Што ли ми се Дунав тако жути,
да л' се жути, да ли се па мути?
Нит’ се жути нити се па мути:
по Дунаву итра лађа плови.
’итра лађа стаде близу краја 5
и у лађи погасише свеће —
никад она више пловит’ неће!
Лађа тоне, а лађар говори:
„Мајко мила, проклета нам била,
зашто си нас дојком одојила, 10
одојила, у рат испратила
да нас једу рибе мраморкиње?!...“