Филомена (Гундулић)/АТ IV

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Филомена
Писац: Иван (Џиво) Гундулић
АТ IV



АТ IV[уреди]

ШЕНА I[уреди]

БОЈНИТРЈЕС и ВЛАДИМИР


БОЈН[ИТРЕС]:

Заповједи изпуњене 1855
   Ћаћкове су ето остале
   Кроз начине несцјењене
   Цавтислава чести пале.

Мртво лежи с стране тило
   Израњено и убјено, 1860
   Ну би боље веле било
   Да је од нас сакривено.

Да га не би по кој срећи
   Тужна изнашла Филомена,
   И ње душа труд, јад већи 1865
   Поновила затравјена.

ВЛАД[ИМИР]:

Добро велиш, о љубјени,
   Ходмо боље сакрити га,
   Страх ме ње дух занесени
   Да не буде изнаћи га. 1870

Када ћаћко буде доћи
   Тјела дје ли гдје узлеже
   Каза ће му без помоћи
   Горке смрти обиљеже.



ШЕНА II[уреди]

ФИЛОМЕНА и исти


Вратите ми, издајници, 1875
   Уграбјене мê покоје,
   Гдје је худи, о крвници,
   Изабрано добро моје?

Вами га сам ја придала
   На издавна обећања, 1880
   Вами га сам, јаох, уздала,
   Непознана на издавања.

Обећана камо вира,
   Кû с љубавим покривасте
   И кû сестри без обзира 1885
   Несмиљени обећасте?

Ах, небеса, ах, богови,
   Злоће ове мир пазите:
   Гдје су огњени, вај, трјескови,
   На злочинце нарипите. 1890

Праведниех виј бранити
   Узели сте још од вика,
   Не могу се осветити,
   Нек ме свети ваша дика.

Не бојте се моје моћи, 1895
   Не гледајте мê јакости,
   Небеса ће, ах, помоћи
   И осветит мê жалости.

Ну вратите, издајници,
   Уграбјене мê покоје, 1900
   Гдје је худи, о крвници,
   Изабрано добро моје.

БОЈН[ИТРЕС]:

Устави се, Филомена,
   Виђ што чиниш, разбери се,
   О сестрице мâ љубјена, 1905
   Од зле сржбе устави се.

Тко је час нашу потлачити
   У несвјесној обро свјести,
   Племе уједно потамнити
   И сво’е сплесат под блудности. 1910

Није право вик да живе
   Ни сунчане гледа сјене,
   Кроз огњене наше гњиве
   Би праведно да погине.

ФИЛ[ОМЕНА]:

Тот ме добро убио си, 1915
   Дух доспио тјела мога,
   Мога драга тот сатро си
   Срце срца рањенога?

Чујеш, видиш, Филомена,
   И још стојиш у животу, 1920
   Још твâ душа затравјена,
   Јаох, не сљеди свû љепоту?

Цвили, цвили, срце моје,
   Смртне труде к себи зови,
   Драг твој свû крв пролио је, 1925
   По сред крви ш њиме плови.

Дај, крвници, ах, дајте ми
   Мртво тјело мога драга...
   Вајмех, и то браните ми
   Да га уживам мртва блага. 1930

Што ћу, тужна? По ћу, ах, по ћу
   На све стране искати га,
   Гдје га скрише, ах, отит ћу
   Једа узмогу изнаћи га.



ШЕНА III[уреди]

БОЈНИТРЈЕС и ВЛАДИМИР


ВЛАДИМИР:

Јур отиде, браните јој 1935
   Залуду је да не иште га,
   Паче то је указат јој
   Гдје и како изнаћ је га.

БОЈН[ИТРЕС]:

Ходмо за њом, о љубјени,
   Ни’е већ вриме оди цкнити, 1940
   Ње дух знаше затравјени,
   Путом ћемо говорити.



ШЕНА IV[уреди]

ГЛАСНИК и БОЈНИСЛАВ
(Село)


Ко ти вељах, господару,
   Арно бјеше ко припливо,
   И у Дубраву дошо стару, 1945
   Мртва тјела глас зачуо.

Уздркта се, устресе се,
   Леднием знојем обљевати
   Лице и прси почеше се,
   А узгор власи подизати. 1950

Ну поможен од љубави,
   Смјонства сасма пун љувена,
   Плахи ступај свој управи
   Гдје би љепа Филомена.

Бјеше дошо близу тјека 1955
   Африканскијех плахијех вала
   Када зачу мукла рјека
   Гдје му је овако правит стала:

Цавтиславе, куда летиш,
   Приврате су све то твоје, 1960
   Размисли се: на смрт ходиш
   На горчије неспокоје.

Ту стави се у истину
   Да ну послие мнећ у себи
   Мртва тјела немилину 1965
   Не даје оно глас од неби.

Сљедит узе пут почети
   До менсолскиех близу вала,
   Ну од њих зачу исто рјети
   Што му је Африко правит стала. 1970

Тад у једу огњеному
   Вас запланут, вас ражежен,
   Викну гласу незнаному
   Њешта у себи већ пристрашен:

Чигов год си, дух немио, 1975
   Од људскога тјела одјељен,
   Вратит ме си намислио
   Који у себи сасма узнесен.

Бјежи прељут од овлека
   На суд с неби одређени, 1980
   Не устави ме знај до вјека,
   Не угас’ огањ мој љувени.

Љубовник сам истинито
   Љубовник сам јур знај прави,
   Имам срце становито 1985
   У љувеној у љубави.

То изустећ напрјед слиди
   Тјеком хрлећ без умора,
   Виле своје двор док види
   И отворена пô прозора. 1990

Уз прозор се припењива,
   У уздизани двор узлази,
   Тмаста сјена све му скрива,
   Не зна ку ће, за све пази.

Пипајући рукам иде 1995
   Ко но сљепац без свиех очи,
   Проводиче држи сиде
   Јакно сунце сред источи.

Виђи удеса, руком тиче
   Кајпу гдино славиц сташе, 2000
   Он не поји него виче
   И да ‘е иностран њеко каже.

БОЈН[ИСЛАВ]:

Небеса нас свуд чувају
   Гдје у погуби виде стати,
   Иста опета сатирају 2005
   Кад не умјемо се учувати.

ГЛАС[НИК]:

Служба ткаче, хитају га
   Припадена у јакости
   И да убију узимљу га
   Без икакве твê милости. 2010

Филомена забрањена
   У сузами сва облита,
   Моли свога за љубјена:
   Не свршују њега лита.

Да ну послие кад зачуше 2015
   Браћа очине заповједи,
   Цавтислава ухитише,
   Задаше му смртне зледи.

Ово ‘е што ти сповидјети
   Ја умијем друга од твога, 2020
   Што ми дано би видјети
   И од њега чут истога.

БОЈН[ИСЛАВ]:

А што веће вик мого би
   Сповидјет ми тужна од њега,
   Што ли веће хотио би 2025
   Кадар мртва ти видје га?

И мож слушат срце моје
   Љубјенога глас немили.
   Цавтиславе, ти њеси ли
   Смртне поднио неспокоје? 2030

У животу друг био сам ти,
   У твием честим, и у срећи,
   Ну и сад друштво даривам ти,
   Друг ти бит ћу још и мрећи.



ШЕНА V[уреди]

ФИЛОМЕНА и ЛАУШ, пак ЉУБИЦА с бачилом
(камара)


ФИЛ[ОМЕНА]:

Устави се, о Љубице, 2035
   Нек мê пази непокоје,
   Нек види ове несрећнице
   Гди уфање би свакоје.

Мртва од тјела незгорјена
   Што се у пепео обратило, 2040
   Амо изнеси, о љубјена,
   А ино остави ужгат тило.

Даке, ћаћко, ти ошо си
   Немилости твê видјети,
   Испуњено је што писо си; 2045
   Испуњено је, худи, клети.

Ево, звјери несмиљена,
   Твијех врлина немилости,
   Цавтислава ено убјена
   Мо’е љувене честитости. 2050

На пристољу судац вику
   Не осуди, јаох, грешника,
   Прије нег позна по разлику
   Питању га за крвника.

Судац био си, он обађен 2055
   Да је мене уврједио;
   Разлог не чу ти разјеђен,
   Него га си худи убио.

Би праведан, зна’у небеса,
   Не уврједи части моје, 2060
   Да ну ко крив с прика удеса
   Смрт од тебе поднио је.

Љубио ме уистину,
   Љубав с частим би здружена
   Да љувену вјеку сјену 2065
   Твâ не позна Филомена.

Ну за часно тој љубјење
   Што не одкри пламе своје,
   Кроз твê звјерско несмиљење
   Смрт за плату примио је. 2070

Кога ми си љубовника
   Мого дати вјернијега,
   Кога ли ли вјереника
   Племством свакием уруњега.

Ах, плакат ћу по све вјеке,
   Уздисат ћу к небесима, 2075
   Множне од суза ронећ рјеке,
   Правду искат ћу з боговима.

Вјереник је знај мој прави
   На смрти се мном вјерио,
   Најпоследњој у љубави 2080
   Он је биљег поставио.
        
   (Овди каже прстен)

Ћаћко, ну што тужна велим?
   Како, ћаћко, вику ми си
   Ако кога, ах јох, желим
   Уграбио сам ти ми си. 2085

Твû врлину сповједат ћу
   Докле буде у животу,
   Горко издишућ уздисат ћу
   На немилу твû доброту.

Још кад умрем, гола сјена, 2090
   Свакому ћу сповједати
   Твоја дјела несмиљена
   И свудар те проклињати.

Ал што крзмам тужна оди,
   Што већ чиним, што цкним веће? 2095
   Што не идем у слободи
   Гди мê мртве лежу среће?

Ходмо части наређене
   Сљедит праху драга мога,
   Ну прије кости незгорјене 2100
   Тјела згорјет љубјенога.

Још и ово забранити
   Ако мислиш мом љубјену,
   Прид тобом ћеш сад видити
   Ш њим за’едно мене убјену. 2105

ЛАУШ:

Од жалости дух ми поје,
   Крв сва ми је замућена.
   Чини што хоћ, добро моје,
   Чини што хоћ, Филомена.



ШЕНА VI[уреди]

ЉУБИСЛАВА и ВЛАДИМИР


Дакле прав је тужан био, 2110
   А ко кривник умро је прави
   И ти га си, јаох, убијо
   За причисте теј љубави?

ВЛАД[ИМИР]:

Мртав оста, мајко мила,
   Цјећ ћаћкове заповједи, 2115
   Њега така била ‘е сила
   Да га у час не уврједи.

Знају богови вјековити
   С кием скончањем, с ком болести,
   Узсиљен сам бијо пазити 2120
   Јадне и смртне теј болести.

Срце ми је све трептјело
   С мртвием пазећ мû сестрицу,
   Гдје и ње остаје мртво тјело,
   Сухор каже бљеду у лицу. 2125

ЉУБ[ИСЛАВА]:

Ах, мâ чести несмиљена,
   Ах, Лаушу, прем немили,
   Ах, издана Филомена,
   У животу, јаох, јеси ли?

Разлог просу, вајмех мени, 2130
   Да твê срце пукнут буде
   И ко’е твој драг обљубјени,
   Исте и ти да имаш труде.

Идем к теби, добро моје,
   Идем к теби, кћерце мила, 2135
   Тво’е здружи нам непокоје
   С тобом тре ме горка сила.

ВЛАД[ИМИР]:

Драга мајко, устави се,
   Ах, на тужне не ход цвиле,
   Да не видиш, јаох, врати се, 2140
   Јаде кћерце твê примиле.

Мртво тјело узела је
   У пепео обраћати,
   Горјети га почела је
   За свê зледи спомињати. 2145

Ах, не ходи, срце твоје,
   Да не стече болес већу,
   Веће нађе непокоје
   Пазећ тужну твû несрећу.

ЉУБ[ИСЛАВА]:

Ах, прем клети, сад ме устављаш 2150
   Кад си срце мê ранио?
   Сад покоје туђе изпражаш
   Дјевера си кад убио?

Зашто руку твû не устави
   Да не учиниш круто дило, 2155
   Ах, сестрине да љубави
   Не присјечеш тач немило?

ВЛАД[ИМИР]:

Чини што хоћ, али к мени (иде ћа)
   Греду ево таште бјести,
   Трјеби ‘е сплесат дух рањени 2160
   Отит ћу га мимо срести.



ШЕНА VII[уреди]

ЛАУШ, БОЈНИТРЈЕС и исти


ВЛАД[ИМИР]:

Здрава буди милос твоја,
   Ћаћко драги и примили.

ЛАУШ:

   И ти ли си, о немили,
   Почео узносит дјела твоја? 2165

Гди је худи, о крвници,
   Цавтислава мртво тило?
   Гди је, худи издавници,
   Кога убисте прем немило?

Кунем вам се небесима 2170
   И с сунчанијем згара зраком,
   Свједочим се боговима
   И пакљением тмастием мраком

Да ћете ми заплатити
   Крви вашом крв пролиту, 2175
   Права смјесте ви свршити,
   Сврши ћете ви на свиту.

БОЈН[ИТРЕС]:

Твâ заповјед.

ЛАУШ:

   Чеса моја,
   Немилосни, несмиљени, 2180
   Све махнитос била ‘е твоја
   За дух смирит разјеђени.

ВЛАД[ИМИР]:

Чуј.

ЛАУШ:

   Слуша ћу чеса вику
   Вашијех рука немилине, 2185
   Плака ћете згоду прику,
   Цвили ћете рад врлине.
               
                    (Бојн. и Влад. клецају)

ВЛАД[ИМИР]:

Ћаћко.

ЛАУШ:
   
Бјеште, дигните се,
   Грозна су дјела већ лажљива 2190
   И од мога прјека гњива
   Сред пустоши поскрите се.

Ну, и ту ће вас још изнаћи
   Облас старе мê деснице,
   Сред пустоши још стојећи 2195
   Грјех казат ће ваше лице.

ВЛАД[ИМИР]:

Ходмо, брате, уклонит се, (с стране)
   Трјеби се је за сад скрити
   Докле буде укротит се
   Гњевни огањ и смирити. 2200

ЛАУШ:

Ето слава како моја
   У час један доспјела је;
   Разбор просут мој свуд стоја,
   Сад кривина очита је.

Ах, Лауше, неправедан, 2205
   У бој за праведнога,
   За немила свуд сповједам
   И љускога без разлога.

Несмотрна моја свјести,
   Куд си памет мû занила? 2210
   Паче зајсто у објести
   Садар нас оставила.

           Сврха IV ата