Хајдуци/7

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

2
◄   1 Дејство второ 3   ►

2.

ЖИВОЈИН, НЕНАД, СРЕЋКО са ЗЕЛИДОМ, пређашњи
 
ЈЕЗДИМИР (рукује се): Добро дош'о, побро! ¬
ЖИВОЈИН: Боље вас наш'о, браћо! Ви сви здраво?
ИВАН: Како, кумашине, остаде ли жив?
ЖИВОЈИН: Еј, зла ти срећа, зар ти мислиш да смо ми бабе? Гледај што ти водим.
ИВАН: Ау, да лепа лова! Где је нађе, душе ти?
ЖИВОЈИН: Погађај; мислиш ти, да је Живојин кукавица? Оваке девојке нема ни у цара.
ИВАН: Та Бога ти! А вере ми, и с поља показује да је у кавезу расла.
ЖИВОЈИН: Та ти не зна, ни на чем жито, ни на чем вино расте.
ЈЕЗДИМИР: Биће тај враг.
ПЕТАР: Сирота, па сад тако безазлена да се по шуми потуца.
ИВАН: Бре не будалите, јунаци: зна вам та иста, као што је видите, више него сви ми. Знате кад ђаво хоће кога да превари, он се претвори у девојку; зато је код девојака свака трећа реч: ђаво и враг.
ЛУКА: Море, може ли се ова твоја лепотица видети?
ЖИВОЈИН: Покушајдер да видиш.
ЛУКА (почне јој скидати покривало, Зелида се отима): Бре шта се врцаш, кукавичицо, кад знаш каквој си браћи у руке пала! (Силом јој скине покривало). Алал ти вера, Живојине!
ЈЕЗДИМИР: Бог и моја душа, ја овакове лепоте не видо'! Да је моја, све би' је шећером хранио.
ЖИВОЈИН: Бре шта шећером! Буразима, да мало одјача. Не видиш ли, болан, да је слаба и жалосна, тек што није зенула.
ИВАН: Браћо, ово је ватра у Гаревици, ако се ми не покрвимо ње ради, ево моје главе.
ЛУКА: Богме ја бих ударао на пауке, само кад бих знао, да би ме зато обегенисала.
ИВАН: Ево овај је већ полудео, а биће и више таквих, него да је покријем, док није још који зажагрио очима. (Навуче јој покривало).
ЈЕЗДИМИР: Али где је уловисте, тако вам вере?
СРЕЋКО: Еј, да си ти тамо био! Знам да се ни један од вас не би кајао.
ЈЕЗДИМИР: Та говори, среће ти!
ЖИВОЈИН: Кад стигосмо у град, одемо на конак једној баби. Еј, кумашине! Често сам на тебе мислио. Што је та знала говорити, то је за приповест, ама све телале да задене за појас. То је таман за нас; пружимо јој неку мраку, па у разговору запитамо: како се находи паша, да л' се човек може њему како прикучити, и — знаш већ како се пита. „Аја, богме! вели баба, да сваки по три главе имате; зашто је пашин двор јаким зидом обграђен, те му ни птица не може; а кад пође у шетњу, сијасет божји делија, гаваза и чибукџија с њим." Нуто моје невоље; харамбаши сам се заверио, не бих рад да се осрамотим, а овде видим не може се никако, већ да га убијем, па и сам да погинем. Док сам се ја тако био по глави и мучио, баба све једнако приповеда за пашу, какав је то човек, како има лепу ћерку, како је изишла с ропкињама да се купа, како ће иза вароши ноћити. Шта, бабо, шта? „Та велим за пашину кћер, како је лепа и убава, нисам такве девојке никада видела. Изишла једанпут и она сирота да се прође, тамо ће и ноћити". А је л' далеко то, баба? „Није, одмах иза вароши, има прекрасну башчу, ту има неки поток, где се пашина кћи купа". Ваљда је повела много пратилаца? „Није, зашто то слабо ко у вароши и зна". — Боже помози, рекнем у себи, па хајде тамо. Поведемо и бабу да не лутамо много, па кад нам покаже чардак, туримо јој један дукат, и дамо јој испуст. Гледамо, на чардаку не види се свећа. Приступимо лагано, канда смо звати: двојица на земљи рчу, а један, који је зар стражу чувао, наслонио се на пушку, пак, зла му срећа, задремао. Е, шта ћемо сад? Њих тројица, а нас тројица; одемо сваки своме, пак на један мах свима крв из врата пустимо. С тим хајде горе.
СРЕЋКО: Е сад ће да вам расту зазубице.
ИВАН: Мучи болан!
ЖИВОЈИН: Кад се на чардак попнемо, нањушимо где јадне птичице спавају, па иставивши врата, нагрнемо унутра. Каквог сијасета ту бијаше, ја се сам смејати морам. Ови ђаволи повичу на девојке, које се кукавке у чопорић скупиле, па једне стоји вриска, друга бежи за пећ, она не може да нађе фереџу, читав покор од њих. Ова је спавала обашка, и ја таки њу шчепам, па повичем да се иде.
ИВАН: Бога ми, ви сте неки страшни јунаци!
СРЕЋКО: Бре да виш, кад пођосмо, како друге плачу! Не плачу што им госпођу отимамо, него што и њих не водимо. Једна ме је читав сат пратила и једва се растала од нас.
ИВАН: Заљубила се у тебе, како си леп.
СРЕЋКО: Бре само да није код нас завет, па би ти видео, како би допљејала за мном чак у шуму.
ЛУКА: Ај, Живо, а је л' било што око пара?
ЖИВОЈИН: Било је и тога; али слабо.
ЛУКА: Еј, да ти је паша пао у руке!
ЈЕЗДИМИР: Јунаци, ево нам и харамбаше.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 163 године.