Шаран/3

ПРИЗОР ТРЕЋИ

ПРИЗОР ТРЕЋИ

АНА и пређашњи. (Носи кошарицу у руци и води Станка за руку, шапће му да остане, а она ступа напред.)

АНА: Панто, ти си данас вредан. (Спусти корпу из које публика види од шарана реп.)
ПАНТА (пола за себе): Е, сад је ли то паметно: ти си вредан! Као да ја не знам да сам вредан. (Гласно.) Буди само и ти вредна, па гледај свога посла.
АНА: Панто, ал' сам ти ноћас нешто чудно снила.
ПАНТА: Но, и то ће што паметно бити.
АНА: Сневам ја, а наш пето попео се на праг па кукурече.
ПАНТА: Но, кажем ја!
АНА: Не да је кукурекао, знаш, још ми и сад зуји у глави.
ПАНТА: Неће ти никад ни престати!
АНА: А ја стадох премишљати: Боже мој, шта ће то бити, откуд ће то нама гост доћи; ал' тек што се ја осврнух, врата се отворише, а наш Станко дође из Сомбора. Ала сам му се обрадовала! Шта, зар се ти не би радовао да дође?
ПАНТА: Даклем, ја сад немам друга посла него да се разговарам о твоме сневању!
АНА: Човече, та немој такав бити, већ дај да се паметно разговарамо.
ПАНТА: А ко се још са женом паметно разговарао?
АНА: Ал', молим те, слушај. Та то наше дете, ено сад је већ свршио своју препарандију, а није л' ти сам попа приповедао како је добар ђак, како ће ваљан учитељ бити. А ево сад ће да бирају овде учитеља. Та само једну реч да рекнеш, па ето му хлеба!
ПАНТА: Ху, ху, ху, колико речи, толико таљига лудости!
АНА: Та није то лудост, већ ја сам тако наумила, а већ сам и с попом, и с кнезом, и с домином говорила, сви су ми пријатељи; па сад било теби право или не, Станко је дошао. Та да га видиш како је нарастао, читав човек! Станко! Ходи ти, сине, ходи!
СТАНКО (дође, пољуби оца у руку): Бабо, мени је мати поручила да дођем. Ја сам мислио да је то и ваша воља.
ПАНТА (баци ашов): Е, е, сад реци да жена има искре памети. Па како си, врага, дошао кад ниси ни новаца имао? О! О!
СТАНКО: Ја сам, хвала Богу, и без новца лепо дошао.
ПАНТА: Ето што ти је мушка глава!
АНА (таре руке од радости; за себе): Нека, нека, попустиће!
ПАНТА: Е, кад си дошао, сад си ту! Не могу те таки отерати. Ал' кад мати мисли да ти ваља овде остати, онда ће најпаметније бити да што пре одлазиш. Јер што жена каже, то треба сасвим друкчије учинити ако хоћемо што паметно да урадимо. Данас си овде, сутра прежем коње па управо у Карловце у богословију. За десет година можеш архимандрит бити.
АНА: Није него још нешто: да га жива у ћелју закопамо.
ПАНТА: Ти једну мање! А ти, синко, гле, гле како си прашан. Иди па се очисти, па ме у соби чекај догод не дођем. Имам ја теби још лекције да читам. Хајд' иди!
СТАНКО (одлази у кућу).
ПАНТА: Жено, жено, кад ћеш ти што паметно урадити?
АНА: Та ако нисам никад, ово је баш паметно! Дете је красно, изучено. Биће то красан учитељ. Где бих ја њега млада у црно обукла, где би ми јединца у калуђере дали. Та једва мати чека да му сватове види, а не...
ПАНТА: Сватове! Да, да, да се усрећи као и ја!
АНА: Човече, та промисли само каква би то радост била да дочекамо унучад! Та нисмо ни ми млади, а бићемо који дан све старији, треба и нама неге и помоћи. Па шта велиш? (Показује руком на Савкин врт.) Гледај овај врт! Како је то врлина погледати што једна девојка сама својом муком израђује. Красна је то девојка, та Савка! Та реци, зар није!
ПАНТА: Шта имаш сад опет с њоме? Једна другу хвалите кад вас нико неће да хвали!
АНА: Не хвалим ја њу већ се она сама хвали. А шта ћемо кад је тако! Ево, син ти најбоље зна. Сад ми је баш казао да без ње живети не може. Тај се баш залудио у ту девојку.
ПАНТА: Хо, хо, залудио! Какве су то речи? Где ће женска глава паметног човека да залуди. Ој, ој!
АНА (кроз јед): Бре, јеси чуо ти, човече, та да ко и залуђује свет него женске главе. Та така ће девојка залудити памет стотини јунака, ал' имаш је шта и видети!
ПАНТА: Гле, гле, ти се канда жестиш! Но, томе се баш радујем. Ал' тек, тек, жена човека: да залуди! Знаш, опрости, ал' то мени не иде у главу. Знаш како лепи мој Грк-Дуза: жена је дрвена лутка! Кад је сама луда, како ће друге да залуди!
АНА: Е, јес' чуо ти, залудићу ја, овако матора, и тебе и твога Грк-Дузу и колико вас год има, само да се наканим! Не знаш ли ти још шта је жена. Ал' и јесте већ твога много! Та ми живимо већ двадесет пет година, па све лепо и у миру, јер ја знам где тебе голица, па ти говем и угађам само да буде мира, а ти мислиш да ја то морам! Ја сам ти луда што се не размећем својом памећу као што ти радиш, ал' вредно би било да и мене познаш. Знаш, већ ми је дојадило. Од дана на дан ништа друго не чујем већ по сто пута: жене су ћурке, жене су гуске, ал' ако ниси досад чуо, сад ти кажем да те гуске и ћурке умеју бити паметније него сви ви гускови и ћуркови.
ПАНТА: Ао, ао! Ти мени баш очита! Да сам жена, сад бих се и ја љутио, ал' овако ти кажем да од тога твога што си наумила неће бити ништа. Какви сватови, каква Савка! Ту да се окује па да слуша ваша блебетања, а онамо га чека срећа да човеком постане.
АНА (шета се горе доле, па јој наједаред падне нешто на памет. За себе): Ха, та научићу ја тебе ко су женске! Што имам право, ту пропустити нећу. Ал' ће се чешати где га не сврби.
ПАНТА: Сутра ћемо ми зором на кола, па ђа у Карловце, док нису напунили сиротом детету главу којечим! Саму му морам казати! (Оде у кућу.)
АНА: А то ће бити, штоно веле, шпазиг. (Гледа кроз тарабу.) Скинућемо ми ову дерну тарабу док Савчица наша снаја буде! Шта ће нам тараба кад смо своји. А то ће бити пар људи да их Бог види. (Виче тако да не би Панша чуо.) Савка, о Савка, Савка, од'ер, од'ер малко!

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Јовановић Змај, умро 1904, пре 120 година.