Hajduci/8
3.
MILETA s OBRADOM, pređašnji
MILETA: Šta, Živojine, ti brže bolje natrag. A gde ti je paša?
ŽIVOJIN: Bogme, harambaša, pašu ne mogosmo nikako dobiti, niti će ga uhvatiti ko od ljudi. Nego smo mu evo doveli kćer u goste, pa ja sudim, da će paša i sam doći po nju.
OBRAD: Ti dobro veliš, Živojine.
MILETA: Pa gde ti je ta devojka? Biće ova.
ŽIVOJIN: Ja!
MILETA: Vidi se ubavo čeljade!
OBRAD: Mi je nećemo puštati, dokle nam god paša ne učini što ištemo, i dokle nam ne zada veru, da se možemo slobodno vratiti kućama.
MILETA: Valja da te je mnogo stalo, dok si je ujagmio.
ŽIVOJIN: Mnogo bogme, ali i vredi. Samo da vi'š kakva je. (Hoće da skine Zelidi pokrivalo).
IVAN (uhvati ga za ruku): Šta ćeš, bolan?
ŽIVOJIN: Da pokažem, zašto sam se mučio.
IVAN: Imaš li ti pameti! Kost međ kerove da bacaš? Harambaša, ja te molim da je ne vidiš!
MILETA: Budalaština! Ja baš zato hoću.
IVAN: Nemoj, tako ti imena Božija; ako ti nju vidiš, obrasmo svi bostan!
MILETA: Ivane, kad lav riče, vrapci ćute. Pokaži je, Živojine! (Živojin skine sa Zelide pokrivalo).
OBRAD (za sebe): Bože, kakva lepota!
MILETA (zagleda se u nju): Ha!
IVAN: Eno ga, jesam li kazao? Propao si ti, moj harambaša!
MILETA (traži da k sebi dođe): Dobro, dakle, ona će ostati kod nas. Vodite je u pešteru, dok se s ocem joj ne pogodimo. (Živojin je odvede).
IVAN: Badava ti zamećeš trag; ne velja li ti, da se manemo zaveta? — Vi'š, hoćeš prvi da ga pogaziš.
LUKA. Vere mi, harambaša, ako ruku na nju metneš, ja ću ti prvi pomoći.
STANKO: Neću ni ja biti poslednji.
IVAN: Vidiš, harambaša, kako se junaci spremaju.
MILETA (jednako rasejan): Ima li što novo?
IVAN: Najnovije je to, što smo dobili mladu jednu devojku.
MILETA: Da, devojku, devojku.
IVAN: Šta si se zamislio, harambaša, oštro! Ej jadan, šta će od tebe biti!
|