*
“Гдје, бијел галеб на далеко
Посред пучине,
Гдје крваво вече тоне
Посред дубине
Еј, то није галеб бијели –
Облака је прам,
Залутао пут бескраја
Па сад плови сам!
Нит је облак, нит је галеб;
Пој ми срце – пој!
Из далека с једром лаким
Стиже драги мој!
Море, море, модро море –
Наше море ти,
О не мрачи чело своје –
Буди мирно – спи!”
Ал' је не чу модри титан,
Кô окован џин
У небеса пјену сипа –
Грозни безумнин!
“Гдје је барка?” Ено тамо
Вал је милује
Хукти вјетар, тутњи море
– Нева јадује
И још једном проломи се,
Кô побуњен роб;
Склопише се два амбиса
– Барци бје гроб!
Утишано ћути море,
Ћути дубина,
Нема једра – нема барке,
– Празна пучина!
“Не, то није драгог била
Бијела баркета!
– Галеба си утопила
Буро проклета
Ил' је био облак неки
Водећ' ургана!...”
– С мора један вјетрић бунца
“Збогом драгана!”
У Херцег-Новом, 11. I. 1899.
