Čvrčak i mravi
| ←Mrav | Čvrčak i mravi Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović |
Slavuj i jastreb→ |
| Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije. |
Čvrčak dođe u zimnje doba k mravom, moleći ih da mu uzajme koje zrno žita da se prehrani i da od gladi ne pogine. Pitaju ga mravi: „Što si letos činio?” — „Svirao sam,“ kaže. — „Svirao si? A ti sad igraj, da te glad prođe. 'Ajde, tepi se s naših vráta.”
Lenost je smertni greh. Iz nje se rađaju mnoga zla; skudost, ubožestvo i nesreća iz nje proioshodi. Smrdi čovek u lenosti, život mu je isti na tegotu. Leži dokle ga rebra ne zabodu, i jedva čeka da mu dan prođe. Ženi i čoveku ružno je i sramotno bez posla stajati ako su i koliko imući. Ko god ne misli o dobru, mora o zlu misliti, zašto je natura uma čelovečeska takova da on vsegda mora u čemu nibud upražnjavati se. Lenivac se nije rodio da živi, nego da trune i da gnije jošte za života. Ako se ubog rodi, prosjakom misli skončati se, niti je opštestvu, niti je svojoj familiji, niti je sebi na polzu. Za takova naši Srblji običavaju reći: „Bolje da je mrtav nego što je živ; našto mu taki život?” A Dalmatini vele: „Ni za što nije nego za kaluđere”, jer kod njih prosjak i kaluđer jedno znači.
Kad su Atinejci počeli od dobrodjetelji svojih starih odustavati i lenosti predavati se, onda je to bilo kad Timon, videći takove besposlene, kaže im daje naumio u svojej avliji zidati i jedno veliko granato drevo, što mu je na putu, preseći, dakle nek ne gube vremena nego nek idu poizvešati se tu, za|što za taj posao nigde tako drevo neće naći.
Sunce i mesec i sva božja stvorenja čemu nas s neprestanim i neuspavatim svojim dviženijem uče nego da se vsegda upražnjavamo. Kom nije nužno nikakvo rukodjelije, zanat i trgovina, imajući s čim živiti, on da ima ne sto nego hiljadu godina živiti, ima se o čem truditi za prosvetiti i k većem soveršenstvu um, srce i dušu svoju dovesti. Skotsko je, kad se najede, samo ležati ako ga puštaju, zašto on siromah s umom i s pameću nema nikakva posla. Bogat i blagorodni kad pozna pravu cenu i sposobnost svoje slovesne i razumne duše, ne sumnja da više posla u ovom kratkom životu imati može nego ikakov trudoljubivi težak, zanatlija i trgovac.
Videći male pčelice kako nam sa svojim trudoljubijem slatki med sokrovištestvuju, možemo li prenebregavati med i neumirajušteje bogatstvo slovesne i besmertne duše? Zato, decu i devojke, navlastito kad su imućnih i blagorodnih roditelja, k trudoljubiju iz mladih noktiju potreba priobičavati, a kad jednom obiknu, onda njihova prinadležeća upražnjenija ne samo neće im se trudna činiti, no zabavna, prijatna i mila.
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|
|
|