Hajduci/7
2.
ŽIVOJIN, NENAD, SREĆKO sa ZELIDOM, pređašnji
JEZDIMIR (rukuje se): Dobro doš'o, pobro! ¬
ŽIVOJIN: Bolje vas naš'o, braćo! Vi svi zdravo?
IVAN: Kako, kumašine, ostade li živ?
ŽIVOJIN: Ej, zla ti sreća, zar ti misliš da smo mi babe? Gledaj što ti vodim.
IVAN: Au, da lepa lova! Gde je nađe, duše ti?
ŽIVOJIN: Pogađaj; misliš ti, da je Živojin kukavica? Ovake devojke nema ni u cara.
IVAN: Ta Boga ti! A vere mi, i s polja pokazuje da je u kavezu rasla.
ŽIVOJIN: Ta ti ne zna, ni na čem žito, ni na čem vino raste.
JEZDIMIR: Biće taj vrag.
PETAR: Sirota, pa sad tako bezazlena da se po šumi potuca.
IVAN: Bre ne budalite, junaci: zna vam ta ista, kao što je vidite, više nego svi mi. Znate kad đavo hoće koga da prevari, on se pretvori u devojku; zato je kod devojaka svaka treća reč: đavo i vrag.
LUKA: More, može li se ova tvoja lepotica videti?
ŽIVOJIN: Pokušajder da vidiš.
LUKA (počne joj skidati pokrivalo, Zelida se otima): Bre šta se vrcaš, kukavičico, kad znaš kakvoj si braći u ruke pala! (Silom joj skine pokrivalo). Alal ti vera, Živojine!
JEZDIMIR: Bog i moja duša, ja ovakove lepote ne vido'! Da je moja, sve bi' je šećerom hranio.
ŽIVOJIN: Bre šta šećerom! Burazima, da malo odjača. Ne vidiš li, bolan, da je slaba i žalosna, tek što nije zenula.
IVAN: Braćo, ovo je vatra u Garevici, ako se mi ne pokrvimo nje radi, evo moje glave.
LUKA: Bogme ja bih udarao na pauke, samo kad bih znao, da bi me zato obegenisala.
IVAN: Evo ovaj je već poludeo, a biće i više takvih, nego da je pokrijem, dok nije još koji zažagrio očima. (Navuče joj pokrivalo).
JEZDIMIR: Ali gde je uloviste, tako vam vere?
SREĆKO: Ej, da si ti tamo bio! Znam da se ni jedan od vas ne bi kajao.
JEZDIMIR: Ta govori, sreće ti!
ŽIVOJIN: Kad stigosmo u grad, odemo na konak jednoj babi. Ej, kumašine! Često sam na tebe mislio. Što je ta znala govoriti, to je za pripovest, ama sve telale da zadene za pojas. To je taman za nas; pružimo joj neku mraku, pa u razgovoru zapitamo: kako se nahodi paša, da l' se čovek može njemu kako prikučiti, i — znaš već kako se pita. „Aja, bogme! veli baba, da svaki po tri glave imate; zašto je pašin dvor jakim zidom obgrađen, te mu ni ptica ne može; a kad pođe u šetnju, sijaset božji delija, gavaza i čibukdžija s njim." Nuto moje nevolje; harambaši sam se zaverio, ne bih rad da se osramotim, a ovde vidim ne može se nikako, već da ga ubijem, pa i sam da poginem. Dok sam se ja tako bio po glavi i mučio, baba sve jednako pripoveda za pašu, kakav je to čovek, kako ima lepu ćerku, kako je izišla s ropkinjama da se kupa, kako će iza varoši noćiti. Šta, babo, šta? „Ta velim za pašinu kćer, kako je lepa i ubava, nisam takve devojke nikada videla. Izišla jedanput i ona sirota da se prođe, tamo će i noćiti". A je l' daleko to, baba? „Nije, odmah iza varoši, ima prekrasnu bašču, tu ima neki potok, gde se pašina kći kupa". Valjda je povela mnogo pratilaca? „Nije, zašto to slabo ko u varoši i zna". — Bože pomozi, reknem u sebi, pa hajde tamo. Povedemo i babu da ne lutamo mnogo, pa kad nam pokaže čardak, turimo joj jedan dukat, i damo joj ispust. Gledamo, na čardaku ne vidi se sveća. Pristupimo lagano, kanda smo zvati: dvojica na zemlji rču, a jedan, koji je zar stražu čuvao, naslonio se na pušku, pak, zla mu sreća, zadremao. E, šta ćemo sad? Njih trojica, a nas trojica; odemo svaki svome, pak na jedan mah svima krv iz vrata pustimo. S tim hajde gore.
SREĆKO: E sad će da vam rastu zazubice.
IVAN: Muči bolan!
ŽIVOJIN: Kad se na čardak popnemo, nanjušimo gde jadne ptičice spavaju, pa istavivši vrata, nagrnemo unutra. Kakvog sijaseta tu bijaše, ja se sam smejati moram. Ovi đavoli poviču na devojke, koje se kukavke u čoporić skupile, pa jedne stoji vriska, druga beži za peć, ona ne može da nađe feredžu, čitav pokor od njih. Ova je spavala obaška, i ja taki nju ščepam, pa povičem da se ide.
IVAN: Boga mi, vi ste neki strašni junaci!
SREĆKO: Bre da viš, kad pođosmo, kako druge plaču! Ne plaču što im gospođu otimamo, nego što i njih ne vodimo. Jedna me je čitav sat pratila i jedva se rastala od nas.
IVAN: Zaljubila se u tebe, kako si lep.
SREĆKO: Bre samo da nije kod nas zavet, pa bi ti video, kako bi dopljejala za mnom čak u šumu.
LUKA: Aj, Živo, a je l' bilo što oko para?
ŽIVOJIN: Bilo je i toga; ali slabo.
LUKA: Ej, da ti je paša pao u ruke!
JEZDIMIR: Junaci, evo nam i harambaše.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|