Филомена (Гундулић)/АТ V

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Филомена
Писац: Иван (Џиво) Гундулић
АТ V



АТ V[уреди]

ШЕНА I[уреди]

(Дубрава)


ФИЛОМ[ЕНА]:

Мркле тмине, тмасте сјени,
   Страхос ову ко’е ресите,
   И кê мој дух затравјени 2215
   Сред болести разносите.

Мê се боли понављају
   У страхоћи ваше тмине,
   Ер у себи сликовају
   Све пакљене ваше сине. 2220

Без свјетлости сунца мила
   Ако ‘е ноћно крило ваше,
   Сред тамнога мога крила
   Никад суне мê се каже.

Само црне сред пустоши 2225
   Унутарњех мîех мрклости
   Оћућења мâ подложи
   Под сво’е прике јад горкости.

Ах, пакљену муку ћути
   Моје срце, душа моја, 2230
   Сила ми се разпукнути
   Сред горкога непокоја.

Прси моје затравјене
   По сред плама сад смрзну се,
   А сад опет приобраћене 2235
   По сред леда разгору се.

Зледи моје разлике су
   Једна од друге ну врлија,
   Ер у себи натјечу се
   Ко ће која бит горчија. 2240

С разлогом се ну мучити
   Сила ми ‘е посред ваја,
   Када сила изгубити
   Би ми покој мога раја.

Мê сам срце изгубила, 2245
   Остала сам без живота,
   Душа ми се, јаох, дјелила
   Гди ‘е љувена мâ липота?

Сад уфање моијех зледи
   Повјетарце мîех уздаха 2250
   Сред гробскога суда сједи
   Вас у сјени тмаста праха.

Ах, изгубих драга мога,
   Моја чести несмиљена,
   И сред пакла љувенога 2255
   Јоште живе Филомена?

Ако права љубовница
   Плачем мртва љубовника,
   Зашто, ах, не ћу плачна лица
   Мога здружит вјереника? 2260

Али тко ће рјети мени
   Да ни’е вјерно добро моје,
   Ако покој мој љувени
   Смрт, јаох, с мене поднио је.

Јаох, што рекох... мâ памети, 2265
   Кâ те несвјес окружива,
   Цавтислава вик на свјети
   Тот ти сумњиш за лажива?

Спомени се, срце моје,
   Да хтје тебе обљубити 2270
   И да тебе обећо је
   По све вјеке он дворити.

Прости, драги заточниче,
   Од живота краљу мога,
   Ако несвјес мâ сад кличе 2275
   Проћ вјерности срца твога.

Прости и несвјес мû не криви
   Нег слабости мê нарави.
   Њеси, њеси ти лаживи,
   Нити у теби лаж борави. 2280

Да кî узрок научи ме
   Тебе звати вик немила?
   Ах, све љубав усили ме,
   Од љубави све су дила.

Од љубави непознане 2285
   Кривине су прем задости
   У мом срцу удјељане
   Кâ остави твê љепости.

Да за њима затравјена
   Мртвием ми душа умире, 2290
   У ставности замишљена
   Сљедит смртне твê немире.

Сљеди те сам обећала
   И кô обећах слиеди ћу те,
   Тако и како њесам знала 2295
   Жива, мртва здружи ћу те.

Ну прие нег те садружит
   Будем, сладки мој покоју,
   Прие будем се нег убит
   У крвавом љутом боју, 2300
   По ћу оставит успомене
   Од мê смрти несмиљене.

Ал што је ово, вајмех мени,
   Сан ми очи јур прикрива.
   На кам ови огољени 2305
   Гди ме мркла тмина скрива.
   Смртне ћутећ непокоје
   Наслони ћу тјело моје.



ШЕНА II[уреди]

ЦАВТИСЛАВ и ФИЛОМЕНА спећи


ЦАВ[ТИСЛАВ]:

Душо избрана Филомена,
   Рају слатке мê љубави, 2310
   Кô твâ мисо приобраћена
   Од мене се заборави?

Још и мртав, мâ радости,
   Љубио сам, љуби ћу те,
   Саму, драга мâ љепости, 2315
   Саму свеђер двори ћу те.

Од мê вјере вик сумњити
   Немој памет да твâ буде,
   К мени ходи да смирити
   Већ будемо наше труде. 2320

Моја душа замирена
   Амо покој вас ужива,
   Ходи и ти, о љубјена,
   Нек твâ љепос са мном сива.

ФИЛ[ОМЕНА]:

Која сужњу ме неман хара (спећи) 2325
   Јаох у сјени драга мога,
   Кâ пакљена сјен ме вара
   У прилици љубјенога?

ЦАВ[ТИСЛАВ]:

Не страши се, вајмех мени,
   Не страши се, Филомена, 2330
   Цавтислав сам твој љубјени,
   Њесам неман ја пакљена.

И ја биљег остављам ти
   Гвоздје с кием сам убјен био,
   Прстен с руке још дижем ти 2335
   С којем сам те јур вјерио.

С мном заједно одње ћу га
   Збогом, драга, већ ћу поћи,
   На твû руку ставит ћу га
   Кадар к мени будеш доћи. 2340

(Одјели се с ноћи, а Филомена буди се и гледа око себе)

ФИЛ[ОМЕНА]:

Биљези су истинити,
   Цавтислав је мој љубјени,
   Јаох, отиде! Куд сљедити
   Вјеку ћу те, мој жуђени.

Устави се, добро моје, 2345
   Устави се, јаох, не бјежи,
   Устав плахе ступе твоје,
   Устави се, ход ме утјеши.

Ах, јаох, драги, устави се
   Да одлетим лака с тобом, 2350
   Вајмех мени, ти дјели се,
   А ја живем још под небом.

Твê ћу жеље испунити
   За здружит се с тобом моћи,
   Ну прије по ћу оставити 2355
   Успомене у мој кући.



ШЕНА III[уреди]

БОЈНИТРЈЕС и ВЛАДИМИР
(Перивој)


Ето већ је изагнани,
   Од ћаћка смо јур остали,
   А од уфања ташта издани
   Кога у свјести бисмо обрали. 2360

Ето, вајмех, пођ ћаћкове
   Ослужива заповједи,
   Нек добијеш сјене ове,
   Нек упадеш у све зледи.

Чује наша прем немила, 2365
   Небо нам је сасма охоло
   И удесна тере сила
   Среће наше мртво коло.

У зао час (с)мо, о љубјени,
   Цавтислава ми свршили, 2370
   А у гори дух стрављени
   Филомену изранили.

Трјеб је, вајмех, да по свјету
   Скитајући се разиђемо,
   Да очину злу освету 2375
   У кî начин утечемо.

ВЛАД[ИМИР]:

Немој цјенит да макнито
   Убили смо Цавтислава,
   Ер ко видиш сам очито,
   Патила би наша глава. 2380

Да га отац ние видио
   Јур свршена и убјена
   Исти акно би учинио
   С једа свога разгорјена.

Или тако, или овако, 2385
   Свакако смо ми кривници,
   И ко ‘е узео наопако,
   Прид њиме смо издавници.

Сасвием тезием ну болим се
   Цавтислава да смо убили, 2390
   И у срцу мом косим се
   Да сму сестру увридили.

Али покли љека нејма,
   Учињена ствар која је
   И у болестим разлицима 2395
   Кајати се залудња је.

Сад настојмо, сад копнимо
   Оца моћи укротити,
   И свакако промислимо
   Хоћемо га замирити. 2400

Отац нам је он љубјени,
   Потребно је трпјети га,
   И у свем казат поднижени
   Мисо наша да части га.

Кад бисмо се ми хотили 2405
   Ш њиме у свајби одјелити,
   Што би рекли, што л’ сцјенили,
   Сам промисли вик на свити?

БОЈН[ИТРЕС]:

А ми ходмо, Владимире,
   Прие него се одјелимо, 2410
   Ћаћкове се да замире
   Сржбе и гњеви настојимо.

Ако вику замирити
   Не узбуде нам моћи га,
   Ласно нам се одјелити 2415
   И туј сама оставити га.



ШЕНА IV[уреди]

ФИЛОМЕНА и ЉУБИЦА

(камара олити стан)

(Филомена с штилетом у руци)



Јур справна сам у радости
   Дјелити се тјела од мога,
   Здружит моје честитости,
   Друга сљедит љубјенога. 2420

Ти мê гвоздје прем немило,
   Слатка утјехо непокоја,
   С кием је добро мê свршило,
   На кому је слика моја.

Ти сред прси љубјениех 2425
   Пут крвни си отворио,
   Кроз кî из мука пакљенијех
   Дух стрављени ‘е одлетио.

Посред прси не ћу рану
   Мîех труднијех сад разлати,
   Нек мâ душа прие на страну 2430
   Гдје мој драги буде стати.

Слико моја немилосна
   Која сврши рај истини,
   Ах, и мене, јаох, радосна,
   Сврши, сатри и раскини. 2435

Мене исту мном убит ћу
   Кад мном драги доспио је,
   Мноме мене, јаох, сврши ћу
   Кад мном доспие добро моје.

По ћу, ах, по ћу већ сљедити 2440
   Сунце моје изабрано,
   Нек уживат, нек видити
   Будем лице тој сунчано.

Ти љубјена мâ Љубице,
   На мâ дјела не страши се, 2445
   Нити устављај мê деснице,
   Ни мој жељи опири се.

Нег пођ ћаћку зледи моје,
   О придрага, тер одкрит ћеш,
   Ах, мê смртне непокоје, 2450
   Њему самием сповидит ћеш.

Лис ови му умиљено
   Дат да будеш још те мољу,
   Позна дјело нек љувено,
   Сву ћуд прику, мû невољу. 2455

ЉУБ[ИЦА]:

Како смртна огласница
   Без болести вјек да буде
   Твоје вјерна дворкињица,
   Да сповједа твоје труде?

Ах, промјени, мâ госпоје, 2460
   Худе одлуке, таште смеће,
   Немој трунит цвиетје твоје,
   Твê младости у прољеће.

Немој да те кî сан хара,
   Што си сњела, ах неставно, 2465
   Неман прика често вара,
   Говорење ње је издавно.

Немој себе издавати,
   Јаох, на памет помно стави
   Сама себи смрт задати 2470
   Да је проћ Богу и нарави.

Кољена си од људскога,
   Немој сршит тач немило,
   Од срца ‘е неставнога
   Таке смрти прико дило. 2475

Дакле, мила, већ промјени
   Таште одлуке твê сљедити,
   Твога лица зрак румени
   Немој тако потамнити.

ФИЛ[ОМЕНА]:

Ах, рјечи су све залуду, 2480
   Глухјем хридим све говориш,
   Заман мисли твоје труду,
   Да ме од смрти ослободиш.

Душа моја хрли очито
   Гди је покој вас мој прави, 2485
   Имам срце становито
   У љубјеном у љубави.
        
       (Убија се)

ЉУБ[ИЦА]:

Вајмех мени, ах богови,
   Што учини? Рана ово је,
   Јаох, издахну, и труд ови 2490
   Мо ће подњет срце моје?



ШЕНА V[уреди]

ЛАУШ, ЉУБИСЛАВА и исти


Гњевно срце, приобрати се,
   Замути се крв у мени

ЉУБ[ИЦА]:

   Душо избрана, поврати се,
   Вај удесу несмиљени. 2495

ЛАУШ:

Тко ово цвили? Дворкињице,
   Зашто је мутна слика твоја?

ЉУБ[ИСЛАВА]:

   Вајмех, драга, о Љубице,
   Је ли жива кћерца моја?

ЉУБ[ИЦА]:

Чеса жива, издахла је (плачући) 2500
   Очи су је мê видиле,
   На мојим рукам умрла је
   И скратила данке миле.

ЛАУШ:

Срце моје израњено
   Глушије од мора, тврђе од стјене, 2505
   Распукни се раздјељено
   На ове гласе несмиљене.

ЉУБИСЛАВА:

Ах, мâ чести несмиљена,
   Кâ ми грабиш мê покоје!
   Тот је умрла Филомена, 2510
   Тот доспјело добро моје?

ЉУБ[ИЦА]:

Умрје, госпо, смрт под неби,
   Њесам таку вик видила,
   Смрт учини сама себи,
   Сред прси се, јаох, ранила. 2515

Да ну прије нег рани се
   Они ми је лис придала,
   Тужној мени, молећи те,
   Да га Лаушу будем дала.

(Лауш узимље с на тли књигу)

ЛАУШ:

Мисли и жеље најпосљедње 2520
   Дај да кћерце моје видим,
   Да ћу упастит боли у предње
   Чезнем сасма, предам, блидим.
         
           (Шти књигу)

ЉУБИСЛАВА:

Ах, небеса, проводити
   Како тужна мо ћу лита, 2525
   Како будем да живити
   Сред болести каменита?

Ето што ми, јаох, умро је,
   Синове сам изгубила
   И љубјено добро моје, 2530
   Мртву кћерцу, јох, видила!

ЛАУШ:

Уздржи ме, друго избрана,
   Мртав падох од болести,
   Ах, мâ кћерце, твоја рана
   Бит ће свеђер у мôј свјести! 2535

Гроб ћу дати тјелу твому
   Најљепшијех ки је под неби,
   Ну и твом драгу љубјеному
   На исти начин ко и теби.



ШЕНА УЛТИМА[уреди]

(БОЈНИТРЈЕС, ВЛАДИМИР, ЛАУШ, ЉУБИСЛАВА, ЉУБИЦА с ФИЛОМЕНОМ на руками Бојн. и Владимир клецају)


БОЈН[ИТРЕС]:

Ћаћко драги, ћаћко мили, 2540
   Оди ево нас у жалости,
   Ако смо те уврједили,
   Кривине нам прике прости.

ВЛАД[ИМИР]:

Прости, ћаћко: на кривине
   Немој гледат наше прике, 2545
   Спомени се твê од ведрине
   У милостих привелике.

ЛАУШ:

Ах, небеса! Дигните се,
   Ја сам кривник свега био,
   Ја сам (ах, јаох, смирите се) 2550
   Друзиех хтећи себе убијо.

ЉУБИС[ЛАВА]:

Хвала вам, богови,
   Да сте се смилили
   И тужни дух ови
   У дјелу смирили. 2555

ЛАУШ:

Цавтислава, ах, не сам,
   Нег и кћерцу свршио сам,
   Погледајте оно онамо
   Што с мом сржбом узрочио сам.

БОЈН[ИТРЕС]:

Ах, погледај, вај, на мире, 2560
   Јаох, несрећо, јаох горкости

ВЛАД[ИМИР]:

   Ово гледаш, Владимире,
   И не пуцаш од жалости.

ЛАУШ:

Не ћу, ах не ћу заплатити
   Мîех кривина величине, 2565
   Још кадар би хтио живити
   Без сунчане у вик сине.

Сасвием тезием у вјеке ћу
   Плакат на ћуд мû немилу
   И кривину заплаћат ћу 2570
   И проклињат моју силу.

Да ну ходмо, о љубјени,
   Жеље извршит кћерце моје
   Гроб телесим узмножени
   И мирне им дат покоје; 2575
   Нек и мртви туј љубјени
   Леже уједно садружени.

БОЈН[ИТРЕС]:

Ходмо: ну ове све несреће
   За изглед могу свијем бити,
   Да ние било, нити бит ће 2580
   Небесим се противити.
   Вјек на свјети то ће моћи
   И боговим врха бити.

ВЛАД[ИМИР]:

У привратах нашег сана
   Научити потребно је 2585
   Да порука згар послана
   Штî то наше велико је,
   Ну тлачит га ако узмемо
   Тај час сљепо погинемо.

         Сврха од свега