Чврчак и мрави

←Мрав

Чврчак и мрави Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Славуј и јастреб→

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Чврчак дође у зимње добa к мравом, молећи их да му узајме које зрно жита да се прехрани и да од глади не погине. Питају га мрави: „Што си летос чинио?” — „Свирао сам,“ каже. — „Свирао си? А ти сад играј, да те глад прође. 'Ајде, тепи се с наших врáта.”

Наравоученије

Леност је смертни грех. Из ње се рађају многа зла; скудост, убожество и несрећа из ње проиосходи. Смрди човек у лености, живот му је исти на теготу. Лежи докле га ребра не забоду, и једва чека да му дан прође. Жени и човеку ружно је и срамотно без посла стајати ако су и колико имући. Ко год не мисли о добру, мора о злу мислити, зашто је натура ума человеческа такова да он всегда мора у чему нибуд упражњавати се. Ленивац се није родио да живи, него да труне и да гније јоште за живота. Ако се убог роди, просјаком мисли скончати се, нити је општеству, нити је својој фамилији, нити је себи на ползу. За такова наши Србљи обичавају рећи: „Боље да је мртав него што је жив; нашто му таки живот?” А Далматини веле: „Ни за што није него за калуђере”, јер код њих просјак и калуђер једно значи.

Кад су Атинејци почели од добродјетељи својих старих одуставати и лености предавати се, онда је то било кад Тимон, видећи такове беспослене, каже им даје наумио у својеј авлији зидати и једно велико гранато древо, што му је на путу, пресећи, дакле нек не губе времена него нек иду поизвешати се ту, за|што за тај посао нигде тако древо неће наћи.

Сунце и месец и сва божја створења чему нас с непрестаним и неуспаватим својим движенијем уче него да се всегда упражњавамо. Ком није нужно никакво рукодјелије, занат и трговина, имајући с чим живити, он да има не сто него хиљаду година живити, има се о чем трудити за просветити и к већем совершенству ум, срце и душу своју довести. Скотско је, кад се наједе, само лежати ако га пуштају, зашто он сиромах с умом и с памећу нема никаква посла. Богат и благородни кад позна праву цену и способност своје словесне и разумне душе, не сумња да више посла у овом кратком животу имати може него икаков трудољубиви тежак, занатлија и трговац.

Видећи мале пчелице како нам са својим трудољубијем слатки мед сокровиштествују, можемо ли пренебрегавати мед и неумирајуштеје богатство словесне и бесмертне душе? Зато, децу и девојке, навластито кад су имућних и благородних родитеља, к трудољубију из младих ноктију потреба приобичавати, а кад једном обикну, онда њихова принадлежећа упражњенија не само неће им се трудна чинити, но забавна, пријатна и мила.

Извори

• Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.