Х Дражајши сердачни друже!

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Х Дражајши сердачни друже!
Писац: Доситеј Обрадовић
Живот и прикљученија


Остављајући Молдавију, мој добри пријатељ, романски епископ, наложи ми, кад дођем у Саксонију, да примим у моје надзиратељство његова два младића Александра Ђиуку, синовца његова, и Герасима дијакона, које је био пре мене тамо послао. Пут нам је био кроз Лемберг, Пољску и Слезију. У Бреславији, трговци имајући дела свога, задржимо се седам дана, и чрез Лајпсик пређем у Халу и примим вишеречене младиће к себи. Овде се преобучем у светске грешне хаљине, ка’ и остали људи человеческога чина, дам се записати у каталог университета и пођем слушати философију, естетику и натуралну теологију у славнејшега у Германији философа, професора Еберхарда.

Сматрајући у овом муса и сваки[х] божествени[х] наука седалишту како се више од хиљаде млади[х] људи уче, како непрестано из једнога у други колегиум трче, како се сва прекрасна и благородна душевна спосопствија размршавају, просвештавају и у многообразним знанијам разширавају и распростиру, и сравњивајући ова места и људе с прекрасном но бедном варварском Албанијом, с колико дражим и милијим, толико већег сожаљенија достојнијим земљама, Сербијом, Босном и [Х]ерцеговином, уздисао сам и често горке проливао сузе, сам с собом говорећи: „Кад ће у оним прекрасним земљама овака училишта бити? Кад ће се и она младеж с оваковим наукам напојавати? Милиони народа! Јадни Турци чекају да што паметно чују од дервиша! А бедни и удручени христјани од калуђера! Но шта ће им ови казати кад нигде ништа друго под небом не знаду него - дај милостињу, дај све, што год имаш, а ти умири од глади, и мрзи и проклињи све људе на свету који твоје вере и закона нису!” Гледајући какве се овде књиге сваки дан састављају, пишу и на свет издају, жалост нападаше на мене кад би[х] год помислио како код нас вичу - „Дај носи књиге из Русије.” А какве књиге? За оне које се ту преводе с учени[х] језика, састављају и издају на славенском, ни каталога нејма; барем да им се имена знаду.

Размишљајући непрестано о овима вешт’ма, споменем се јоште у Далмацији зачетога желанија и намеренија да је крајње потребе и нужде дело на општем народњем језику што написати и издати. Ја сам чисто пред очима имао какву су буру и метавицу на себе сви они привлачили који су се усудили најпре и најпре подобна представљенија народу чинити. Но мора се кадгод ко једанпут наћи. ’Ајде, у име божје, нек се почне! Сила се ником никаква не чини; нека каже ко што на[х]оди за добро и полезно, а разумни људи и сад и после о том нека суде. Знам да ће нерасудни и невеже псовати и ружити; неразумни ревнитељи проклињаће и претити. Али, с друге стране, знам и ово, да разумни богољубитељи, истинољубитељи и општега добра и ползе желатељи, благе душе и поштена срца људи, церковни и мирски, почеће се разбуђивати и сверх ових вешти с већим проницатељством разговарати и расуждавати; а ово је почетак к исправљенију, и то што се засад жели. „Пак шта ће из тога следовати?” — рећи ће ко. Да се опредељеним на свештенство без сваког даљег оклевања и закасњенија и такове књиге дају које, читајући, ученији да постају и да су кадри себе и народ свој учити, на добро настављати и просвештавати; ево, шта ће у име божје следовати.

Наумивши, дакле, штогод издати, на пролеће пређем заједно с моји младићи у Лајпсик, будући да ту и штампа славенска имаде, гди се, и за исту Росију, неке књиге штампају и университет како и у Хали. Овде на исти начин запишем се у каталог университета, пођем у професора Борна слушати физику и почнем издавати мало сочињеније о мојим прикљученијам, у којему сам два поглавита намеренија имао: прво — показати бесполезност манастира у општеству, а фторо — велику нужду науке, самога способнејшега средства за избавити људе од сујеверија и привести их к правом богопочитанију, к разумном благочестију и к просвештеној добродетељи, чрез коју словесни чловек на прави пут свој ега временога и вечнога благосостојанства долази. Чрез Совете [здравог] разума хотео сам накратко и вообште само почетак наравоучителне философије дати.

О овом забављајући се, прођу ми које у Хали које у Лајпсику равно две године. Рад сам био ради млади[х] Молдована и трећу годину у Лајпсику заостати; но, предвидећи, да, ако то учиним, остаћу без новца, пак после како би[х] у Париз и Лондон пошао? Всегда о ови градови читати и слушати, ови[х] просвештени[х] народа књиге у рукама имати, а њих воопште не познавати и њи[х]ова пресловута места и градове не видити, то би за ме толико значило као у мраку живити. Не остаје ми више него 50 дуката. За такова места мало и ништа; али што му драго, (помислим у себи), нећу ја ни први ни последњи бити који је по Францији и по Инглитери пешице [х]одио. Мојега благороднога и љубимога романскога епископа већ сам о мојем намеренију предуведомио био. Он ми пише да његове питомце с трговци отправим у Молдавију, и мени на дар пошаље 35 дуката. Триста у друго време не би ме тако обрадовали како су ме ови сад.

Предам младиће купцем из Јаша и нађем преизрјадна колеса што су довезла трговце у Лајпсик на пазар и која празна у Франкфурт на Мајну назад одлазаху; у овима јоште с једним живописцем [И]талијаном о малој цени пођем. Пређемо кроз различна владенија, градове и лепа места Германије, које кад би[х] хотео подробно описивати, одвећ би дуго било. у дивном граду Франкфурту задржим се с реченим [И]талијанцем (који и сâм у Париз иђаше), четири дана, ходајући по граду и наоколо. Манхајм у Палатинату - и он нас задржи два дни у себи. Потом чрез Алсацију стигнемо у Стразбург, гди прегледамо университет и катедралну велику церков, за коју кажу да је прављена 120 година, и, ако ћемо право рећи, више од триста [х]иљада светаца, анђела и различни[х] свакојаки[х] образа и виденија од камена, као да су од воска изрезана, и од њи[х] сва црква као град некакав од дна до вр[х]а сазидата. Чудо да су је и за толико докнадили и завршили.

Овде погодимо кочијаша с каруцама баш као интов (у таки се коли овуда путује) до Париза с уговором да се сврати у неке градове изван друма, како у Љуневил, Нанси и Мец, да их видимо. Кочијаш наш, кад дође да се погодимо, ја сам мислио да је господар који слуге своје с колесама шаље; тако лепо бијаше обучен. А кад пођемо, међер он исти с перуком. Кад би другда покрај коња касао, све би му кеса паруке по леђи скакала. Смејао сам се, мислећи да ови види нашег бачког кочијаша, ко би се од њи[х] другом већма чудио? То знам да би му Бачванин нама[х] опсовао кесу. Из Меца пође с нами у друштво једна госпођа адвокаткиња, која у целом свом животу ништа не пије, то јест што се пије, ни воде, а совершено здрава и прекрасне крви и вида. Кад би гди по лепи мести пешице [х]одили, ишла би ова жена као да је ветар носи. Но наместо пића, јела чорбовита, зеље и воће јеђаше. Мој [И]талијан и ја, ни ми нисмо хотели ништа друго пити него шампањско вино; овуда је изобилно и јефтино.

Париз ме је задржао три недеље равно. Да сам се могао у кесу поуздати, би[х] и трипут три месеца. И ово је ништа; триста година да живиш, имаш туда шта гледати. Пет дуката сам дао само момку који ме је свуда водио. Сваки божји дан од јутра до ноћи ту се све [х]одило; ручали би онде гди нас подне затече, а пило би се гди се год ожедни. Ко би рад био знати шта сам овде видио, ево поглавити узрок зашто га у томе не могу послужити. Табак један наштампати коштује ме 12 талира; а за ови посао хотело би се најмање десетак табака. Дакле, ко [x]oћe то да зна, а далеко му се чини поћи и видити, а он, ако не зна француски, нека научи, пак нека купи књигу зовому Описаније Париза и Версаља са свима знаменитима вештма у њима и наоколо. Ова књига ако ускоштује два форинта, неће више; то је ништа; и ту ће све наћи што сам год ја видио. Краља францескога Лудовика Шеснаестога и предивну краљицу, блаженејшега воспоминанија наше преславне цесарице и матере, Марије Терезије кћер, и њу сам видио у Версаљу. Ово не ваља премолчати: нови Лувр, дворови краљева француских, који је милионе коштовао и може се назвати једно од седам чудеса на свету. Половина овога зданија опредељена је за библиотеку и за академије високи[х] знања. Ево, људи, на свету гди цареви своје дворове књигама мудрости и наукам дају и посвећују и себи за високу вмењавају славу с мусама заједно обитавати. Нек изиђе сад ко да ми каже шта ја нисам видио.

Како ми је мучно било из Париза поћи! Али што ћу? Нужда је тврђа од челика. Какви[х] би[х] прекрасни[х] књига ту могао накуповати? Чини ми се да сам ту први ред за живота, на оне књиге гледајући, сожалио што нејмам новаца. Од Лајпсика, с ове три недеље у Паризу, оде четрдесет дуката; камо, гди је Лондон? Није до стајања. Напред!

Намере се два поштена трговца управ за Калес, с којима о малом трошку до инглескога канала могах доћи. У Камбреју посетим гроб блаженога и светога архиепископа Фенелона, Телемахова списатеља. Разговарајући се путем с трговци, кажем им да ја нисам ништа друго него греческога и [и]талијанскога језика учитељ; да идем у Англију за поучити се, колико будем могао, инглескому језику, и предвидећи да ћу ту сасвим остати без новаца, сâм се чудим што ће од мене бити. Притом - да ја нити сам кад имао другога капитала нити сад имам, разве учећи децу добивао сам гдишто и с тим од места до места прелазио и што сам могао, научио сам. „Кураж, мон ами!” — одговори ми један од њи[х]. „Промисал небесни који те досад није оставио, неће ни одсад. Кад све потрошиш, што год имаш до последњег новца, ако между тим не нађеш начин да можеш ту дуље пребивати, отићи ћеш томе и томе купцу, мојему кореспонденту, на кога ћу ти ја дати писмо, и он ће те отслати о мојем трошку у Калес. Овде ћеш годину дана у мојем пребивати дому и мојим двома синовом на [и]талијанском језику лекције давати. Ја ћу ти дати за годину педесет дуката и трапезу, а још толико можеш од други[х] заслужити, ја ти за то стојим добар; пак на концу године имаћеш довољно за поћи куд [х]оћеш”. Зафалим му сердечно на овом утешитељном совету и тако без сваке бриге и мисли превезем се чрез канал и 1. децембра 1784. дођем у први Инглитере град довер.

Ово би писмо могло и подуже бити; обаче и у кратком доста сам протрчао, од Молдавије до Инглитере подоста је проћи; време је већ отпочинути. Желећи вам, дакле, љубими мој, свако добро, остајем

у Лајпсику,
окт[обра] 20, 1788.


Извори[уреди]

  • Антологија српске књижевности [1]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 208 година.