ХI Љубими предраги друже!

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ХI Љубими предраги друже!
Писац: Доситеј Обрадовић
Живот и прикљученија


Ево ме већ, фала богу, у одавно чувеној и задуго пожељеној Инглитери, у граду Доверу! По Францији [х]одећи и пролазећи чињаше ми се на неки начин и земља и људи познати, јер језик њи[х]ов знађах и са сваким могах говорити, а овде нигде ни слова! Старо и младо, жена и дете, све ти то инглески. говори, нити им можеш разабрати шта ти људи мисле, шта ли [х]оће. Гледам жене и девојке: лепа су то створења да ништа лепшега на свету нити је могуће видити ни помислити. [Х]иљаду очију да сам имао, и за [х]иљаду година не би[х] и[х] се могао нагледати. Колико и[х] више гледаш, толико ти се лепше чине. [Х]оћеш ли да си читав, иди својим путем, нити и[х] гледај, јер ако диже очи и погледа, већ не оде даље; ту ћеш остати довека. Та и по другим земљама има лепота, али су свуда по вишој части лепе поносите, пак како и[х] човек види да се горде и чудеса о себи мисле, не мари за њи[х] — нек иду својим путем Ал’ ево чуда овде, гди, рекао би, да оне нити маре, нити мисле, нити знаду да су прекрасне, него гледају на свакога с таковим природним и простосердечиим очима, а у исто време с отвореним пријатељским и благохотним лицем, баш као да га одавно познају.

Сад нека представи и вообрази себи, ко може, како је мени морало бити кад сам се међу оваковим божјим прекрасним створењем нашао, не могући с њима ни речи проговорити. Милостиви благи боже, мишљах у себи, тешко ли су ти људи сагрешили били кад си им толике и тако различне језике дао! То ти је њима њи[х]ов тороњ донео и пре времена на небо пењање, као да им је мало земље било да по њојзи [х]оде. А кад се већ здраво на оне прве исрдим људе, онда топрв почнем се сам на себе срдити, гди толики живише и живу и данас без инглеског језика и књига, а мени се не може живити, ако не сазнам шта мисле ови људи! Како живу! Шта ли се и у њи[х]овим на[х]оди књигама. [Х]оћеш Инглитеру? Ево ти је; ’ајде сад говори с људ’ма! Душа человеческа има ово у себи добро својство: како је о чем нибуд оскорбљена, она природно брже—боље тражи способно средство како ће себе утешити. Из овога, зар, узрока и мени дођу на памет неки лепи латински стихови, но нипошто не памтим ни гди сам и[х] читао, нити ко је њихов списатељ; доста — они мене утеше. Ово су:

Non quіѕquam fruіtur verіѕ adorіbuѕ,
Hyblaeoѕ latebrіѕ nec ѕpolіat favoѕ,
Ѕі frontі caveat, ѕі tіmeat ruboѕ;
Armat ѕpіna roѕaѕ, mella tegunt apeѕ.
Нико не ужива пролећне мирисе,
Из хиблејских пећина не извлачи сате,
Ако чело чува и боји се купине;
Вооружава трн ружицу, мед бране пчеле.

О, неваљало малодушије (помислим у себи). Ако не знам инглески, а ја сам баш онде гди ваља за научити. Многоцене вешти не купују се за малу цену. Један млад свештеник, римокатолик из Ирландије, који се је у Францији учио, сад иђаше натраг у своје отечество и пут му бијаше на Лондон; с овим пођем у друштво. Пред вече остановимо се у древнејшем Инглитере на предивном високом положенију граду, зовомом Канторбери, за преноћити овде. Имали смо пре ноћи два часа времена за обићи велика зданија архиепископије и великолепну старинску церков; подобне, и по бедени града ходећи, не могах се довољно нагледати, сматрајући различно устројено и од саме природе величествено положеније околостојећих места. И тако, преисполњен внутрењејшаго чувствованија и удивљенија дивнаго в делех својих творца, у саму ноћ дођемо на квартир.

Како ми је, пак, било сутрадан с високих места на ужасне величине непрегледатог пространства краснејши и славнејши на свету град Лондон гледајући, о овом не знам ни речи рећи. Свештеник Ирландез ија имали смо прво седалиште у великом инглеском интову; но полазећи из Канторбера, дао сам моје место другом, а пошао сам сести на покров интова (и ту се на лепом времену комодно седи) за моћи боље свуда гледати. И сам сам се себи крстио и чудио у какав ме је блажен час мила мати моја зачела. Гди сам ја ово сад? Ко ли сам ја? Чињаше ми се као да сам се изнова у некакав нови свет родио. Необично представљаше ми се постигнути: јесам ли ја онај исти који пре неколико дана с мојим комшијом Ником Путиним, из Баната, све покрај Бегеја у Срем, а одавде у црвени [х]ајдучки опанци с Атанасијем покрај Дунава у Хорватску у великој итошти иђах? Сад на покрову таковог интова (у који за улести ваља се пењати по мердевинам) седим као неки римски диктатор, и победивши љуту скудост и суровог мучитеља убожество, аки у победоносном тријумфу улазим у славнији и лепши град него је икада Рим био, вмењајући себе тако благополучна зато што га видим и у њега улазим аки би сав мој био прекрасни Лондон.

Љубими мој, ласно је предвидети да сарданапалскаго духа и мудрованија љубитељи и почитатељи, који све блаженство у наслажденију гортана и у пријатном и изобилном преисполњенију црева полажу и који по теготи кесе и злата цену душе и достојинство ума мере и цене, такови ће се без сумњенија овом мојем хваљењу и дичењу не само као детињском и простачком, него као безумном посмејавати. Но, с друге стране, они који познају небесно и божествено благородство словесне и разумне душе, који умеду распознати несравњено одличије бесмертнога и вечнога богатства разума, срца и нарава од привременога и земнога, они (били Инглези, били други) који списанија Адизонова, Свифтова, Попе и овима подобних без свакога сравњенија више него сва зданија Лондона града почитују и цене, заисто неће се посмејати, но весма ће похвалити и даће ми право. Ево овоме просто и осјазателно доказатељство, које и слеп ако не видити, а он опипати може. (Нека свак примети и нека не заборавља да се овде само у онима богатство и телесна услажденија опорочавају који за преимуштества душе и разума нимало не маре.) Ко је био икада већи и богатији од царева персијски[х], македонски[х] и римски[х]? Ко се је већма у сласти ваљао од Сарданапала, Криса и различних други[х] султана, хана и сатрапа? Пак гди је то све сад? Нигде! Нестало, пропало и ишчезло да му ни трага нема, како год ластавици која кроз воздух лети! А списанија просвештени[х] науком умова? Нећу ни Омирова ни Аристотелева спомињати, зашто њи[х]ови[х] имаде одвећ много, него само неколико стихова Симонидови[х], Фоцилидови[х], Солонови[х] и Менандрови[х], којих је врло мало, али су свету полезнији и народу ови[х] речени[х] људи славнији него све они[х] више поменути[х] сласти, богатства и сујетне помпе. Из истога овога узрока, дакле, и на ови сами прости и природни начин већа ће полза нашим Сербљем бити, докле и[х] год бог на свету буде држати, ако им, на пример, ја с помоћју премудри[х] божествени[х] инглески[х] књига само десетак врсти што полезно и разумно после себе оставим, него да сам ја сав Лондон и као Соломон [х]иљаду најлепши[х] жена имао и с њима се веселио и у сласти до преко ушију пливао. Но „о сем до здје”, штоно реч. ‘Ајдемо опет онде откуд смо изишли, у славњејши света град Лондон.

Свештеник Ирландез учини ми љубав и позна ме с једним магистром деце Инглезом, који умеђаше којекако францески. С овим се погодим да ми даје лекције, квартир и храну за три гинеје на месец; то чини око 25 форинти. Купити нужне књиге, и за то се [х]оће неколико. Кад учиним мој есап, нађем да имам трошити за три месеца.

Плаше ме да је изговарање инглеског језика весма мучно, а њега разуменије за једнога, ко зна немецки и француски, притом и латински, да је весма ласно. Што бог дâ, мислим, кад је мени разуменије језика готово, његовом изговору преодолећу ја ако ће он бити седамдесетоглавна [х]идра. А кад ли ме почну учити, чисто ми се кожа узме јежити и длаке на мени узгору дизати. Загазио сам, ’ајде напред! Трудољубије у друштву с постојанством многом послу дође на крај. Ови се узао не да пресећи као Гордијев. Сам Александер овде да дође, морао би га размршивати; мач његов не би му ништа помогао. И да сам самога учитеља имао, о једном сату на дан ништа не би[х] учинио; но велико добро за ме што сам поваздан у кући за сваку реч .и по много реди за исту реч имао кога питати. Старица, мати учитељева, жена његова, сестра, брат, сна[х]а и ко би год у кућу из комшилука дошао, сви су то били моји предраги и мили учитељи, и желим им срдечно благополучан од бога живот. Љубезно су ме и радо настављали и учили и често би се отимали ко ће ми што боље и лакше казати. Кад би год лепи дни бивали, и домаћин мој, мастер Лâрд зовоми, кад не би лекције давао, всегда би ме водио кад по једној страни града, кад по другој.

У комшилуку познам се с једним купцем, зовомим Јанзоном, који не само латински лепо говораше, но доста добро и јелински, и чисто изговараше; и ови ми је у мојим лекцијам помагао и често частио. Чрез овога познам се с једним благородним Греком, родом из Ципра, од древне фамилије, Лузињана зовоме, која је у неко време с тим островом владала. Ови господин од много година у Лондону живљаше, којега познанство било ми је весма полезно. На ови начин дан по дан прођу, три месеца, и ја потрошим почти све што сам имао.

Последње тримесечја недеље одем поздравити господина Лузинијана и јавим му да намеравам возвратити се у Калес, представљајући му да сам изговор језика од части постигао, а што ми јоште недостаје могу и на другом месту наћи учитеља. „Један мој добар пријатељ“, говори ми господин Лузинијан, „кому сам о теби казивао, просио ме да те поведем сутра к њему на ручак; жели да те позна. Он. Је инглеске порцолане трговац, но учен чловек и велики љубитељ јелинскога језика и књига, како он, тако и госпођа његова. Уздам се да се нећеш одрећи поћи сутра к њима на ручак.” „Ћути, богати”, одговорим му, „та луд би[х] био кад би[х] се к добрим људ’ма на ручак одрекао поћи, к[а] којима би[х] и без ручка радостан пошао. Насмеје се он на мој одговор и тако проведемо то после подне најпре с тејом, а затим с пончом, разговарајући се о Грецији и о њејзиним прикљученијам. На концу, уверавајући ме он ће ми драго сутрашње познанство бити, у само вече пођем дома. Подалеко ми је било ићи, ал’ се види лепо од бешчислених фењера, а пут ми је познат. Пре него опишем ово, о којем је реч, за ме знаменито познанство, [х]оћу следујуће примечаније претположити.

Они људи који не имаду за своју потребу нужни[х] новаца, а не умеду или за који му драго узрок нису кадри стећи, били учени философи или неучени простаци, који [х]оде издрпати и измрљати, леже на крпетинама и живу у непочиштеном месту, пак наместо што би се зато стидили и скорбили, јошт се тим поносе, воображавајући себи из тога некаково достојинство, седе и као од некакви[х] велики[х] и дубоки[х] наука намргођеним лицем чине различна примечанија сверх сујете богатства и новаца, јоште су к тому такове делије да се ругају онима који су кадри стећи и не само спокојно но и лепо живити — таковима свак ласно може видити да мозак није на најправијем месту. Али кад видимо праведнога Аристида, који је све богатство побежденога и прогнатога персијскога цара у руку имао и најславнијим у своје време на свету владенијем управљао, да сиромах умире и да се нејма с чим по свом достоинству погрепсти; кад видимо божественог Сократа да дарове славољубивога Алцибијада шаље натраг; и на конац, кад упазимо славног Фоциона да сам из бунара воду черпе и себи ноге пере, док му притом жена његова хлеб меси и вечеру готови, а, у исто време, посланици Великог Александра од јутра до мрака за њим пристају, моле га и заклињу да не чини Александру такове обиде не примајући сто [х]иљада талира што му он на дар шаље: о овим у самој вешти и истини великим људ’ма ко има само зрно памети, сасвим другојаче ваља да мисли; а ко и[х] год с онима првима почне мешати, нек нимало не чека да га воде у [х]оспитал луди[х], него нека сам иде, јер му је онде право место. „Јест начин у вешт ’ма!” Ово ни у чему не ваља заборављати, и по овом правилу у свачем судити и изреченија чинити.

Откад је год град Лондон онде гди је, не знам је ли ико у њему само зато што новаца није имао тако благополучан био како што се је мени случило бити. Какав је то галиматијас (замршено говорење)? — рећи ће ми који усекнута носа оштроумац. Расудимо само, пак ћемо видити да није галиматијас, него су чисте и поњатне речи. Да сам имао нужни[х] новаца за опстајати јоште три месеца ту, и тако може бити да би[х] се с овим људ’ма, о којима ће следовати реч, познао, али би[х] и[х] само мимогред и слабо познао, зашто не имајући никакове потребе од њи[х], не би[х] нипошто био у состојанију доброту и благост срца њи[х]ова и прекрасно благородство душе њи[х]ове искусити и познати. Остао би[х] при мојем учитељу док би[х] оправио свој посао, пак би[х] се вратио својим путем; и тако би за вавек душа моја лишена остала слачајшег познанства којега сам у животу имао и многоценејшег сокровишта чесности, добродетељи и пријатељства ови[х] благи[х] и божествени[х] у Англији људи.

Около једанаестог часа дође к мени господин Лузињан: „Хоћемо ли поћи?” пита ме. „Ја сам већ давно готов“, одговорим му, „и све сам се бојао да ви не одете без мене.” Насмеје се он, говорећи: „За добра смо времена; имаћемо цели сат [х]одити, но и тако ћемо зарана доћи; познато ти је да Инглези у два и три сата поподне обедују.”

Прођемо покрај лондонске фортеце, зовоме Тауер, јошт бог га знао куд, док једва и једва дођемо у страну града именујему Хермитеџ, у дом нарицајеми „Чајне Хауз”, то јест „Хинеска кућа”. Овде кад уљеземо, нађемо дома госпођу гди нешто од финога беза шије. По обичном поздрављенију рече нам да седемо; и она седне. Шијући као и пре, почне разговарати се с господинам Лузињаном о том што је читала у новинам (које стајаху јоште на асталу) о делам парламента, о Индија-компанији, о новопришедшим отуда корабљем, о купечеству, пак најпосле и о новоиздатим књигама: које су, какови су људи ови[х] књига списатељи и о чему пишу. Све то она каже просто, ласно и чисто. Да је нисам гледао мојим очима да шије, би[х] заисто мислио да она чита нешто из књиге. Све нисам могао разумевати, али за чисто и јасно њејзино говорење мало ми је што утицало.

У овом разговору прођу два сата, колико да их није ни било. Кад би што г[осподин] Л. почео говорити, једва би[х] чекао да он престане и да ћути, а да она говори. Цели божји дан не би[х] марио за ручак кад би само она беседила, да не престаје. Могао сам је слободно у све то време гледати, јер она мало би куд гледала кроме у свој шав. Она не б’јаше оно што се својствено зове инглеска лепота; али, с друге стране, кад би који Апелес или Рафаил хотео невиност, доброту и оно блажено спокојство срца и чисту душе непорочност изобразити, нигде, заисто, таковог оригинала не би нашао како у образу и у погледу ове Инглескиње.

По фтором часу поставе трапезу и дође господар дома, мој нови пријатељ, мистер Јоан Ливи. С њим се поздравим и почнем разговарати латински, којим језиком он бесеђаше с предивним красноречијем и исправностију. Откад сам из Молдавије изишао, нисам био тако весео као у ови дан. Нисам нимало знао, а баш као да је и кроме мојега знања душа у мени предвидила да ће се од овога дневи почети тримесечноје моје благополучије у Лондону. Но како не би[х] био весео, видећи на лицу и у очима ови[х] блажени[х] људи такову чистосердечност и доброхотство! Као да су ми рођени брат и сестра и као да се надусиљују ко ће ме од њи[х] двоје љубезније, милостивије и слађе гледати, гласом душе и срца свога чрез љупки[х] очију својих поглед казујући ми како су ради и задовољни што смо се по тако давном растанку нашли, састали и вид’ли, да се опет један другога нагледамо.

При ручку г[осподин] Л. Почне нешто казивати, тако да не имађаше времена јести. Госпођа често опомињаше га да руча, да гладан не остане.

Онда ја речем домаћину: „Мени госпођа јошт ниједанпут није рекла да једем, јер види да ја не чекам да ме нуди.” Дâ се то овом човеку на смеј, да се неколико минути морао смејати. Пита домаћица: „Уàт ис дат? Уàј ду ју лааф со? Шта је то? Зашто се ви смејете тако?” А кад јој каже, учини се всеопшти смеј. Ко би нас видио, не би рекао да смо ту дошли ручати, но смејати се. Кад ово престане, вели ми госпожа Ливи да ме је г[осподин] Л. весма фалио и да је похвала његова неложна. „Praeѕertіm”, речем ја мужу њеном, „ubі de prandіo ѕumendo agіtur, nemіnі cedo”, то јест: „Навластито гди је о ручању посао, ником не уступам. Залуду и[х] ја уверавам да без сваке шале то кажем, они све удри у смеј.

Но, све ово ништа није било. Кад топрв, по пријатнејшем пиву, бургундско вино донесу, и почнем им ја нешто инглески казивати и, за не чинити и[х] дуго чекати, гди што не би[х] могао погодити, то бих нама[х] с немецким или с францеским надокрпио — овога чуда опет! Сви би ме јошт с толиким ушима слушали и потом би се они међу собом инатили ко ће боље мој нови језик изјаснити. Овде би на ме ред дошао смејати се, видећи да нико од њи[х] управ не зна што сам ја казивао. Накратко казати, ови је дан био дан совершеног весеља. По обеду запитају ме да им прави узрок откријем зашто, будући таков љубитељ њи[х]ова језика, тако скоро из Англије полазим. С оваковим људ’ма чистосердечну не бити, ово би точно светотатство било. „Који ћете правији узрок од овога”, одговорим, „него, прво, што нејмам новаца, а друго, ни од кога на свету није ми вексела чекати.” „Ако је то само,” рече ми мистер Ливи, „није нужда да одлазиш. Ја ћу ти сваки дан по ручку лекције давати, а ручати и вечерати можеш с нами.”

По неколико дана нађу ми и квартир баш у свом комшилуку. Ово је доказатељство онога што сам повише рекао, да јединствено за недостатак трошка получио сам познанство ови[х] неописане доброте људи. Знак совершене доброте у томе се состоји да колико више добар човек коме добра твори, толико му је тај исти милији и дражи, како год што су чада родитељем својим.

Одлазио би[х] у дом мојега господина Ливи сваки дан у десети или једанаести час пред подне и с помоћу и настављенијем његове пречестне супруге читао би[х] изговора ради, а потом преводио би[х] коју Езопову басну с греческога језика на инглески. И она би сваки дан по један сат што гречески читала, који језик она и муж њен весма љубљаху. И тако би се проводило време до обеда, то јест до два часа по полудне. Затим, до саме вечере, господин Ливи, кад не би куд за делом својим изишао, би ме учио.

На месец дана по оваковом мени полезном и радосном упражњенију отиде у Харвич са супругом својом посетити таста свога (у ово време сваке године обичаваху посештавати га) и пребуду у њега 15 дана; који град одстоји од Лондона двадесет немецких миља. Мене препоруче својему калфи, доброму и лепе науке младићу. С овим би[х] у дому ручавао и по ручку до вечере он би ме учио; који ме тако радо имађаше и сердечно љубљаше како год и господар његов. Трапеза би се всегда господски давала, како да су исти домаћини дома, и мистер Кларк, да могаше, би ме у своји недри носио; но, са свим тим, како ја, тако и он, једва дочекамо да наши мили домаћини стигну. Они исти, за своју велику доброту к мени, испросе се од старога господина и пет дана пре дођу неже ли би дошли. Не знам у животу мојему, разве ако кад сам дететом био, да сам кога с таковом чувствитељном жељом и чезнућем чекао. И једва и[х] дочекам.

На неколико недеља затим дође из Харвича госпође Ливи сестра, мистрис Телар, и брат њејзин, Мг. Кôк, на посештеније. Већ после тога сваки дан бивале су, како у њи[х] овом дому тако и код други[х] њихови[х] пријатеља, части и весеља и про[х]ођања по најлепши мести града и наоколо, куда сам и ја почти свуда морао [х]одити. Ово би ме неколико чинило дангубити; но, с друге стране, било ми је мило и полезно, дајући ми начин боље познати љубведостојнејша својства и непреухиштрена но проста и чистосердечна опхожденија Инглезов. И кроме ови[х] гостију, мој пријатељ г[осподин] Ливи свакога фторника частио би неке своје пријатеље од учени[х] људи, а свакога петка бивали би у довољном содружеству на части у господина Гулјелма Фордајс, медика и златнога руна кавалера, којему је краљ ово достојинство дао за његову отменост у медическом знању. Ови достојнејши господин б’јаше срдечни пријатељ мојега благодетеља Ливи, и како ме чрез њега позна, постане и мој особити патрон, наложивши својему љубимому, док год будем у Лондону, да ми даје на његов конат што ми год буде од потребе за књиге или за [х]аљине и за прочи ситни трошак.

Све ово благородно великодушије и вечнога воспоминанија достојну доброту Инглезов не би[х] могао искусити и познати да се нисам у потреби нашао. Од мене је сад зависило да сам хотео за живота остати у Инглитери, зашто, како ја радо лекције предајем, како би[х] језик места совершено постигао, могао би[х] весма лепо ту живити.

Човек од колевке до гроба мора имати какову ни буд поглавиту жељу која њим совершено влада. Дете ни за што тако не мари као за игру; јуноша жели науку или другу коју забаву; како се ко на што дâ и окрене. Добро за онога ко избере то што је честно, похвално и полезно. Моја је жеља у ово време сва у том состојала се да јошт који лист на мојем матерњем језику издам. Сâм сам по себи судио како би мени у мојеј младости не токмо полезно, но и мило било што паметно на мојем познатом дијалекту читати. Како би[х] ја благодаран био ономе од рода мојега који се је за то постарао, и што је сâм с довољним трудом и позадуго времена постигао, то исто уму и души мојеј без труда и у кратко време приподаје! Ово исто, дакле, што би[х] ја о другима мислио и чувствовао, то ћеду природно други о мени. Каково ласкатељно предслућивање! Какова слатка бесмертнаго живота надежда! Збогом, дакле, нек остане, не само Лондон и Париз, него које му драго на свету место гди ја ову моју верховнејшу жељу исполнити не би[х] могао. Зато, како и друга три месеца прођу, познам изговор језика инглескога и видим себе у состојанију да могу и сâм о себи у напредак напредовати, јавим мојим пријатељем и благодетељем да морам ићи.

Бог сâм зна како ми је жао било ове преслатке људе оставити! Већ сам ту рекао да ћу се одсад крепко чувати да се с никим живим тако не пријатељим кад се морам растати и жалити што с њима нисам до гроба. Господин Гулјелм Фордајс наложи Мг. Ливи да ми купи књига лепи[х] и да се извести колико се [х]оће трошка по мору до Хамбурга и, одавде, до Лајпсика, и да ми то дâ. Један трактат на латинском језику, зовоми Fragmenta chіrurgіca et medіca, у којему он своје својствене важнејше опите описује, и који је у моје време ту на штампу издао, за особито и всегдашње воспоминаније даде ми. У овој књижици овако се обојица потпишу:

„Doѕіtheo Obradovіcѕ, Ѕerbіano, vіro lіnguіѕ varііѕ erudіto, ѕanctіѕѕіmіѕ morіbuѕ morato, Anglіѕ, apud quoѕ per ѕex menѕeѕ dіverѕatuѕ eѕt, perquam dilecto, Fragmenta haecce, parvulum quidem at amorіѕ ѕіncerіѕѕіmі et amіcіtae pіgnuѕ, lіbentіѕѕіme merіto obtulerunt.

London,
VIII kal. Іunіі MDCCLXXXV.
Gulielmus Fordyce
Іoanneѕ Lіvіe”

Друга два млада господина, Хенрикус Торнбол и Гулјелм Валиот, и ови ми дарују неке преизрјадне књиге.

Намери се корабаљ велики трговачки за Хамбург, у који 27. маја уљезем; и пођемо реком Темсом к мору. При Гравезанту, гди је велико пристаниште и гди се великолепна река Темс у море спушта, стигне нас и капетан корабља у барки; и тако с споспешним ветром упливамо у море. Уљезши у корабљену собу, капетан вручи ми једно потешко писмо, које, кад отворим, нађем у њему пет гинеја с овим врст’ма:

„I do assure you, my dear Ѕіr, іt haѕ been matter of ѕome conѕіderatіon wіth me, іn what way (the leaѕt to hurt your delіcacy). І ѕhould contrіbute my mіte towardѕ allevіatіng thoѕe pecunіary wantѕ, whіch have deprіved uѕ of you and whіch you ought not to know. Do not ѕcruple, І beg of you, to accept of the іncloѕed ѕmall ѕum, and be perѕuaded іt іѕ оffегеd by a man who eѕteemѕ and loveѕ you. Farewell. Coniѕіder me aѕ one of the frіendѕ you have made іn England, who holdѕ you dear іn hіѕ remembrance and to whom nothіng wіll be more welcome than accountѕ of your proѕperіty and happіneѕѕ.

London,
27 мау 1785
Henry Turnbull.”

Превод овога писма „Ја, уверавам вас, мој драги господине, да сам ја о том у себи размишљавао на који би[х] начин (без најмањега поврежденија ваше нежности) могао употребити моју малену помоћ к облакшенију они[х] новчани[х] недостатака који су нас лишили вас и које (недостатке) не би потреба било да ви познајете. Не буди вам противно, ја вас молим примити овде закључену малену суму и, будите уверени, да вам се пошиље од чловека који вас почитује и љуби. Здравствујте. Сматрајте на ме како на једнога од пријатеља, које сте ви учинили у Англији, који вас содержава драга у својем васпоминанију и којему ништа неће бити пријатније од известијах о вашем шчастију и благополучију.

Хенрик Торнбол.”

Ево ти ми опет други Андреј Петрицополос из Корфа! Овај б’јаше млад човек около 25 година возраста, званијем секретар при неком господину, пријатељ Мг. Ливин, к[а] којему често долазаше, и ту сам се с њим познао. Из његова писма видити је да је он желио мени по возможности својеј помоћи, и сам не будући богат, но није се усудио за не повредити, како пише, моју нежност, ибо поштена и благородна срца суде по себи да није сваком ласно дарове примати; и то што се у присуствију није усудио учинити, није се могао победити ни уздержати да у одсуствију не исполни. На ови деликатни начин дати, то у очима оних који пристојно о вештма суде возвишава његових пет гинеја цену сверх педесет реди толико.

Четверти дан дођемо у Хамбург. Овде зауставим се који дан, прво, за писати мојим пријатељем у Лондон, јавити им да сам благополучно море прешао и благодарити на њи[х]овој доброти; фторо, за прегледати ови знаменити купечески град и лепа наоколо места. Одавде сам свим мојим пријатељем писао - господину Лузињану јелински, господину кавалеру Фордајс и мојему предрагому мистер Ливи, мистер Јанзону, Кларку и господину Гулјелму Валиоту - латински; која писма, кад би[х] вам хотео сва сприопштити, било би вам, може бити, много читати. Два обаче, што сам инглески писао, једно учитељници и благодетелници мојој, госпођи Ливи, а друго господину Торнболу, морам превести и сприопштити вам, зашто ћете из њи[х] најбоље моћи познати моја достодолжна чувствованија к оним блаженим великодушним и божјим на лицу земному људ’ма.

Благодетељна госпоже!

Како год остала чувствованија срца, тако и благодарност не може се совершено реч’ма представити. Кад год ми с пристојним вниманијем о милости и љубвеполним наши[х] благодетеља делам размишљавамо, душа наша осећа нешто таково у себи за које језик не може равномерна изјашњенија наћи. Често и то што би се могло рећи није нам слободно, бојећи се да се већма неблагодарни не покажемо што се усиљујемо с простим реч’ма за показана благодејанија награжденије чинити. Зато нити ја намеравам, нити ви, госпоже моја, немојте мислити да ја чрез ово благодарствено писмо ваше благодејаније наплатити иштем. Ја сам сад подалеко од вашега пребиванија; широко море раздељује ме од вас, и без сумњенија у животу мојем нећу вас к тому видити. Зато се не бојим да ћеду моје речи ни по видимому најмањем ласкатељству подложне бити. Мени већ не остаје што би[х] од Вас желио; ибо оно што ми је на свету пожелатељнејше и дражајше било, то сам вашом милостивом помоћу получио и у состојанију се, фала богу и вами, на[х]одим: Адизонова и других ваше просвештене нације списатеља књиге разумевати. По тому ви сама, благодетељнице моја, видите да овде ласканија и какове ни буд користи желанија никакво подозреније места имати не може. Ко се год ничему нејма надати, нити има шта већ ожидавати, он природно неће ласкати, следоватељно његове речи морају неодложно из другога кога извирати и происходити извора. Док сам ја при вами био у Лондону, за толику вашу аки милостиве матере и љубиме сестрице доброту мени није дозвољено било ни с једном речју Ввами зафалити. Ваша благородна душа, на[х]одећи све своје награжденије у својеј врожденој доброти, нити је могла ни хотела о чем другом чути. Овде, обаче, гди сам ја сад, не можете ми више заповедати да вам не благодарим; сад ми је слободно чинити што год [х]оћу и могу вам благодарити колико ми срце жели. У све време мојега при вами пребиванија, како ви тако и љубими господин Ливи, супруг ваш, ви обоје нисте вашеј к мени доброти никакова предела полагати хотели, нити је вами довољно било да ми ви сами Толику љубов показујете, него сте ме сверх тога и вашим достојнејшим пријатељем препоручавали, који су ми морали вами за хатар добри бити; зашто, ко не би оном кога ви двоје фалите, који сте иста на земљи доброта, добар био? Право је, дакле, да и на ме ред дође да и ја вас сестром, матером и Минервом мојом милостивејшом и благодатнејшом зовем и наричем и како такову да вас славим и проповедам! Молим вас, искарајте здраво господина Торнбола. Гледајте само његов посао! Како да мени није доста жао било с такови сердечни растати се пријатељи, седне и напише ми некаково прељубезно писмо, метне у њега неколико гинеја, пак га пошље у Гравезант за мном у потеру! Господину кавалеру Фордајц, мојему патрону, и ја ћу писати и благодарити, но ви с вашим љубимим супругом, најбоље ћете му умети за ме зафалити, који сте ме њему и препоручили. Прекрасној госпођи Телар, милој сестрици вашој, како и господину Кôку, брату вашему, моје всегдашње високопочитаније, молим, назначите. И уверена будите, мојему срцу пречесна и предрага двојице, да, док се год ово у персима мојима двизати буде, ваше ће слатко воспоминаније имена и доброта како драгоценејши залог вашег анђелског пријатељства к мени у њему сохрањена бити. И пребивају ваш и пр[очаја].

Писмо господину Хенрику Торнболу

Дражајши господине!

Ви сте сасвим особити чловек! Од кога ви научисте, кажите ми, просим вас, ударати на људе с[а] златним оружјем и изненада таково нападеније с гинејама умишљавати и чинити? Је ли се икад чуло да је ко у овом подмесечном свету таковом оружју противстати возмогао? Та ви добро знате да су такове стреле кадре биле непобедимога Агесилаја из Азије изагнати. Сверх тога јоште, за учинити ваше гинеје сасвим победоносне, послали сте и[х] на ме у неисказане љубови и пријатељства преисполњеном Вашем писму! Ко не би помислио да ви чрез то ништа друго нисте наумили били разве убедити ме да се опет у Лондон повратим? И кроме тога, дражајши мој, ви сте мени љубве достојнејша својства срца вашего довољно показали, како и сви прочи које сам имао чест у Лондону познати. Уверени будите, прељубими господине, да љубов ваша и пријатељство, које ви на такови благородни начин к мени показујете, неће се никада из моје памети изгладити. Ја ћу тада себе за благополучнејша на свету држати кад Вам будем могао делом засведочити да пристојно умем ценити какову похвалу и незабвено на свету прослављеније таков ваш благородни инглески характер заслужује. Остајем и про[чаја]. Из свега овога видите, љубими друже мој, какови су непостижими пути небеснаго промисла! Онде гди сам се мислио у највећем недоуменију у животу мојем наћи, непознан у далеком месту, језика не знајући, без новаца, ту сам најблагополучнији био. Језик сам постигао, не само за разумевати књиге, него и говорити њим могао сам; с довољним књигама провиђен и с више трошка него ми је до Лајпсика потребовало. Из Хамбурга шести дан пођем чрез Хановер и Брунсвих и дођем благополучно при концу јунија месеца у Лајпсик, баш одакле, по случају, и сад вам ово писмо пишем, које, будући се доста претегло, опомиње ме да престанем, наричући се ваш сердечни љубитељ.

У Лајпсику,
новем[бра] 15, 1788.


Извори[уреди]

  • Антологија српске књижевности [1]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 208 година.