Шаран/4

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

◄   ПРИЗОР ТРЕЋИ ПРИЗОР ЧЕТВРТИ ПРИЗОР ПЕТИ   ►

ПРИЗОР ЧЕТВРТИ

САВКА и пређашњи

САВКА: Ево ме, ево! (Дође кроз деру.)
АНА: Савка душо, ти знаш да сам ја тебе увек волела као своју кћер, баш ка̑ и мог Станка. А знам ја и то да се вас двоје радо гледате. Но, но, не мораш ти зато поцрвенети, та мени је сам Станко казао. А и то знам да ја боље снаје у целој Бачкој нећу наћи! Па ако је божја воља, и моја је, дабогда да срећни будете. Ал' ти знаш какав је мој човек! Зато ако мајсторијом што не израдимо, речима нећемо ни толико. Знаш, мајсторија козе пасе! Ја сам нешто наумила, ал' ти мораш ћутати, јер све је то ради вас! Ти само гледај шта ће да буде.
САВКА: Та ја сам вас увек као матер своју слушала.
АНА: А ти, де помози ми нешто. Узмидер, богати, овај ашов, па ископај ево овде једну рупу. Тако мало дубљу од педља. Ево ти ашова! Тако!
САВКА (копа).
АНА (извади шарана из корпе, па га глади, шаран се праћака): Тако, сад ћемо шарана закопати. (Мете шарана у рупу.) Поспи, рано, сад земљом, па утапкај лепо да се ништа не позна.
(Савка гледа зачуђено. Обе раде, закопале су шарана, потапкале, па и грабљама превукле да се не познаје.)
САВКА: А шта ће то сад да буде?
АНА: Не питај, видећеш! Посејали смо шарана, а изнићи ће сасвим што друго. Неће ти бити криво! Сад иди, па ником ништа не казуј, а од данас си моја ћерка, док ми, акобогда, и снаја не будеш.
САВКА (пољуби је у руку и оде).
АНА: Е, сад само да испадне за руком! Хоће, хоће, та он верује сваком чуду само женама не верује! Ал' нека, кад сам се и ја аканила да једаред начиним русваја! Давно то мене тишти што смо ми жене најлуђа створења! Видећемо ко ће сад бити луђи. Хоћу да га залудим, не би ли се опаметио, другог му лека не знам. А као што је сад све горе почео, не знам на шта би изишло. Из овога шарана сад морају понићи и сватови и учитељство! Тај ће шаран и Панту да научи памети. Мало ће горко бити, ал' ће се после засладити. Ха, ха, ха, морам унапред да се смејем. (Узме корпу и одлази.)


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Јовановић Змај, умро 1904, пре 115 година.