Херцег Владислав/36

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Херцег Владислав
Писац: Јован Суботић
ОСМИ ПРИЗОР



ОСМИ ПРИЗОР
Дворана у двору херцеговом.
Кнез Вукац и кнез Санко (уђу.)


КНЕЗ ВУКАЦ:
Позваде л’ ти у сабор кнезове?
КНЕЗ САНКО:
Све до једног, мал’ не спадох с ногу.
КНЕЗ ВУКАЦ:
Како данас херцег је раздражен,
Више чувај главу него ноге.
КНЕЗ САНКО:
Никад таког досад невиђех га!
Папрена ће бити нам вечера.
КНЕЗ ВУКАЦ:
Нешто с’ кува, само незнам коме.
Утиша л’ се народ на улицах?
КНЕЗ САНКО:
Утиша л’ се? Све већма навире!
Кнеза Ивка мало не разкиде.
КНЕЗ ВУКАЦ:
Ко му рече ићи међ зверове!
КНЕЗ САНКО:
Херцег га је слао мирити их!
КНЕЗ ВУКАЦ:
А ха! Сад знам куд и на што смера
А што с’ Твртко онако снудио?
КНЕЗ САНКО:
Глас за њега неко у свет пусти,
Да се тајно с’ Турци договара —
КНЕЗ ВУКАЦ:
А то Твртко учинити неће!
КНЕЗ САНКО:
И ја велим; али неко зуцну,
А така се понајлакше прима.
КНЕЗ ВУКАЦ:
То ни Херцег веровати неће!
КНЕЗ САНКО:
Опазих га данас код херцега.
Сигурно су о том говорили;
Брижан уђе, а вес’о изађе.
Но шта има Вукман са Милотом!
Дуг разговор синоћ прометнуше.
КНЕЗ ВУКАЦ:
Реч бијаше о рату са Турци.
КНЕЗ САНКО:
Пак?
КНЕЗ ВУКАЦ:
Милота чешће се почеша!
КНЕЗ САНКО:
Шта је њему толико до мира,
Кад сав народ иште да се бије?
КНЕЗ ВУКАЦ:
Е свак од нас своју главу има,
А Милота радо човек живи.
КНЕЗ САНКО:
Та и мени немили се мрети,
Ама Турчин баш гадно загуди.
Више би нам мир дон’о срамоте
Нег’ што рат би штете учинио.
КНЕЗ ВУКАЦ:
И ја волим образ од живота.
Али знаће херцег наредити.
Већ шта на то говоре кнезови,
Што свет иште, да с’ Јусуф погуби?
КНЕЗ САНКО:
Два три неби; а други ће тако
Како рекне херцег са народом.
КНЕЗ ВУКАЦ:
Како ј’ данас херцег добре воље,
Ту ће Турчин кости оставити.
КНЕЗ САНКО:
Како буде! Ја одох херцегу —
КНЕЗ ВУКАЦ:
А ја идем кнезове дочекат’.
(Оду један на једну други на другу страну.)


Вињета1.png


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 133 године.