7

Извор: Викизворник
Шињел
Писац: Николај Гогољ


духом. Али како га, заправо, направити, са чим, с каквим новцем? Истина, дјелимично би се могло понадати у награду која ће се додијелити о празнику, али је тај новац већ давно био распоређен у друге сврхе. Требало је купити нове панталоне, платити обућару стари дуг за стављање нових капни на старим сарама од чизама, па је требало наручити код шваље три кошуље, па два пара оног рубља које је непристојно исказати штампаном ријечи – укратко сав новац се морао потпуно расподијелити; чак и када би директор био тако милостив да умјесто четрдесет рубаља награде одреди четрдесет пет и педесет, ипак би остао само некакав ситниш који би према новцу потребном за шињел био као капља у мору. А знао је, разумије се, и то да је Петрович имао неки луд обичај да неочекивано одреди враг ће га знати како високу цијену, тако да се дешавало да се ни сама његова жена није могла уздржати да не викне: »Јеси 1' полудио, будало једна! Понекад узме да ради за багателу, а сад као да га је ђаво однио, па затражио више него што сам вриједи«. Најзад, иако је знао да ће Петрович узети да му шије и за осамдесет рубаља, ипак, одакле узети и тих осамдесет рубаља? Половину би још и могао наћи: половина би се пронашла, можда чак и нешто више; али одакле узети другу половину?... Читалац треба најприје да дозна гдје се дјела прва половина. Акакије Акакијевич је имао обичај да од сваке утрошене рубље одвоји по један грош у касицу са закључавањем и с прорезом на горњој страм за убацивање новца. Свако пола године пребројавао је бакарни новац и зарњењивао га ситним сребром. Тако је радио одавно, и на тај начин за неколико година накупило му се више од четрдесет рубаља. И тако је сад половину имао у рукама; али гдје наћи другу половину? Одакле узети других четрдесет рубаља? Акакије Акакијевич је мислио и ријешио да мора смањити свакодневне трошкове, бар за једну годину изоставити увече чај, не палити увече свијећу, а ако би затребало нешто радити, онда отићи у газдаричину собу и радити при њеној свијећи; улицама, по камену и плочнику ходати што лаганије и опрезније да се ђонови не би брзо излизали; праљи што рјеђе давати рубље на прање; а да се не би износило, скидати га сваки пут кад се дође кући и остајати само у полупамучном врло старом домаћем огртачу који је пажљиво чувало чак и само вријеме. Треба истину рећи да му је с почетка било тешко да се навикне на та ограничења, али се послије некако навикао и било је све у реду; чак је сасвим навикао да увече и гладује; али се зато хранио духовно, носећи у својој глави трајну мисао о новом шињелу. Отада као да му је и сам живот постао некако пунији, као да се оженио, као да је још неко био крај њега, као да није био сам, већ да се нека пријатна другарица сложила да заједно с њим пређе животни пут – и да та другарица није био нико други него тај шињел постављен дебелом ватом и јаком, неподеривом поставом. Постао је некако живљи, чак чвршћег карактера, као човјек који се већ за нешто опредијелио и поставио себи циљ. С његова лица и из његових поступака саме од себе су нестале сумња и неодлучност – ријечју, све колебљиве и неодређене црте. С времена на вријеме би му се појавио сјај у очима, а кроз главу су му пролијетале чак најсмјелије мисли: да ли стварно да стави куницу на јаку.
Размишљања о том умало га нису довела до расијаности. Једном, док је преписивао неки акт, умало што није погријешио, па готово да гласно узвикне: »Ух!« и прекрсти се. Сваког мјесеца је макар једанпут навраћао код Петровича да поразговара о шињелу, о томе гдје је боље купити сукно, и какве боје, и по коју цијену, и мада помало забринут, ипак се увијек враћао кући задовољан помишљајући да ће, напосљетку, доћи вријеме кад ће све то купити и кад ће шињел бити направљен. Чак је ствар пошла брже но што се надао. Противно сваком очекивању, директор је Акакију Акакијевичу одредио не четрдесет или четрдесет пет, већ цијелих шездесет рубаља награде. Да ли је он наслућивао да је Акакију Акакијевичу потребан шињел или се то тако догодило случајно, тек у њега се тиме нашло двадесет рубаља више. То је убрзало ток догадаја. Још нека дватри мјесеца гладовања и у Акакија Акакијевича се накупило око осамдесет рубаља. Његово срце, иначе сасвим мирно, почело је јаче куцати. Првога дана кренуо је заједно с Петровичем по радњама. Купили су врло добро сукно – није ни чудо, јер су већ пола године о томе мислили и ријетко је прошао мјесец да нису залазили у радње и распитивали се за