HI Ljubimi predragi druže!

←H Dražajši serdačni druže!

HI Ljubimi predragi druže! Pisac: Dositej Obradović Život i priključenija

HII Ljubimejši moj!→

Evo me već, fala bogu, u odavno čuvenoj i zadugo poželjenoj Ingliteri, u gradu Doveru! Po Franciji [h]odeći i prolazeći činjaše mi se na neki način i zemlja i ljudi poznati, jer jezik nji[h]ov znađah i sa svakim mogah govoriti, a ovde nigde ni slova! Staro i mlado, žena i dete, sve ti to ingleski. govori, niti im možeš razabrati šta ti ljudi misle, šta li [h]oće. Gledam žene i devojke: lepa su to stvorenja da ništa lepšega na svetu niti je moguće viditi ni pomisliti. [H]iljadu očiju da sam imao, i za [h]iljadu godina ne bi[h] i[h] se mogao nagledati. Koliko i[h] više gledaš, toliko ti se lepše čine. [H]oćeš li da si čitav, idi svojim putem, niti i[h] gledaj, jer ako diže oči i pogleda, već ne ode dalje; tu ćeš ostati doveka. Ta i po drugim zemljama ima lepota, ali su svuda po višoj časti lepe ponosite, pak kako i[h] čovek vidi da se gorde i čudesa o sebi misle, ne mari za nji[h] — nek idu svojim putem Al’ evo čuda ovde, gdi, rekao bi, da one niti mare, niti misle, niti znadu da su prekrasne, nego gledaju na svakoga s takovim prirodnim i prostoserdečiim očima, a u isto vreme s otvorenim prijateljskim i blagohotnim licem, baš kao da ga odavno poznaju.

Sad neka predstavi i voobrazi sebi, ko može, kako je meni moralo biti kad sam se među ovakovim božjim prekrasnim stvorenjem našao, ne mogući s njima ni reči progovoriti. Milostivi blagi bože, mišljah u sebi, teško li su ti ljudi sagrešili bili kad si im tolike i tako različne jezike dao! To ti je njima nji[h]ov toronj doneo i pre vremena na nebo penjanje, kao da im je malo zemlje bilo da po njojzi [h]ode. A kad se već zdravo na one prve isrdim ljude, onda toprv počnem se sam na sebe srditi, gdi toliki živiše i živu i danas bez ingleskog jezika i knjiga, a meni se ne može živiti, ako ne saznam šta misle ovi ljudi! Kako živu! Šta li se i u nji[h]ovim na[h]odi knjigama. [H]oćeš Ingliteru? Evo ti je; ’ajde sad govori s ljud’ma! Duša čelovečeska ima ovo u sebi dobro svojstvo: kako je o čem nibud oskorbljena, ona prirodno brže—bolje traži sposobno sredstvo kako će sebe utešiti. Iz ovoga, zar, uzroka i meni dođu na pamet neki lepi latinski stihovi, no nipošto ne pamtim ni gdi sam i[h] čitao, niti ko je njihov spisatelj; dosta — oni mene uteše. Ovo su:

Non quіѕquam fruіtur verіѕ adorіbuѕ,
Hyblaeoѕ latebrіѕ nec ѕpolіat favoѕ,
Ѕі frontі caveat, ѕі tіmeat ruboѕ;
Armat ѕpіna roѕaѕ, mella tegunt apeѕ.
Niko ne uživa prolećne mirise,
Iz hiblejskih pećina ne izvlači sate,
Ako čelo čuva i boji se kupine;
Vooružava trn ružicu, med brane pčele.

O, nevaljalo malodušije (pomislim u sebi). Ako ne znam ingleski, a ja sam baš onde gdi valja za naučiti. Mnogocene vešti ne kupuju se za malu cenu. Jedan mlad sveštenik, rimokatolik iz Irlandije, koji se je u Franciji učio, sad iđaše natrag u svoje otečestvo i put mu bijaše na London; s ovim pođem u društvo. Pred veče ostanovimo se u drevnejšem Inglitere na predivnom visokom položeniju gradu, zovomom Kantorberi, za prenoćiti ovde. Imali smo pre noći dva časa vremena za obići velika zdanija arhiepiskopije i velikolepnu starinsku cerkov; podobne, i po bedeni grada hodeći, ne mogah se dovoljno nagledati, smatrajući različno ustrojeno i od same prirode veličestveno položenije okolostojećih mesta. I tako, preispolnjen vnutrenjejšago čuvstvovanija i udivljenija divnago v deleh svojih tvorca, u samu noć dođemo na kvartir.

Kako mi je, pak, bilo sutradan s visokih mesta na užasne veličine nepregledatog prostranstva krasnejši i slavnejši na svetu grad London gledajući, o ovom ne znam ni reči reći. Sveštenik Irlandez ija imali smo prvo sedalište u velikom ingleskom intovu; no polazeći iz Kantorbera, dao sam moje mesto drugom, a pošao sam sesti na pokrov intova (i tu se na lepom vremenu komodno sedi) za moći bolje svuda gledati. I sam sam se sebi krstio i čudio u kakav me je blažen čas mila mati moja začela. Gdi sam ja ovo sad? Ko li sam ja? Činjaše mi se kao da sam se iznova u nekakav novi svet rodio. Neobično predstavljaše mi se postignuti: jesam li ja onaj isti koji pre nekoliko dana s mojim komšijom Nikom Putinim, iz Banata, sve pokraj Begeja u Srem, a odavde u crveni [h]ajdučki opanci s Atanasijem pokraj Dunava u Horvatsku u velikoj itošti iđah? Sad na pokrovu takovog intova (u koji za ulesti valja se penjati po merdevinam) sedim kao neki rimski diktator, i pobedivši ljutu skudost i surovog mučitelja ubožestvo, aki u pobedonosnom trijumfu ulazim u slavniji i lepši grad nego je ikada Rim bio, vmenjajući sebe tako blagopolučna zato što ga vidim i u njega ulazim aki bi sav moj bio prekrasni London.

Ljubimi moj, lasno je predvideti da sardanapalskago duha i mudrovanija ljubitelji i počitatelji, koji sve blaženstvo u naslaždeniju gortana i u prijatnom i izobilnom preispolnjeniju creva polažu i koji po tegoti kese i zlata cenu duše i dostojinstvo uma mere i cene, takovi će se bez sumnjenija ovom mojem hvaljenju i dičenju ne samo kao detinjskom i prostačkom, nego kao bezumnom posmejavati. No, s druge strane, oni koji poznaju nebesno i božestveno blagorodstvo slovesne i razumne duše, koji umedu raspoznati nesravnjeno odličije besmertnoga i večnoga bogatstva razuma, srca i narava od privremenoga i zemnoga, oni (bili Inglezi, bili drugi) koji spisanija Adizonova, Sviftova, Pope i ovima podobnih bez svakoga sravnjenija više nego sva zdanija Londona grada počituju i cene, zaisto neće se posmejati, no vesma će pohvaliti i daće mi pravo. Evo ovome prosto i osjazatelno dokazateljstvo, koje i slep ako ne viditi, a on opipati može. (Neka svak primeti i neka ne zaboravlja da se ovde samo u onima bogatstvo i telesna uslaždenija oporočavaju koji za preimuštestva duše i razuma nimalo ne mare.) Ko je bio ikada veći i bogatiji od careva persijski[h], makedonski[h] i rimski[h]? Ko se je većma u slasti valjao od Sardanapala, Krisa i različnih drugi[h] sultana, hana i satrapa? Pak gdi je to sve sad? Nigde! Nestalo, propalo i iščezlo da mu ni traga nema, kako god lastavici koja kroz vozduh leti! A spisanija prosvešteni[h] naukom umova? Neću ni Omirova ni Aristoteleva spominjati, zašto nji[h]ovi[h] imade odveć mnogo, nego samo nekoliko stihova Simonidovi[h], Focilidovi[h], Solonovi[h] i Menandrovi[h], kojih je vrlo malo, ali su svetu polezniji i narodu ovi[h] rečeni[h] ljudi slavniji nego sve oni[h] više pomenuti[h] slasti, bogatstva i sujetne pompe. Iz istoga ovoga uzroka, dakle, i na ovi sami prosti i prirodni način veća će polza našim Serbljem biti, dokle i[h] god bog na svetu bude držati, ako im, na primer, ja s pomoćju premudri[h] božestveni[h] ingleski[h] knjiga samo desetak vrsti što polezno i razumno posle sebe ostavim, nego da sam ja sav London i kao Solomon [h]iljadu najlepši[h] žena imao i s njima se veselio i u slasti do preko ušiju plivao. No „o sem do zdje”, štono reč. ‘Ajdemo opet onde otkud smo izišli, u slavnjejši sveta grad London.

Sveštenik Irlandez učini mi ljubav i pozna me s jednim magistrom dece Inglezom, koji umeđaše kojekako franceski. S ovim se pogodim da mi daje lekcije, kvartir i hranu za tri gineje na mesec; to čini oko 25 forinti. Kupiti nužne knjige, i za to se [h]oće nekoliko. Kad učinim moj esap, nađem da imam trošiti za tri meseca.

Plaše me da je izgovaranje ingleskog jezika vesma mučno, a njega razumenije za jednoga, ko zna nemecki i francuski, pritom i latinski, da je vesma lasno. Što bog dâ, mislim, kad je meni razumenije jezika gotovo, njegovom izgovoru preodoleću ja ako će on biti sedamdesetoglavna [h]idra. A kad li me počnu učiti, čisto mi se koža uzme ježiti i dlake na meni uzgoru dizati. Zagazio sam, ’ajde napred! Trudoljubije u društvu s postojanstvom mnogom poslu dođe na kraj. Ovi se uzao ne da preseći kao Gordijev. Sam Aleksander ovde da dođe, morao bi ga razmršivati; mač njegov ne bi mu ništa pomogao. I da sam samoga učitelja imao, o jednom satu na dan ništa ne bi[h] učinio; no veliko dobro za me što sam povazdan u kući za svaku reč .i po mnogo redi za istu reč imao koga pitati. Starica, mati učiteljeva, žena njegova, sestra, brat, sna[h]a i ko bi god u kuću iz komšiluka došao, svi su to bili moji predragi i mili učitelji, i želim im srdečno blagopolučan od boga život. Ljubezno su me i rado nastavljali i učili i često bi se otimali ko će mi što bolje i lakše kazati. Kad bi god lepi dni bivali, i domaćin moj, master Lârd zovomi, kad ne bi lekcije davao, vsegda bi me vodio kad po jednoj strani grada, kad po drugoj.

U komšiluku poznam se s jednim kupcem, zovomim Janzonom, koji ne samo latinski lepo govoraše, no dosta dobro i jelinski, i čisto izgovaraše; i ovi mi je u mojim lekcijam pomagao i često častio. Črez ovoga poznam se s jednim blagorodnim Grekom, rodom iz Cipra, od drevne familije, Luzinjana zovome, koja je u neko vreme s tim ostrovom vladala. Ovi gospodin od mnogo godina u Londonu življaše, kojega poznanstvo bilo mi je vesma polezno. Na ovi način dan po dan prođu, tri meseca, i ja potrošim počti sve što sam imao.

Poslednje trimesečja nedelje odem pozdraviti gospodina Luzinijana i javim mu da nameravam vozvratiti se u Kales, predstavljajući mu da sam izgovor jezika od časti postigao, a što mi jošte nedostaje mogu i na drugom mestu naći učitelja. „Jedan moj dobar prijatelj“, govori mi gospodin Luzinijan, „komu sam o tebi kazivao, prosio me da te povedem sutra k njemu na ručak; želi da te pozna. On. Je ingleske porcolane trgovac, no učen človek i veliki ljubitelj jelinskoga jezika i knjiga, kako on, tako i gospođa njegova. Uzdam se da se nećeš odreći poći sutra k njima na ručak.” „Ćuti, bogati”, odgovorim mu, „ta lud bi[h] bio kad bi[h] se k dobrim ljud’ma na ručak odrekao poći, k[a] kojima bi[h] i bez ručka radostan pošao. Nasmeje se on na moj odgovor i tako provedemo to posle podne najpre s tejom, a zatim s pončom, razgovarajući se o Greciji i o njejzinim priključenijam. Na koncu, uveravajući me on će mi drago sutrašnje poznanstvo biti, u samo veče pođem doma. Podaleko mi je bilo ići, al’ se vidi lepo od beščislenih fenjera, a put mi je poznat. Pre nego opišem ovo, o kojem je reč, za me znamenito poznanstvo, [h]oću sledujuće primečanije pretpoložiti.

Oni ljudi koji ne imadu za svoju potrebu nužni[h] novaca, a ne umedu ili za koji mu drago uzrok nisu kadri steći, bili učeni filosofi ili neučeni prostaci, koji [h]ode izdrpati i izmrljati, leže na krpetinama i živu u nepočištenom mestu, pak namesto što bi se zato stidili i skorbili, jošt se tim ponose, voobražavajući sebi iz toga nekakovo dostojinstvo, sede i kao od nekakvi[h] veliki[h] i duboki[h] nauka namrgođenim licem čine različna primečanija sverh sujete bogatstva i novaca, jošte su k tomu takove delije da se rugaju onima koji su kadri steći i ne samo spokojno no i lepo živiti — takovima svak lasno može viditi da mozak nije na najpravijem mestu. Ali kad vidimo pravednoga Aristida, koji je sve bogatstvo pobeždenoga i prognatoga persijskoga cara u ruku imao i najslavnijim u svoje vreme na svetu vladenijem upravljao, da siromah umire i da se nejma s čim po svom dostoinstvu pogrepsti; kad vidimo božestvenog Sokrata da darove slavoljubivoga Alcibijada šalje natrag; i na konac, kad upazimo slavnog Fociona da sam iz bunara vodu čerpe i sebi noge pere, dok mu pritom žena njegova hleb mesi i večeru gotovi, a, u isto vreme, poslanici Velikog Aleksandra od jutra do mraka za njim pristaju, mole ga i zaklinju da ne čini Aleksandru takove obide ne primajući sto [h]iljada talira što mu on na dar šalje: o ovim u samoj vešti i istini velikim ljud’ma ko ima samo zrno pameti, sasvim drugojače valja da misli; a ko i[h] god s onima prvima počne mešati, nek nimalo ne čeka da ga vode u [h]ospital ludi[h], nego neka sam ide, jer mu je onde pravo mesto. „Jest način u vešt ’ma!” Ovo ni u čemu ne valja zaboravljati, i po ovom pravilu u svačem suditi i izrečenija činiti.

Otkad je god grad London onde gdi je, ne znam je li iko u njemu samo zato što novaca nije imao tako blagopolučan bio kako što se je meni slučilo biti. Kakav je to galimatijas (zamršeno govorenje)? — reći će mi koji useknuta nosa oštroumac. Rasudimo samo, pak ćemo viditi da nije galimatijas, nego su čiste i ponjatne reči. Da sam imao nužni[h] novaca za opstajati jošte tri meseca tu, i tako može biti da bi[h] se s ovim ljud’ma, o kojima će sledovati reč, poznao, ali bi[h] i[h] samo mimogred i slabo poznao, zašto ne imajući nikakove potrebe od nji[h], ne bi[h] nipošto bio u sostojaniju dobrotu i blagost srca nji[h]ova i prekrasno blagorodstvo duše nji[h]ove iskusiti i poznati. Ostao bi[h] pri mojem učitelju dok bi[h] opravio svoj posao, pak bi[h] se vratio svojim putem; i tako bi za vavek duša moja lišena ostala slačajšeg poznanstva kojega sam u životu imao i mnogocenejšeg sokrovišta česnosti, dobrodetelji i prijateljstva ovi[h] blagi[h] i božestveni[h] u Angliji ljudi.

Okolo jedanaestog časa dođe k meni gospodin Luzinjan: „Hoćemo li poći?” pita me. „Ja sam već davno gotov“, odgovorim mu, „i sve sam se bojao da vi ne odete bez mene.” Nasmeje se on, govoreći: „Za dobra smo vremena; imaćemo celi sat [h]oditi, no i tako ćemo zarana doći; poznato ti je da Inglezi u dva i tri sata popodne obeduju.”

Prođemo pokraj londonske fortece, zovome Tauer, jošt bog ga znao kud, dok jedva i jedva dođemo u stranu grada imenujemu Hermitedž, u dom naricajemi „Čajne Hauz”, to jest „Hineska kuća”. Ovde kad uljezemo, nađemo doma gospođu gdi nešto od finoga beza šije. Po običnom pozdravljeniju reče nam da sedemo; i ona sedne. Šijući kao i pre, počne razgovarati se s gospodinam Luzinjanom o tom što je čitala u novinam (koje stajahu jošte na astalu) o delam parlamenta, o Indija-kompaniji, o novoprišedšim otuda korabljem, o kupečestvu, pak najposle i o novoizdatim knjigama: koje su, kakovi su ljudi ovi[h] knjiga spisatelji i o čemu pišu. Sve to ona kaže prosto, lasno i čisto. Da je nisam gledao mojim očima da šije, bi[h] zaisto mislio da ona čita nešto iz knjige. Sve nisam mogao razumevati, ali za čisto i jasno njejzino govorenje malo mi je što uticalo.

U ovom razgovoru prođu dva sata, koliko da ih nije ni bilo. Kad bi što g[ospodin] L. počeo govoriti, jedva bi[h] čekao da on prestane i da ćuti, a da ona govori. Celi božji dan ne bi[h] mario za ručak kad bi samo ona besedila, da ne prestaje. Mogao sam je slobodno u sve to vreme gledati, jer ona malo bi kud gledala krome u svoj šav. Ona ne b’jaše ono što se svojstveno zove ingleska lepota; ali, s druge strane, kad bi koji Apeles ili Rafail hoteo nevinost, dobrotu i ono blaženo spokojstvo srca i čistu duše neporočnost izobraziti, nigde, zaisto, takovog originala ne bi našao kako u obrazu i u pogledu ove Ingleskinje.

Po ftorom času postave trapezu i dođe gospodar doma, moj novi prijatelj, mister Joan Livi. S njim se pozdravim i počnem razgovarati latinski, kojim jezikom on beseđaše s predivnim krasnorečijem i ispravnostiju. Otkad sam iz Moldavije izišao, nisam bio tako veseo kao u ovi dan. Nisam nimalo znao, a baš kao da je i krome mojega znanja duša u meni predvidila da će se od ovoga dnevi početi trimesečnoje moje blagopolučije u Londonu. No kako ne bi[h] bio veseo, videći na licu i u očima ovi[h] blaženi[h] ljudi takovu čistoserdečnost i dobrohotstvo! Kao da su mi rođeni brat i sestra i kao da se nadusiljuju ko će me od nji[h] dvoje ljubeznije, milostivije i slađe gledati, glasom duše i srca svoga črez ljupki[h] očiju svojih pogled kazujući mi kako su radi i zadovoljni što smo se po tako davnom rastanku našli, sastali i vid’li, da se opet jedan drugoga nagledamo.

Pri ručku g[ospodin] L. Počne nešto kazivati, tako da ne imađaše vremena jesti. Gospođa često opominjaše ga da ruča, da gladan ne ostane.

Onda ja rečem domaćinu: „Meni gospođa jošt nijedanput nije rekla da jedem, jer vidi da ja ne čekam da me nudi.” Dâ se to ovom čoveku na smej, da se nekoliko minuti morao smejati. Pita domaćica: „Uàt is dat? Uàj du ju laaf so? Šta je to? Zašto se vi smejete tako?” A kad joj kaže, učini se vseopšti smej. Ko bi nas vidio, ne bi rekao da smo tu došli ručati, no smejati se. Kad ovo prestane, veli mi gospoža Livi da me je g[ospodin] L. vesma falio i da je pohvala njegova neložna. „Praeѕertіm”, rečem ja mužu njenom, „ubі de prandіo ѕumendo agіtur, nemіnі cedo”, to jest: „Navlastito gdi je o ručanju posao, nikom ne ustupam. Zaludu i[h] ja uveravam da bez svake šale to kažem, oni sve udri u smej.

No, sve ovo ništa nije bilo. Kad toprv, po prijatnejšem pivu, burgundsko vino donesu, i počnem im ja nešto ingleski kazivati i, za ne činiti i[h] dugo čekati, gdi što ne bi[h] mogao pogoditi, to bih nama[h] s nemeckim ili s franceskim nadokrpio — ovoga čuda opet! Svi bi me jošt s tolikim ušima slušali i potom bi se oni među sobom inatili ko će bolje moj novi jezik izjasniti. Ovde bi na me red došao smejati se, videći da niko od nji[h] uprav ne zna što sam ja kazivao. Nakratko kazati, ovi je dan bio dan soveršenog veselja. Po obedu zapitaju me da im pravi uzrok otkrijem zašto, budući takov ljubitelj nji[h]ova jezika, tako skoro iz Anglije polazim. S ovakovim ljud’ma čistoserdečnu ne biti, ovo bi točno svetotatstvo bilo. „Koji ćete praviji uzrok od ovoga”, odgovorim, „nego, prvo, što nejmam novaca, a drugo, ni od koga na svetu nije mi veksela čekati.” „Ako je to samo,” reče mi mister Livi, „nije nužda da odlaziš. Ja ću ti svaki dan po ručku lekcije davati, a ručati i večerati možeš s nami.”

Po nekoliko dana nađu mi i kvartir baš u svom komšiluku. Ovo je dokazateljstvo onoga što sam poviše rekao, da jedinstveno za nedostatak troška polučio sam poznanstvo ovi[h] neopisane dobrote ljudi. Znak soveršene dobrote u tome se sostoji da koliko više dobar čovek kome dobra tvori, toliko mu je taj isti miliji i draži, kako god što su čada roditeljem svojim.

Odlazio bi[h] u dom mojega gospodina Livi svaki dan u deseti ili jedanaesti čas pred podne i s pomoću i nastavljenijem njegove prečestne supruge čitao bi[h] izgovora radi, a potom prevodio bi[h] koju Ezopovu basnu s grečeskoga jezika na ingleski. I ona bi svaki dan po jedan sat što grečeski čitala, koji jezik ona i muž njen vesma ljubljahu. I tako bi se provodilo vreme do obeda, to jest do dva časa po poludne. Zatim, do same večere, gospodin Livi, kad ne bi kud za delom svojim izišao, bi me učio.

Na mesec dana po ovakovom meni poleznom i radosnom upražnjeniju otide u Harvič sa suprugom svojom posetiti tasta svoga (u ovo vreme svake godine običavahu poseštavati ga) i prebudu u njega 15 dana; koji grad odstoji od Londona dvadeset nemeckih milja. Mene preporuče svojemu kalfi, dobromu i lepe nauke mladiću. S ovim bi[h] u domu ručavao i po ručku do večere on bi me učio; koji me tako rado imađaše i serdečno ljubljaše kako god i gospodar njegov. Trapeza bi se vsegda gospodski davala, kako da su isti domaćini doma, i mister Klark, da mogaše, bi me u svoji nedri nosio; no, sa svim tim, kako ja, tako i on, jedva dočekamo da naši mili domaćini stignu. Oni isti, za svoju veliku dobrotu k meni, isprose se od staroga gospodina i pet dana pre dođu neže li bi došli. Ne znam u životu mojemu, razve ako kad sam detetom bio, da sam koga s takovom čuvstviteljnom željom i čeznućem čekao. I jedva i[h] dočekam.

Na nekoliko nedelja zatim dođe iz Harviča gospođe Livi sestra, mistris Telar, i brat njejzin, Mg. Kôk, na poseštenije. Već posle toga svaki dan bivale su, kako u nji[h] ovom domu tako i kod drugi[h] njihovi[h] prijatelja, časti i veselja i pro[h]ođanja po najlepši mesti grada i naokolo, kuda sam i ja počti svuda morao [h]oditi. Ovo bi me nekoliko činilo dangubiti; no, s druge strane, bilo mi je milo i polezno, dajući mi način bolje poznati ljubvedostojnejša svojstva i nepreuhištrena no prosta i čistoserdečna ophoždenija Inglezov. I krome ovi[h] gostiju, moj prijatelj g[ospodin] Livi svakoga ftornika častio bi neke svoje prijatelje od učeni[h] ljudi, a svakoga petka bivali bi u dovoljnom sodružestvu na časti u gospodina Guljelma Fordajs, medika i zlatnoga runa kavalera, kojemu je kralj ovo dostojinstvo dao za njegovu otmenost u medičeskom znanju. Ovi dostojnejši gospodin b’jaše srdečni prijatelj mojega blagodetelja Livi, i kako me črez njega pozna, postane i moj osobiti patron, naloživši svojemu ljubimomu, dok god budem u Londonu, da mi daje na njegov konat što mi god bude od potrebe za knjige ili za [h]aljine i za proči sitni trošak.

Sve ovo blagorodno velikodušije i večnoga vospominanija dostojnu dobrotu Inglezov ne bi[h] mogao iskusiti i poznati da se nisam u potrebi našao. Od mene je sad zavisilo da sam hoteo za života ostati u Ingliteri, zašto, kako ja rado lekcije predajem, kako bi[h] jezik mesta soveršeno postigao, mogao bi[h] vesma lepo tu živiti.

Čovek od kolevke do groba mora imati kakovu ni bud poglavitu želju koja njim soveršeno vlada. Dete ni za što tako ne mari kao za igru; junoša želi nauku ili drugu koju zabavu; kako se ko na što dâ i okrene. Dobro za onoga ko izbere to što je čestno, pohvalno i polezno. Moja je želja u ovo vreme sva u tom sostojala se da jošt koji list na mojem maternjem jeziku izdam. Sâm sam po sebi sudio kako bi meni u mojej mladosti ne tokmo polezno, no i milo bilo što pametno na mojem poznatom dijalektu čitati. Kako bi[h] ja blagodaran bio onome od roda mojega koji se je za to postarao, i što je sâm s dovoljnim trudom i pozadugo vremena postigao, to isto umu i duši mojej bez truda i u kratko vreme pripodaje! Ovo isto, dakle, što bi[h] ja o drugima mislio i čuvstvovao, to ćedu prirodno drugi o meni. Kakovo laskateljno predslućivanje! Kakova slatka besmertnago života nadežda! Zbogom, dakle, nek ostane, ne samo London i Pariz, nego koje mu drago na svetu mesto gdi ja ovu moju verhovnejšu želju ispolniti ne bi[h] mogao. Zato, kako i druga tri meseca prođu, poznam izgovor jezika ingleskoga i vidim sebe u sostojaniju da mogu i sâm o sebi u napredak napredovati, javim mojim prijateljem i blagodeteljem da moram ići.

Bog sâm zna kako mi je žao bilo ove preslatke ljude ostaviti! Već sam tu rekao da ću se odsad krepko čuvati da se s nikim živim tako ne prijateljim kad se moram rastati i žaliti što s njima nisam do groba. Gospodin Guljelm Fordajs naloži Mg. Livi da mi kupi knjiga lepi[h] i da se izvesti koliko se [h]oće troška po moru do Hamburga i, odavde, do Lajpsika, i da mi to dâ. Jedan traktat na latinskom jeziku, zovomi Fragmenta chіrurgіca et medіca, u kojemu on svoje svojstvene važnejše opite opisuje, i koji je u moje vreme tu na štampu izdao, za osobito i vsegdašnje vospominanije dade mi. U ovoj knjižici ovako se obojica potpišu:

„Doѕіtheo Obradovіcѕ, Ѕerbіano, vіro lіnguіѕ varііѕ erudіto, ѕanctіѕѕіmіѕ morіbuѕ morato, Anglіѕ, apud quoѕ per ѕex menѕeѕ dіverѕatuѕ eѕt, perquam dilecto, Fragmenta haecce, parvulum quidem at amorіѕ ѕіncerіѕѕіmі et amіcіtae pіgnuѕ, lіbentіѕѕіme merіto obtulerunt.

London,
VIII kal. Іunіі MDCCLXXXV.
Gulielmus Fordyce
Іoanneѕ Lіvіe”

Druga dva mlada gospodina, Henrikus Tornbol i Guljelm Valiot, i ovi mi daruju neke preizrjadne knjige.

Nameri se korabalj veliki trgovački za Hamburg, u koji 27. maja uljezem; i pođemo rekom Temsom k moru. Pri Gravezantu, gdi je veliko pristanište i gdi se velikolepna reka Tems u more spušta, stigne nas i kapetan korablja u barki; i tako s spospešnim vetrom uplivamo u more. Uljezši u korabljenu sobu, kapetan vruči mi jedno poteško pismo, koje, kad otvorim, nađem u njemu pet gineja s ovim vrst’ma:

„I do assure you, my dear Ѕіr, іt haѕ been matter of ѕome conѕіderatіon wіth me, іn what way (the leaѕt to hurt your delіcacy). І ѕhould contrіbute my mіte towardѕ allevіatіng thoѕe pecunіary wantѕ, whіch have deprіved uѕ of you and whіch you ought not to know. Do not ѕcruple, І beg of you, to accept of the іncloѕed ѕmall ѕum, and be perѕuaded іt іѕ offeged by a man who eѕteemѕ and loveѕ you. Farewell. Coniѕіder me aѕ one of the frіendѕ you have made іn England, who holdѕ you dear іn hіѕ remembrance and to whom nothіng wіll be more welcome than accountѕ of your proѕperіty and happіneѕѕ.

London,
27 mau 1785
Henry Turnbull.”

Prevod ovoga pisma „Ja, uveravam vas, moj dragi gospodine, da sam ja o tom u sebi razmišljavao na koji bi[h] način (bez najmanjega povreždenija vaše nežnosti) mogao upotrebiti moju malenu pomoć k oblakšeniju oni[h] novčani[h] nedostataka koji su nas lišili vas i koje (nedostatke) ne bi potreba bilo da vi poznajete. Ne budi vam protivno, ja vas molim primiti ovde zaključenu malenu sumu i, budite uvereni, da vam se pošilje od človeka koji vas počituje i ljubi. Zdravstvujte. Smatrajte na me kako na jednoga od prijatelja, koje ste vi učinili u Angliji, koji vas soderžava draga u svojem vaspominaniju i kojemu ništa neće biti prijatnije od izvestijah o vašem ščastiju i blagopolučiju.

Henrik Tornbol.”

Evo ti mi opet drugi Andrej Petricopolos iz Korfa! Ovaj b’jaše mlad čovek okolo 25 godina vozrasta, zvanijem sekretar pri nekom gospodinu, prijatelj Mg. Livin, k[a] kojemu često dolazaše, i tu sam se s njim poznao. Iz njegova pisma viditi je da je on želio meni po vozmožnosti svojej pomoći, i sam ne budući bogat, no nije se usudio za ne povrediti, kako piše, moju nežnost, ibo poštena i blagorodna srca sude po sebi da nije svakom lasno darove primati; i to što se u prisustviju nije usudio učiniti, nije se mogao pobediti ni uzderžati da u odsustviju ne ispolni. Na ovi delikatni način dati, to u očima onih koji pristojno o veštma sude vozvišava njegovih pet gineja cenu sverh pedeset redi toliko.

Četverti dan dođemo u Hamburg. Ovde zaustavim se koji dan, prvo, za pisati mojim prijateljem u London, javiti im da sam blagopolučno more prešao i blagodariti na nji[h]ovoj dobroti; ftoro, za pregledati ovi znameniti kupečeski grad i lepa naokolo mesta. Odavde sam svim mojim prijateljem pisao - gospodinu Luzinjanu jelinski, gospodinu kavaleru Fordajs i mojemu predragomu mister Livi, mister Janzonu, Klarku i gospodinu Guljelmu Valiotu - latinski; koja pisma, kad bi[h] vam hoteo sva spriopštiti, bilo bi vam, može biti, mnogo čitati. Dva obače, što sam ingleski pisao, jedno učiteljnici i blagodetelnici mojoj, gospođi Livi, a drugo gospodinu Tornbolu, moram prevesti i spriopštiti vam, zašto ćete iz nji[h] najbolje moći poznati moja dostodolžna čuvstvovanija k onim blaženim velikodušnim i božjim na licu zemnomu ljud’ma.

Blagodeteljna gospože!

Kako god ostala čuvstvovanija srca, tako i blagodarnost ne može se soveršeno reč’ma predstaviti. Kad god mi s pristojnim vnimanijem o milosti i ljubvepolnim naši[h] blagodetelja delam razmišljavamo, duša naša oseća nešto takovo u sebi za koje jezik ne može ravnomerna izjašnjenija naći. Često i to što bi se moglo reći nije nam slobodno, bojeći se da se većma neblagodarni ne pokažemo što se usiljujemo s prostim reč’ma za pokazana blagodejanija nagraždenije činiti. Zato niti ja nameravam, niti vi, gospože moja, nemojte misliti da ja črez ovo blagodarstveno pismo vaše blagodejanije naplatiti ištem. Ja sam sad podaleko od vašega prebivanija; široko more razdeljuje me od vas, i bez sumnjenija u životu mojem neću vas k tomu viditi. Zato se ne bojim da ćedu moje reči ni po vidimomu najmanjem laskateljstvu podložne biti. Meni već ne ostaje što bi[h] od Vas želio; ibo ono što mi je na svetu poželateljnejše i dražajše bilo, to sam vašom milostivom pomoću polučio i u sostojaniju se, fala bogu i vami, na[h]odim: Adizonova i drugih vaše prosveštene nacije spisatelja knjige razumevati. Po tomu vi sama, blagodeteljnice moja, vidite da ovde laskanija i kakove ni bud koristi želanija nikakvo podozrenije mesta imati ne može. Ko se god ničemu nejma nadati, niti ima šta već ožidavati, on prirodno neće laskati, sledovateljno njegove reči moraju neodložno iz drugoga koga izvirati i proishoditi izvora. Dok sam ja pri vami bio u Londonu, za toliku vašu aki milostive matere i ljubime sestrice dobrotu meni nije dozvoljeno bilo ni s jednom rečju Vvami zafaliti. Vaša blagorodna duša, na[h]odeći sve svoje nagraždenije u svojej vroždenoj dobroti, niti je mogla ni hotela o čem drugom čuti. Ovde, obače, gdi sam ja sad, ne možete mi više zapovedati da vam ne blagodarim; sad mi je slobodno činiti što god [h]oću i mogu vam blagodariti koliko mi srce želi. U sve vreme mojega pri vami prebivanija, kako vi tako i ljubimi gospodin Livi, suprug vaš, vi oboje niste vašej k meni dobroti nikakova predela polagati hoteli, niti je vami dovoljno bilo da mi vi sami Toliku ljubov pokazujete, nego ste me sverh toga i vašim dostojnejšim prijateljem preporučavali, koji su mi morali vami za hatar dobri biti; zašto, ko ne bi onom koga vi dvoje falite, koji ste ista na zemlji dobrota, dobar bio? Pravo je, dakle, da i na me red dođe da i ja vas sestrom, materom i Minervom mojom milostivejšom i blagodatnejšom zovem i naričem i kako takovu da vas slavim i propovedam! Molim vas, iskarajte zdravo gospodina Tornbola. Gledajte samo njegov posao! Kako da meni nije dosta žao bilo s takovi serdečni rastati se prijatelji, sedne i napiše mi nekakovo preljubezno pismo, metne u njega nekoliko gineja, pak ga pošlje u Gravezant za mnom u poteru! Gospodinu kavaleru Fordajc, mojemu patronu, i ja ću pisati i blagodariti, no vi s vašim ljubimim suprugom, najbolje ćete mu umeti za me zafaliti, koji ste me njemu i preporučili. Prekrasnoj gospođi Telar, miloj sestrici vašoj, kako i gospodinu Kôku, bratu vašemu, moje vsegdašnje visokopočitanije, molim, naznačite. I uverena budite, mojemu srcu prečesna i predraga dvojice, da, dok se god ovo u persima mojima dvizati bude, vaše će slatko vospominanije imena i dobrota kako dragocenejši zalog vašeg anđelskog prijateljstva k meni u njemu sohranjena biti. I prebivaju vaš i pr[očaja].

Pismo gospodinu Henriku Tornbolu

Dražajši gospodine!

Vi ste sasvim osobiti človek! Od koga vi naučiste, kažite mi, prosim vas, udarati na ljude s[a] zlatnim oružjem i iznenada takovo napadenije s ginejama umišljavati i činiti? Je li se ikad čulo da je ko u ovom podmesečnom svetu takovom oružju protivstati vozmogao? Ta vi dobro znate da su takove strele kadre bile nepobedimoga Agesilaja iz Azije izagnati. Sverh toga jošte, za učiniti vaše gineje sasvim pobedonosne, poslali ste i[h] na me u neiskazane ljubovi i prijateljstva preispolnjenom Vašem pismu! Ko ne bi pomislio da vi črez to ništa drugo niste naumili bili razve ubediti me da se opet u London povratim? I krome toga, dražajši moj, vi ste meni ljubve dostojnejša svojstva srca vašego dovoljno pokazali, kako i svi proči koje sam imao čest u Londonu poznati. Uvereni budite, preljubimi gospodine, da ljubov vaša i prijateljstvo, koje vi na takovi blagorodni način k meni pokazujete, neće se nikada iz moje pameti izgladiti. Ja ću tada sebe za blagopolučnejša na svetu držati kad Vam budem mogao delom zasvedočiti da pristojno umem ceniti kakovu pohvalu i nezabveno na svetu proslavljenije takov vaš blagorodni ingleski harakter zaslužuje. Ostajem i pro[čaja]. Iz svega ovoga vidite, ljubimi druže moj, kakovi su nepostižimi puti nebesnago promisla! Onde gdi sam se mislio u najvećem nedoumeniju u životu mojem naći, nepoznan u dalekom mestu, jezika ne znajući, bez novaca, tu sam najblagopolučniji bio. Jezik sam postigao, ne samo za razumevati knjige, nego i govoriti njim mogao sam; s dovoljnim knjigama proviđen i s više troška nego mi je do Lajpsika potrebovalo. Iz Hamburga šesti dan pođem črez Hanover i Brunsvih i dođem blagopolučno pri koncu junija meseca u Lajpsik, baš odakle, po slučaju, i sad vam ovo pismo pišem, koje, budući se dosta preteglo, opominje me da prestanem, naričući se vaš serdečni ljubitelj.

U Lajpsiku, novem[bra] 15, 1788.

Izvori

• Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 213 godina.