Хајдуци/8

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

3
◄   2 Дејство второ 4   ►

3.

МИЛЕТА с ОБРАДОМ, пређашњи
 
МИЛЕТА: Шта, Живојине, ти брже боље натраг. А где ти је паша?
ЖИВОЈИН: Богме, харамбаша, пашу не могосмо никако добити, нити ће га ухватити ко од људи. Него смо му ево довели кћер у госте, па ја судим, да ће паша и сам доћи по њу.
ОБРАД: Ти добро велиш, Живојине.
МИЛЕТА: Па где ти је та девојка? Биће ова.
ЖИВОЈИН: Ја!
МИЛЕТА: Види се убаво чељаде!
ОБРАД: Ми је нећемо пуштати, докле нам год паша не учини што иштемо, и докле нам не зада веру, да се можемо слободно вратити кућама.
МИЛЕТА: Ваља да те је много стало, док си је ујагмио.
ЖИВОЈИН: Много богме, али и вреди. Само да ви'ш каква је. (Хоће да скине Зелиди покривало).
ИВАН (ухвати га за руку): Шта ћеш, болан?
ЖИВОЈИН: Да покажем, зашто сам се мучио.
ИВАН: Имаш ли ти памети! Кост међ керове да бацаш? Харамбаша, ја те молим да је не видиш!
МИЛЕТА: Будалаштина! Ја баш зато хоћу.
ИВАН: Немој, тако ти имена Божија; ако ти њу видиш, обрасмо сви бостан!
МИЛЕТА: Иване, кад лав риче, врапци ћуте. Покажи је, Живојине! (Живојин скине са Зелиде покривало).
ОБРАД (за себе): Боже, каква лепота!
МИЛЕТА (загледа се у њу): Ха!
ИВАН: Ено га, јесам ли казао? Пропао си ти, мој харамбаша!
МИЛЕТА (тражи да к себи дође): Добро, дакле, она ће остати код нас. Водите је у пештеру, док се с оцем јој не погодимо. (Живојин је одведе).
ИВАН: Бадава ти замећеш траг; не веља ли ти, да се манемо завета? — Ви'ш, хоћеш први да га погазиш.
ЛУКА. Вере ми, харамбаша, ако руку на њу метнеш, ја ћу ти први помоћи.
СТАНКО: Нећу ни ја бити последњи.
ИВАН: Видиш, харамбаша, како се јунаци спремају.
МИЛЕТА (једнако расејан): Има ли што ново?
ИВАН: Најновије је то, што смо добили младу једну девојку.
МИЛЕТА: Да, девојку, девојку.
ИВАН: Шта си се замислио, харамбаша, оштро! Еј јадан, шта ће од тебе бити!


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 163 године.