон воде, моја вил ово је,
ово је моја вил, сунчано кê лице
и драг свој образ бил, очи двије Данице,
ово је госпоја, ńе урес гиздави
кû свак час свијес моја припијева и слави, 360
којијем се мâ младос све дичи и гизда,
спијеваје ńе љепос славећи до звизда.
Ну, што цкним? Чеса рад ја брзо не хрлим
и руком мојом сад ńе грло не грлим?17
Вила
Ļубмиру, далек стој, наприједа немој ит 365
ако нећ’ живот твој у си час изгубит.
Не тегни у мене, мало тој сад знају,
крепости ļувене моћ врх нас не имају.
Ļуб(мир)
А ти ме за слугу узми сад, госпоје,
не жели ствар другу жеļно18 срце моје. 370
Вил(а)
Нећеш бит мој слуга, ти вјеруј сад мени,
тебе ћу за друга у гори зелени.
Тој ће бит мâ служба, Ļубмире драги мој,
привјерна твâ дружба, васколик живот твој.
I с Богом остани, пут луга ја ћу поћ, 375
мој друже избрани, и ови ћу т’ вјенчац оћ.
Нећу већ овди стат.
Ļуб(мир)
Бог с тобом, госпоје,
кад те ће загледат веће очи моје?
Вил(а)
Брзо ме ћ’ ти видит, Ļубмире драги мој,
и са мном говорит при води студеној; 380
туј мало посвири, остави мисли сад,
и срце самири, молим те, мене рад.19

[Шена четврта][уреди]

Јелача
Ух, брижна, обидох пô свијета, нут јада,
од жеђе погибох и труда ја сада!
Поћи ћу воде пут, најлахше20 ја ходе, 385
тер ћу туј починут у хладу кон воде,
једа ли туј Ļубмир с имањем буде стат,
али ини кî пастир, да ми ’е за ń испитат.
Рада бих ш ńим се стат у овој дубрави
да ми га је извидат од онеј ļубави, 390
да веће не вене. Ну, ȍво га гди поје
кон воде студене, под врбом туј стоје.
Здрав, Ļубе! Што чиниш? Јеси ли оздравил
да веће не цвилиш цјећ горске лијепе вил?
Ļуб(мир)
Наздравје, Јелача! Одкле идеш тој сада? 395
Мени суза и плача не маńка никада,
а све то, мâ Јеле, цјећ горке ļубави.
Јелач(а)
Не говори веле, бесједе остави!
Погризи коријена овога у си час,
неће моћ ļувена врх тебе имат влас. 400
Ļуб(мир)
С печали врзи тој, ер мисал моја јес
васколик живот мој слиједит лијеп урес
од оне од госпој, дарова кâ мени
са главе вјенчац свој при води студени
и рече: »Тој носи, Ļубмире гиздави, 405
врх русијех твојијех коси за биљег ļубави«.
Јелач(а)
Тој ти се призрила кâ неман од горе,
није бил’ тој вила, Ļубмире, неборе.
Ļуб(мир)
Знам што су немани, вил што. Вил тој бјеше,
ńе урес избрани очи ме видјеше, 410
овди ш ńом говорих, гдје мирна мене ође,
а она на поспих пут луга туј пође,
носећи лук и стрил тер сакри у тај час
од мене лијепа вил сунчани свој образ.

Референце[уреди]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Антун Сасин, умро 1596, пре 428 година.