5
| ←<4 страна Шињел | Шињел Писац: Николај Гогољ |
Шињел 6 страна>→ |
обично додаш један гривеник [a] и све буде у реду. Сад је Петрович, чини се, био тријезан и зато крут, незгодан за разговор, и готов да затражи ђаво би га знао какву цијену. Акакије Акакијевич је то схватио и већ хтио да одустане, али је ствар већ била покренута, Петрович је врло упорно зачкиљио на њега својим јединим оком, и Акакије Акакијевич и нехотице изговори:
– Добар дан, Петровичу!
– Добро здравље вам желим, господине – одврати Петрович и искоси своје око на руке Акакија Акакијевича да види какав му плијен овај доноси.
– А ја, ево, мало до тебе, Петровичу, овај ...
Ваља знати да се Акакије Акакијевич најчешће изражавао приједлозима, прилозима и, напосљетку, таквим рјечицама које коначно не значе ништа. Ако је у питању било нешто врло замршено, имао је обичај да реченицу чак и не доврши, тако да је често, почевши разговор
ријечима: »То је, заправо, сасвим, овај . . .«, а потом ништа, и сам је заборављао, мислећи да је већ све изговорио.
– Но, шта је? – рече Петрович и у исти мах пажљиво разгледа својим јединим оком његов огртач са свих страна, почев од јаке до рукава, леђа, разрез и рупице – што му је све било добро познато, зато што је то било дјело његових руку. Такав је обичај у свих кројача: то је прво што он учини при сусрету.
– А ја, ето, овај, Петровичу... шињел, сукно... ето видиш, свугдје на другим мјестима је још јако, само се мало запрашило па изгледа као да је старо, а ново је, и ето само је на једном мјесту мало, овај ... на леђима, и ево још на једном рамену се мало протрло, и ево на овом рамену мало – видиш, то је све. И посла је мало...
Петрович узе огртач, рашири га по столу, па га је дуго загледао, завртио главом и пружио руку према прозору да дохвати округлу табакеру са сликом некога генерала, неизвјесно баш којег, зато што је мјесто гдје му се налазило лице било пробушено прстом и потом залијепљено четвртастим парчетом хартије. Ушмркнувши бурмут, Петрович размакне огртач на својим рукама, промотри га према свјетлости и опет заврти главом. Затим га је преврнуо на поставу и поново завртио главом, опет узео поклопац са генераловом сликом, залијепљеном хартијом, и увукавши у нос дуван, заклопио, вратио табакеру на мјесто и напосљетку рекао:
– Не, не може се поправити: слаба гардероба! На те ријечи срце Акакија Акакијевича задрхта.
– А што не може, Петровичу? – рече он готово молећивим гласом дјетета. – Та само се на раменима мало излизало, па ти сигурно имаш какво парченце
– Ма парченце се може наћи, наћи ће се парченце – рече Петрович – али се не може нашити: сукно је сасвим труло, дотакнеш ли га иглом, оно се већ развлачи.
– Па нека се развлачи, ти одмах закрпицу.
– Али се закрпица нема на шта ставити, нема се за шта причврстити, подеротина је врло велика. Сукно је тако слабо да ће се разлетјети чим дуне вјетар.
– Па ипак пришиј. Како ћу заиста овако!...
– Не – рече Петрович одлучно – ништа се ту не може урадити. Сукно је сасвим слабо. Него ће боље бити да ви, кад наиђе хладно зимско вријеме, направите од њега себи обојке, зато што чарапе не грију ноге. То су измислили Нијемци да би узели што више новаца. Петрович је волио да у згодној прилици боцне Нијемце; а шињел, како видите, мораћете правити нов.
Кад је чуо ријеч »нови«, Акакију Акакијевичу се замагли пред очима, и све што је било у соби, почело се пред њим вртјети. Он је јасно видио само генералову слику лица залијепљеног хартијом на поклопцу Петровичеве табакере.
– Како нови? – рече он, још увијек као у сну. – Па ја за то немам ни новаца.
– Да, нови – рече Петрович с грубим спокојством.
- ↑ гривеник— ковани новац од десет копјејака, прим. прев.