Херкул и лопта

Херкул и лопта
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Херкул, поштапајући се с својим страховитим ајдамаком с којим на лавове и медведе удараше, упази некакву лопту, удари је, но она од ударца нарасти већа. „Чекај дакле,” помисли у себи, мане са свом снагом и удари: она ништа, него јошт већа постане. Дивећи се он необичној вешти, покаже му се Минерва и рече му: „Не дирај у ту лопту, видиш да је то инат! Колико је више ти будеш ударао, толико ће она растити; а како престанеш у њу дирати, она ће се помалити и бити како пре.”

Наравоученије

Преизрјадно изображеније распре и ината! Нејма ти горе муке инаџији него да се нејма с ким инатити и терати процес. Млогоме се тамо негде кућа продаје, а он у Бечу иште које од кога у зајам да тера процес. А која му од тога полза? Велика! Да може казивати док је жив како је с президентом Н. и с конзилијари Н. Н. Н. говорио. „Знаш ли како сам им кресао? Бре, нису знали шта ће ми одговорити, него само: „Шон гут! Шон гут!” И кад ово казује, варнице му из очију лете, јер за њега нејма блаженства над овим. Нека се само гди појави какав процес чиј му драго, не старај се ти: он ће наћи начин како ће се у њега помешати, и тераће га о свом рођеном трошку; у том послу он не зна пет ни девет, то је његов елемент без којега он дисати не може.

Давњашњи јелински стихотворци представљају нам страданије и мученије оваковог беднога чловека у изображенију Иксиона, који је осуђен био да ваља уз једну превисоку гору воденични камен; а како би га с великом муком доваљао баш на врх, не имајући ту места да се устави, с великим устремљенијем би се сваљао тај час у долину, а сиромах Иксион опет с њим уз гору као и пре, и тако довека.

Зашто дакле међу словесним и разумним створењем вечна, луда и срамотна кавга, која им огорчава дне живота? Није ли нам милостиви Творац даровао ово неколико дана живљења на славу своју, на сладост и радост нашу? Инат за тврдоглавство и упорство! Инат за привремени интерес, и често без свакога узрока, само из зла обичаја и за несмислену ината љубов! Но што је најгоре и христјаном и најсрамотније и недостојније, инат, кавга, мрзост и гоњеније за веру и закон мирнога, кроткога и преблагословенога Исуса! Пита се, дакле, зашто ово бива? Ево пучина. Људи се уче говорити пре него науче добро мислити и судити. Хоћемо свак и сви што нас је год на земљи да имамо право; а не долази нам на памет да најпре испитамо и совршено познамо имамо ли право или не. Свак утверждава своје право на том што је од других чуо: ово је извор и почетак свега несогласија и свађе. А да они други, зар се нису могли преварити? Те здраво! Време је већ да сви чистосердечно признамо да смо зло и неправедно творили, инатећи се и мрзећи у сами свети недри и наруча евангелскога закона, који је извор љубови, мира и доброте.

Сад дакле кад, благодареније богу, нити се иште нити се мисли да се церков греческа латинској подвргне, но жели се и настоји да свак при својеј церкви и сви заједно будемо истинити Христови ученици, а то значи праведни и поштени, умом просвештени, а срцем и дели добродјетелни, сад послушајмо свете апостолске речи: „Распре међу вами да не бивају, но мир божји да водворјает сја в сердцах ваших! Блажени миротворци, јако ти синове божји нарекут сја”. Знамо чије су ове речи: чувствујмо сву сладост њихову ако желимо синови Оца небеснога бити. Ово што ћу рећи управ из ових Спаситељевих речи сљедује, то јест: „Окаја ни немиро творци, јако ти синове дијаволи нарекут сја”. Ако прве речи за истините верујемо, како и јесу, морају свјачески и ове друге неложне бити. Церков гонима и удручајема, била греческа или латинска, може бити Христова церков; а она која гони и удручава нипошто не може бити, зашто је Христос бог мира и љубови, а не вражде ни гоњенија. Дела поштена, она су нелестни знак истинитога христјанства, а ко год вели да право верује, а неправедно и зло живи, он је сав лажа од главе до ногу, нити он има вере ни закона.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.