Šaran/4
| ◄ PRIZOR TREĆI | PRIZOR ČETVRTI | PRIZOR PETI ► |
PRIZOR ČETVRTI
SAVKA i pređašnji
SAVKA: Evo me, evo! (Dođe kroz deru.)
ANA: Savka dušo, ti znaš da sam ja tebe uvek volela kao svoju kćer, baš kȃ i mog Stanka. A znam ja i to da se vas dvoje rado gledate. No, no, ne moraš ti zato pocrveneti, ta meni je sam Stanko kazao. A i to znam da ja bolje snaje u celoj Bačkoj neću naći! Pa ako je božja volja, i moja je, dabogda da srećni budete. Al' ti znaš kakav je moj čovek! Zato ako majstorijom što ne izradimo, rečima nećemo ni toliko. Znaš, majstorija koze pase! Ja sam nešto naumila, al' ti moraš ćutati, jer sve je to radi vas! Ti samo gledaj šta će da bude.
SAVKA: Ta ja sam vas uvek kao mater svoju slušala.
ANA: A ti, de pomozi mi nešto. Uzmider, bogati, ovaj ašov, pa iskopaj evo ovde jednu rupu. Tako malo dublju od pedlja. Evo ti ašova! Tako!
SAVKA (kopa).
ANA (izvadi šarana iz korpe, pa ga gladi, šaran se praćaka): Tako, sad ćemo šarana zakopati. (Mete šarana u rupu.) Pospi, rano, sad zemljom, pa utapkaj lepo da se ništa ne pozna.
(Savka gleda začuđeno. Obe rade, zakopale su šarana, potapkale, pa i grabljama prevukle da se ne poznaje.)
SAVKA: A šta će to sad da bude?
ANA: Ne pitaj, videćeš! Posejali smo šarana, a iznići će sasvim što drugo. Neće ti biti krivo! Sad idi, pa nikom ništa ne kazuj, a od danas si moja ćerka, dok mi, akobogda, i snaja ne budeš.
SAVKA (poljubi je u ruku i ode).
ANA: E, sad samo da ispadne za rukom! Hoće, hoće, ta on veruje svakom čudu samo ženama ne veruje! Al' neka, kad sam se i ja akanila da jedared načinim rusvaja! Davno to mene tišti što smo mi žene najluđa stvorenja! Videćemo ko će sad biti luđi. Hoću da ga zaludim, ne bi li se opametio, drugog mu leka ne znam. A kao što je sad sve gore počeo, ne znam na šta bi izišlo. Iz ovoga šarana sad moraju ponići i svatovi i učiteljstvo! Taj će šaran i Pantu da nauči pameti. Malo će gorko biti, al' će se posle zasladiti. Ha, ha, ha, moram unapred da se smejem. (Uzme korpu i odlazi.)
|