Цар небесни кад жењаше сунце,
Светитељеу сватове зваше:
Старог' свата Петра у сред љета,
Првијенца громовник Илију,
А за кума крститељ Јована, 5
Два ђевера два Божја анђела,
Барјактара у прољеће Ђурђа
А чауша светога Николу,
Пратиоца светог Аранђела.
Отидоше свеци по ђевојку 10
У ђевојке светодуе Јање[1],
И лијепим даром даровали,
Сваком свецу што је за којега:
Илиј' даше муње и громове,
Светом' Петру у снопе шеницу, 15
А Јовану крсте и иконе,
Анђелима кључе од небеса,
Барјактару светитељу Ђурђу
Дароваше цвјеће и прољеће,
А Николи по мору бродове, 20
Аранђелу све ришћанске душе.
Отолен се свати подигоше,
И на небу трудни починуше,
Најтруднија светодуа Јања.
Сјела Јања куму уз кољено, 25
На кума је наслонила главу;
Кад освану и ограну сунце,
Сунце сјану, те уграби Јању.
Српске народне пјесме из Херцеговине (женске), за штампу их приредио Вук Стеф. Караџић, (Трошком народнијех пријатеља), у Бечу, у наклади Ане удове В. С. Караџића, 1866., стр. 304-305.
