Цар небесни кад жењаше сунце,
Светитељеу сватове зваше:
Старог' свата Петра у сред љета,
Првијенца громовник Илију,
А за кума крститељ Јована, 5
Два ђевера два Божја анђела,
Барјактара у прољеће Ђурђа
А чауша светога Николу,
Пратиоца светог Аранђела.
Отидоше свеци по ђевојку 10
У ђевојке светодуе Јање[1],
И лијепим даром даровали,
Сваком свецу што је за којега:
Илиј' даше муње и громове,
Светом' Петру у снопе шеницу, 15
А Јовану крсте и иконе,
Анђелима кључе од небеса,
Барјактару светитељу Ђурђу
Дароваше цвјеће и прољеће,
А Николи по мору бродове, 20
Аранђелу све ришћанске душе.
Отолен се свати подигоше,
И на небу трудни починуше,
Најтруднија светодуа Јања.
Сјела Јања куму уз кољено, 25
На кума је наслонила главу;
Кад освану и ограну сунце,
Сунце сјану, те уграби Јању.
↑Пјевачица, која је ову пјесму казивала, рече, да је Јања
света Ана, мајка свете Богородице.
Извор
Српске народне пјесме из Херцеговине (женске), за штампу их приредио Вук Стеф. Караџић, (Трошком народнијех пријатеља), у Бечу, у наклади Ане удове В. С. Караџића, 1866., стр. 304-305.
