Шећу шета лијепа Фатима
По сокаку шехер Сарајеву,
Да каква је, три је јада било!
На дан јој је по оке бјелила,
А тридесет драма руменила. 5
Сретоше је до три момка млада,
Од милине свак Фату дарива:
Мујо момче лалели папуче,
Ибро момче од злата јабуку,
Дервиш момче туру имбришима, 10
И тури јој од злата прстење.
Вели Мујо: „моја је ђевојка,
„Дао сам јој лалели папуче.“
Ибро вели: „није, него моја,
„Дао сам јој од злата јабуку.“ 15
Дервиш вели: „није, него моја,
„Дао сам јој туру имбришима,
„И дао јој злаћена прстена.“
Алабанда, заврже се кавга!
Те одоше на суд пред кадијом. 20
Кад дођоше на суд пред кадију:
„Суди право, тако био здраво!
„Суди право, чија је ђевојка.“
Кад кадија зачу давуџије,
Он оваку ријеч истурио: 25
„Папуче се милој куми дају,
„А јабука у љубави дар је,
„Златан прстен рад' вјере ђевојци.
„Чиј је прстен, онога ђевојка.“
Српске народне пјесме из Херцеговине (женске), за штампу их приредио Вук Стеф. Караџић, (Трошком народнијех пријатеља), у Бечу, у наклади Ане удове В. С. Караџића, 1866., стр. 170-171.
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига пета, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1896, стр. 382-383.
