1
| Шињел Писац: Николај Гогољ |
Шињел 2 страна>→ |
У једном департаменту... али боље да не кажем у којем департаменту [a]. Нема ничега срдитијег него што су свакојаки департаменти, пукови, канцеларије и, једном ријечју, све врсте службеничких сталежа. Сада већ сваки појединац сматра да је повредом његове личности увријеђено цијело друштво. Кажу да је ту недавно стигла жалба једног начелника окружне полиције, не сјећам се из ког града, у којој он јасно излаже како се не извршавају одлуке државних власти и како се свето име његово изговара сасвим узалуд. А у потврду томе приложио је жалби повелики том неког романтичарског дјела у којем се на сваких десет страница појављује начелник окружне полиције, понегдје чак и као сасвим пијан. Зато ћемо, да би се избјегле свакојаке непријатности, департамент о којем је ријеч назвати једним департаментом. Дакле, у једном департаменту служио је један чиновник; чиновник, не може се рећи нарочито упадљив: нискога раста, мало рошава лица, помало риђаст, чак на изглед мало кратковид, мале ћеле изнад чела, избораних образа и такозване хемороидне боје лица ...
Шта да се ради! Свему томе криво је петроградско поднебље. Што се његова чина тиче јер код нас прије свега треба поменути чин, био је оно што се назива вјечити титуларни савјетник, којем су се, као што је познато, довољно подсмијавали и с њим се нашегачили разни књижевници који имају лијеп обичај да навале на оне који не могу уједати. Презиме тога чиновника било је Башмачкин. Већ по самом презимену види се да је настало од башмака [b]; али кад, у које вријеме и на који начин је оно настало од башмака, ништа се не зна. И његов отац, и дјед, чак и шурјак и сви чисто Башмачкини – одељење министарства или носили су чизме, једино мијењајући трипут годишње ђонове. Име му је било Акакије Акакијевич. Можда ће се оно читаоцу учинити мало чудно и као нарочито тражено, али се он може увјерити да они то име уопште нису тражили, већ да су се саме по себи стекле такве околности да му се никако није могло дати друго. И то се догодило управо овако.
Акакије Акакијевич родио се, ако ме памћење није издало, 23. марта пред вече. Његова покојна мати, чиновница и врло добра жена, побринула се, како и треба, да се дијете крсти. Мати му је још лежала на кревету према вратима, а са десне стране стојао ја кум, ванредно добар човјек, Иван Иванович Јерошкин, шеф одсјека у сенату, и кума, супруга полицијског официра, жена ријетких врлина, Ана Семјоновна Белобрјушкова. Родитељки су препустили да од три сљедећа имена изабере које хоће: Мокија, Сосија или да дијете назове по имену мученика Хоздазата. »Не«, помислила је покојница, »каква су то имена!« Да би јој угодили, отворили су неку другу страну у календару; опет испадоше три имена: Трифилије, Дула и Варахасије. »Е, то је Божја казна – рекла је мајка – каква ли су све то имена; ја, заправо, таква никада ни чула нисам. Још да је Варадат или Варух, али Трифилије и Варахасије!« Преврнули су још један лист и појавили су се: Павсикахије и Вахтисије. »Е па већ видим – рекла је мајка – да му је, очевидно, тако суђено. Па ако је тако, онда ће бити боље да се зове као и његов отац. Отац је био Акакије, па нека и син буде Акакије. Тако је настао Акакије Акакијевич. Онда су дијете крстили, при чему је оно заплакало и начинило такву гримасу као да је предосјећало да ће бити титуларни савјетник. Ето, дакле, на који се начин све то одиграло. Све смо то навели зато да би сам читалац могао видјети да се то догодило из сасвим пријеке потребе и да никако није било моћгућно дати му друго име.