Рад(оје)
Ово је други дан одкли се по гори
ја тучем јадован, вај, труд ми домори
иштући Љубмира, а не знам куд пође.
Нут мога немира гди мене сад ође,
да му ја имање и да му ја говеда 115
сад пасем, тој стање његово свак гледа.
Богме ћу сад поћ пут стана најбрже,
а стадо туј оћи вук да га распрше;
и да га покоље, ја за то не хају,
тој ће бит најбоļе, нека дни не трају. 120
Високе јур горе примише сјен и мрак,
а сунце у море за сакрит свијетли зрак
хрло се потежи. Ну, кî ’е ово сад
под бором гди лежи ухиљен пастир млад,
к небесом тер гледа, уздише и цвили? 125
Поћи ћу наприједа. Љубмир је мој мили!
Туј ли си, биједан мој! Што лежиш јȁк ками,
обливши образ твој грознијема сузами?
Кâ ти је досада, која ли, вај, туга
да лежиш туј сада, јȁк мртав, сред луга, 130
а драго твоје стадо туче се по гори,
и старо и младо? Ну, са мном говори
тер мало погледа’ тамо пут запада,
сунце гдје наприједа иде да запада.
Хрло се потежи, тијем устан’, Љубе мој, 135
туј веће не лежи, дигни се, жит’ ја твој.
Овди га ухити за руку тер га дигне.
Љубмир
Мој драги Радоје, не мари, да т’ кажем
знат бољезни моје с којијех сам поражен.
Рече се: заман јес бољезан сповиједат
ономуј кî т’ болес не може извидат; 140
цјећ тогај тја пођи, молим те, брате мој,
и мене јур ођи у пустој гори овој,
и драго стадо мê, молим те, порени
на пуно домоме, и још се спомени
кад дођеш на мој стан, тако ти љубави, 145
бабу ми они дан и стрица поздрави,
и реци стрицу овој и баби: »Ваш Љубмир
остави вȁс стан свој, а стече горк немир,
по свијету пође тја, а све тој цјећ виле,
кê лице сунцем сја, прилијепе и миле«. 150
Радоје
Ох, тако у зао час замјерио, Љубе мој,
сунчани лијеп образ од теј вил од госпој!
Боље би, дим управ, да се туј истегнеш
под бором туј мртав и да се не двигнеш.
Помага једа тко! Што се ово, вај, чини, 155
живе се опако у овој планини!
