Herkul i lopta

Herkul i lopta
Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović

Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije.

Herkul, poštapajući se s svojim strahovitim ajdamakom s kojim na lavove i medvede udaraše, upazi nekakvu loptu, udari je, no ona od udarca narasti veća. „Čekaj dakle,” pomisli u sebi, mane sa svom snagom i udari: ona ništa, nego jošt veća postane. Diveći se on neobičnoj vešti, pokaže mu se Minerva i reče mu: „Ne diraj u tu loptu, vidiš da je to inat! Koliko je više ti budeš udarao, toliko će ona rastiti; a kako prestaneš u nju dirati, ona će se pomaliti i biti kako pre.”

Naravoučenije

Preizrjadno izobraženije raspre i inata! Nejma ti gore muke inadžiji nego da se nejma s kim inatiti i terati proces. Mlogome se tamo negde kuća prodaje, a on u Beču ište koje od koga u zajam da tera proces. A koja mu od toga polza? Velika! Da može kazivati dok je živ kako je s prezidentom N. i s konzilijari N. N. N. govorio. „Znaš li kako sam im kresao? Bre, nisu znali šta će mi odgovoriti, nego samo: „Šon gut! Šon gut!” I kad ovo kazuje, varnice mu iz očiju lete, jer za njega nejma blaženstva nad ovim. Neka se samo gdi pojavi kakav proces čij mu drago, ne staraj se ti: on će naći način kako će se u njega pomešati, i teraće ga o svom rođenom trošku; u tom poslu on ne zna pet ni devet, to je njegov element bez kojega on disati ne može.

Davnjašnji jelinski stihotvorci predstavljaju nam stradanije i mučenije ovakovog bednoga človeka u izobraženiju Iksiona, koji je osuđen bio da valja uz jednu previsoku goru vodenični kamen; a kako bi ga s velikom mukom dovaljao baš na vrh, ne imajući tu mesta da se ustavi, s velikim ustremljenijem bi se svaljao taj čas u dolinu, a siromah Iksion opet s njim uz goru kao i pre, i tako doveka.

Zašto dakle među slovesnim i razumnim stvorenjem večna, luda i sramotna kavga, koja im ogorčava dne života? Nije li nam milostivi Tvorac darovao ovo nekoliko dana življenja na slavu svoju, na sladost i radost našu? Inat za tvrdoglavstvo i uporstvo! Inat za privremeni interes, i često bez svakoga uzroka, samo iz zla običaja i za nesmislenu inata ljubov! No što je najgore i hristjanom i najsramotnije i nedostojnije, inat, kavga, mrzost i gonjenije za veru i zakon mirnoga, krotkoga i preblagoslovenoga Isusa! Pita se, dakle, zašto ovo biva? Evo pučina. Ljudi se uče govoriti pre nego nauče dobro misliti i suditi. Hoćemo svak i svi što nas je god na zemlji da imamo pravo; a ne dolazi nam na pamet da najpre ispitamo i sovršeno poznamo imamo li pravo ili ne. Svak utverždava svoje pravo na tom što je od drugih čuo: ovo je izvor i početak svega nesoglasija i svađe. A da oni drugi, zar se nisu mogli prevariti? Te zdravo! Vreme je već da svi čistoserdečno priznamo da smo zlo i nepravedno tvorili, inateći se i mrzeći u sami sveti nedri i naruča evangelskoga zakona, koji je izvor ljubovi, mira i dobrote.

Sad dakle kad, blagodarenije bogu, niti se ište niti se misli da se cerkov grečeska latinskoj podvrgne, no želi se i nastoji da svak pri svojej cerkvi i svi zajedno budemo istiniti Hristovi učenici, a to znači pravedni i pošteni, umom prosvešteni, a srcem i deli dobrodjetelni, sad poslušajmo svete apostolske reči: „Raspre među vami da ne bivaju, no mir božji da vodvorjaet sja v serdcah vaših! Blaženi mirotvorci, jako ti sinove božji narekut sja”. Znamo čije su ove reči: čuvstvujmo svu sladost njihovu ako želimo sinovi Oca nebesnoga biti. Ovo što ću reći uprav iz ovih Spasiteljevih reči sljeduje, to jest: „Okaja ni nemiro tvorci, jako ti sinove dijavoli narekut sja”. Ako prve reči za istinite verujemo, kako i jesu, moraju svjačeski i ove druge neložne biti. Cerkov gonima i udručajema, bila grečeska ili latinska, može biti Hristova cerkov; a ona koja goni i udručava nipošto ne može biti, zašto je Hristos bog mira i ljubovi, a ne vražde ni gonjenija. Dela poštena, ona su nelestni znak istinitoga hristjanstva, a ko god veli da pravo veruje, a nepravedno i zlo živi, on je sav laža od glave do nogu, niti on ima vere ni zakona.

Izvori

Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ezop, umro -560, pre 2584 godine.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 213 godina.