6

Шињел
Писац: Николај Гогољ

– А ако би правио нови, колико би он, овај ...
– То јест, колико ће стајати?
– Да.
– Па, биће потребно дати више од 150 рубаља – рече Петрович и при том значајно стисне усне. Он је јако волио силне ефекте, волио је да човјека некако одједном потпуно запрепасти, и да га потом искоса погледа и види какво ће лице послије таквих ријечи начинити запрепашћени човјек.
– Сто педесет рубаља за шињел! – врисне јадни Акакије Акакијевич, врисне може бити први пут у своме животу, јер се увијек одликовао тихошћу свога гласа.
– Да – рекне Петрович – и још какав шињел. Ако би се на јаку ставило крзно од куне и капуљача поставила свилом, изишло би и двије стотине.
– Петровичу, молим те – говорио је Акакије Акакијевич молећивим гласом, не слушајући и трудећи се да не чује Петровичеве ријечи и све његове ефекте – поправи га некако, да ми послужи макар коликотолико.
– А не, то би испало: и стуцати рад и бадава страћити новац – рече Петрович. Послије таквих ријечи Акакије Акакијевич је изишао потпуно сатрвен.
Послије његова одласка Петрович је још дуго стојао, значајно стиснувши усне и не прихватајући се посла будући задовољан што ни себе није осрамотио ни кројачку вјештину изневјерио.
Изишавши на улицу, Акакије Акакијевич је био као у сну. »Тако ти је то« – говорио је сам себи – »ја, заправо, нисам ни мислио да би то испало...«, а затим, послије кратког ћутања, додао: »Ето, тако ти је то! Ето шта је, напосљетку, испало, а ја, заправо, никако нисам могао ни помислити да би то могло бити тако«. Затим је опет настало дуго ћутање, послије чега је опет прословио: »Тако ти је то! Ето већ како, заиста, сасвим неочекивано, то... то никако не би... такве околности!« Рекавши то он, умјесто кући, пође сасвим на супротну страну, и не примјећујући то. Успут се о њега очешао димничар својим прљавим боком и огаравио му цијело раме, а са врха куће у градњи сручила се на њега пуна посуда креча. Он није примијетио ништа од тога, и тек онда кад је натрапао на стражара, који је, спустивши поред себе алебарду, истресао из рога дуван на свој жуљевити длан, мало се пренуо, и то зато што му је овај рекао: »Куд срљаш, зар немаш тротоара?« То га је навело да погледа око себе и да се врати кући. Тек ту је почео сабирати мисли, јасно сагледавати свој положај, стао разговарати сам са собом, више не испрекидано, већ разборито и отворено као са увиђавним пријатељем с којим се може поразговарати о најприснијој и најближој ствари. »Али не« – рече Акакије Акакијевич – »сад се с Петровичем не треба објашњавати; он је сад... жена га је, изгледа, попритегла. Него боље ће бити да му одем у недјељу изјутра: послије суботне пијанке он ће чкиљити и бити бунован, требаће му да растјера мамурлук, жена му неће дати новаца, ја ћу му онда тутнути у шаку гривеник, он ће постати попустљивији и шињел ће тада, овај...« Тако је Акакије Акакијевич разговарао сам са собом, охрабрио се, дочекао прву недјељу и спазивши издалека како Петровичева жена одлази некуда из куће, он право па к њему.
Петрович је послије суботе доиста јако чкиљио, отромбољио главу и био сасвим бунован; али при свему томе, чим је дознао у чему је ствар, одмах се тргао као да га је сам ђаво подбо. »Не може« – рече – »изволите наручити нов«. Акакије Акакијевич му је одмах тутнуо гривеник. »Благодарим, господине, поткријепићу се малчице за ваше здравље« – рече Петрович – »а због шињела се немојте узнемиравати: он не ваља баш ништа. Нови ћу вам сашити дивно, и при томе остајемо«.
Акакије Акакијевич хтједе још нешто о поправци, али га Петрович не саслуша до краја и рече: »Сашићу вам нов и неизоставно, у то будите увјерени, за то ћу се постарати. Може чак бити и по најновијој моди: да се јака закопчава испод грла сребрном копчом.«
Тада је Акакије Акакијевич схватио да неће моћи без новог шињела, и сасвим клоне