U mraku (Svetozar Ćorović)/3
| ◄ ДРУГИ ЧИН | ► |
TREĆI ČIN
Pozornica nao u prvom činu. Predveče je. Za stolovima pred Stanišinom kućom, sjede Simat i Obrad; Obrad stisnuo glavu među ruke i zamislio se. Na izvoru peru rublje Gospava, Stana i Ruža; oprano rublje prostrli su po travi i po omanjem drveću da se suši. U gajuću se vidi, kako djeca naložila vatru i peku kukuruze; neko među njima svira u dvojnice. Kroz otvorena vrata vidi se, kako u Boškovoj kući gori vatra.
GOSPAVA, STANA, RUŽA (udaraju Petra, koji se, podmetnut, vrza ono njih pratljačama):
Iđi od nas, nesrećo... Iđi!... Ne batali nam posla...
PETAR (cereka se):
Haha... Udarajte!... Udarajte bolje!... Ne boli mene... Kad više rune biju, onda ne boli! (Okrene se i zagrli Ružu.)
RUŽA (otima se):
Bježi!... Bježi, nametniče!... Zaudaraš vinom!... (Gurne ga na Gospavu i on Gospavu obori.)
PETAR:
A Gospava?... Phi!... Ona zaudara rakijom!...
GOSPAVA:
Sebi ruke, ugursuze!... (Gurne ga na Stanu, koja se uzmakne. Petar posrne na njihovo rublje. Sve tri ga opkole i udare u grohotan smijeh.)
STANA:
Hahaha... Ne može da se digne!...
RUŽA:
Hahaha! Onđe će i zaspati!
GOSPAVA, STANA, RUŽA (Optrčavaju ono njega):
Podigni se, Petre!... Podigni se!... (On pokušava da se digne, ali čim se pridigne malo, one ga gurnu, te opet pane. Smijeh... Neprestano mu viču: „Podigni se!...", „Ustani Petre!...". On se čas cereka, čas opet kao da se ljuti i gunđa.)
SIMAT (Obradu):
Suša, brate... Suša, pa nam satra sve! ... Ni sjemena nećeš izvaditi... ni troškova... Eh! ...
OBRAD:
Propadosmo po temelju, upropastismo se...
SIMAT:
A nebo se blješti više nas, pa vazda jednako... Ba- rem da se od šale malo pooblači.
STANIŠA (na vratima):
Nakon ovog grijeha u selu, nije ni čudo što se ovo dešava... Sve je ovo još jeftina kazna božija...
OBRAD:
A što čitavo selo da strada radi jedne grešnice?... Rašta?... Zar je i u Boga đendarska duša, zar...
SIMAT (zapuši mu usta rukom):
Ne govori, Obrade brate, u silu Boga... Ne govori, jer će grom puknut' među nas... (Nastave razgovor tiše.)
PETAR (počeo štipati ženske, pa se vrišteći razbježale. Diže se s mukom): Hehe... I opet sam na nogama!!... Evo me!... (Okrene se, a ispod pazuha mu viri rukav oprane košulje.) Ne bojim se ja vas, šćeri đavolje!... Ne bojim se...
GOSPAVA (pođe za njim):
A šta ti je to?... Moja košulja!... Krvniče, ukrao si mi košulju!
PETAR:
Ko ukrao?... Ko?...Ja?...
GOSPAVA:
Košulju i daj, lopove nikakav!
PETAR (žešće):
Bre miči se, jer ću ti glavu razbiti!... Zar ja lopov?...
GOSPAVA:
Razbiću ja tebi i glavu i rebra, bezdušniče! (Vuče za onaj rukav.) Košulju daj!
RUŽA i STANA (pomažu Gospavi):
Košulju! ... Košulju daj!... (Iz- vuku mu košulju ispod pazuha) Hahaha! ... Ašik, pa uk- ro košulju!... Hahaha! ...
PETAR (krsti se):
Gospode Bože, oklen u mene košulja?...
GOSPAVA:
Prionula za te, prilijepila se!
RUŽA:
Šćela bi da otpočine pod tvojim pazuhom!... Hahaha!...
PETAR:
Mađije!... Duše mi ovo su ženske mađije!... Vještice proklete! (Ode.)
RUŽA (pođe izvoru i pogleda na rublje):
A nema ni mojih čarapa!
STANA:
Ni mojih mahrama!
GOSPAVA
Trčite!... Gonite ga!... (Brzo pokupe rublje i žurno, grajući, odu.)
RUŽA:
Gonite lopova! (Ode grajući. Za njima odu i djeca iz gaja i vatra ostaje osamljena.)
SIMAT:
Bruka je to, kad nekažnjena grešnica čami u selu. Selo mora stradati!
OBRAD (udara po stolu):
A zna li se što da je ona?... Ako je ona, svojom ću je rukom ubiti!...
SIMAT:
Ona je!
STANIŠA:
The... Ne može se čisto reći... Niko nije vidio...
SIMAT:
Čitavo selo govori, a čitavo selo ne laže!
OBRAD:
I nekažnjena sjedi?... Ja... Ona nekažnjena, a mi patimo...
STANIŠA:
Šta ćeš, Obrade?... Tako je vrijeme danas.
SIMAT:
Nema više sokolova, da sami kazne.
ANĐA (došla i lagano gura Obrada u lanat):
Obrade!
OBRAD:
Prokleta da Bog da!... Mislo sam prije, da zbog njezine dobrote i sunce grije na nas, a sad... (Udara po stolu.) Prrrokleta!...
ANĐA:
Obrade!... Hajde na večeru!...
OBRAD (udari je. Ljutito):
Nek te đavo nosi!... Sve nek vas đavo nosi!... Jeste li žene, sve ste jednake! (Anđa, pokunjena, povuče se i sjede pred kuću.) Eh, jadi naši!... Jadi!...
STANIŠA:
Dok je grešnica u selu, kiše neće biti... Zalud nam je čekanje i molitvanja...
SIMAT:
A mi da je izbacimo!
OBRAD:
Da izbacimo?... A kako?...
STANIŠA:
The... Teško je to, ljudi!... Evo se govori, da je Jela grešnica i, možebiti, baš je ona... Ali...
OBRAD:
Nema tu nikakvo ali!... Jok!...
STANIŠA:
Ali ako nije ona?
SIMAT (odlučno):
Ona je!...
OBRAD:
Čim je đendari brane i ti s njima — ona je! Koga vi branite, on je kriv!
STANIŠA:
Ne branim je ja... Ne mogu branit’!... Ja ništa ne znam: nije ni kriva, ni nije ni... Ko zna!... Ako je kriva... onda...
SIMAT:
Šta onda?...
STANIŠA:
Boško je ipak čojek, naprasit...
OBRAD:
K'o munja!...
STANIŠA:
A on. Čini mi se, za ovu bruku ništa ne zna?...
SIMAT:
Ne zna... Niko mu nije ni pričao... Svak ga štedio, jadnika... On ne zna ništa, osim ako mu ona nije što pričala...
OBRAD:
A njezina priča?... Hm... Znamo kakve su...
STANIŠA:
E, meni se čini... a ne znam, ne smijem griješiti duše... da nije lijepo što Bošku nije kazano sve...
SIMAT (brzo):
Treba mu kazati!...
STANIŠA (oteže):
Ama on će teško vjerovati... Više vjeruje njoj, nego vladici...
SIMAT:
On će vjerovati Obradu... Obrad mu je drag...
STANIŠA:
Hm... Obradu?... Možebiti... Obradu će nešto vjerovati...
SIMAT:
I izbzciće |e iz kuće?
STANIŠA:
Ako povjeruje, izbaciće je... I tad će biti odbačena od svakoga... Ne ostaje joj drugo nego skakati u vodu, ili prtljati u drugo selo...
SIMAT:
Tako je!...
STANIŠA:
A ako je ona prava grešnica... a ja ne velim da je ona... udariće kiša čim nam ode.
OBRAD:
Ako nam padne kiša, još bi bilo uzdanja u ljetinu.
SIMAT:
Ne bismo se upropastili sasvijem...
OBRAD (odlučno):
E, ona mora iz sela!... Nije druge nego morrra! Ona ili svi mi!... (Udara po stolu.) Još rakije!... Daj!... Donesi!... (Govori sa Stanišom. Staniša ulazi u kuću da donese rakiju.)
JELA (izlazi iz kuće i hoće nešto rublja da razpne na Obradovoj ogradi)
ANĐA (ljutita što je Obrad udario pred drugima, sad naglo skoči i poče bacati Jelino rublje):
Neću da tvoje dronjke vješaš po mojoj ogradi!... neću, neću, neću!...
JELA:
Anđo!... Bog s tobom!... Šta ti je?...
ANĐA:
Šta mi je da mi je neću da vješaš!... Ni blizu da mi pristupiš, ni ništa...
JELA:
A zar nijesam i prije vješala?
ANĐA:
Šta je bilo, prošlo je!... A sad ne smiješ... Ne dam ja!...
JELA:
Anđo!... Imaš li barem ti svoje pameti?...
ANĐA:
Nemoj ti mene imenom zvati, ni sa mnom razgovarati... Jok!... Neću ja toga...
JELA:
Jesi li se pogospodila, šta li, pa da se ne može s tobom govoriti?
ANĐA:
Ti i sad u gospodskom rabošu... Zato mi sirote ne možemo s tobom...
JELA:
A đe se ti bile oči prije, da vidiš i poznaš taj moj ulaz u gospodski raboš... Ti si komšinica, najbliža si, pa si mogla sve viđeti... Ti me najbolje znaš...
ANĐA:
Ništa ja više ne znam i ne vidim... Ništa!... samo ja neću od sad sa mnom da razgovaraš... To ti je!...
JELA:
Neko je, čini mi se, i tebi osolio pamet...
ANĐA:
Ko je osolio čitavom selu, osolio je i meni.
JELA:
A baš onaj koji je iznio glasove o meni, sada me nudi da mu budem žena! Zato, zar, što me dobro poznaje, Staniša i trči za mnom vazda i zove me da mu budem žena...
ANĐA:
Hahaha!... hahaha!...
JELA:
Šta ti je?...
ANĐA:
Hahaha!... Laži još!... Laži!... Hahaha!...
JELA (uvrijeđeno):
Ne lažem ja!
ANĐA:
Hahaha!...
JELA (ljutito):
Baš si živina!
ANĐA:
I ti si guba!... Guba!...
JELA:
Sve ste vi smutljivice!... Sve!...
ANĐA:
Guba!... Guba!... Guba!...
JELA:
Lažljivica!... Smutljivice!...
ANĐA:
Đendaruša!
BOŠKO (ispuzao do na vrata):
Šta je to?... Kakav je nered?
JELA:
Babo!... Čuo je!... (Pokrije lice rukama.)
BOŠKO:
Jelo!... Šta je to?... Sad vazda nekakav inad blizu moje kuće, a ja... ja ništa ne znam i ne čujem...
JELA:
Ništa... Ništa nije... Ne slušaj ih, babo... Ne slušaj!... (Pobjegne iza kuće u gaj.)
BOŠKO:
Jelo!... Jelo!... Kud ode?... Jelo!... (Anđi.) Anđo!... šta je to bilo?...
ANĐA (okrene se):
Nju pitaj!... Nek ti ona priča!... (Staniša sad izašao na vrata, stoji i sluša.)
BOŠKO:
Nikad se vi prije niste inadile... Bile ste vazda u dosluhu... Šta je sad?...
ANĐA:
Ništa... Ne znam... Nek ona kaže! (Ode u kuđu.)
SIMAT (digne se):
Nemoj ni pitati, đedo... Bolje da ne pitaš (Ode.)
BOŠKO:
Čudo mi, pa s toga i pitam... Jela se nikad ne inadi... Nikad...
OBRAD:
Kamo sreće da se ni sad ne inadi... Bolje bi bilo! (Približi se Bošku.)
BOŠKO:
Ovđe se nešto krije od mene, Obrade!... Svi vi nešto krijete!... Šta je to?...
OBRAD:
Sramota, đedo...
BOŠKO:
Iz sela mi sad niko ni u kuću ne dolazi... Niko mi ništa ne priča, ne zovu me, ne traži... Rašta to?
OBRAD:
Svak tebe čuva, đedo, i svak poštuje tvoje čojstvo i pošteni obraz... Niko se na te nije naljutio...
BOŠKO:
Obrade!... Ne oteži i ne uvijaj!... Vidim ja, da tu nešto ima i da se ružno o mojoj koži radi... Pa recite mi barem — što sad bježite od mene?... I što je uvijek inad nekakav blizu moje kuće?
OBRAD (Uzdahne).
BOŠKO:
Ako mi iko zna nešto nepoznato, neka naže... Ne bojim se ja toga ni sad, ni nikad... Šta sam kome učinio?...
OBRAD:
Čitavo selo i sada bi se tebi poklonilo.
BOŠKO:
A Jela?... Je li ona šta skrivila?... I kome je skrivila?...
OBRAD:
O njoj bi bolje bilo mučati đedo.
BOŠKO:
Šta je, Obrade, kunem te bogom i svetijem Jovanom?... Šta je?... Zar ćeš i ti počet’ polagivati predamnom?
OBRAD:
Istina će biti mučna, đedo, bojim se...
BOŠKO:
Istine se ja nikad nijesam plašio.
OBRAD:
Jela ti je grešnica, đedo... Pogazila je obraz sa...
BOŠKO (u prvi mah zine iznenađen i, iznenada, kao potaman plane i prekine Obrada):
Muči, krvniče, muči!... Ustegni pogani jezik i ne govori mi na nju, e će sad krv pasti!...
OBRAD:
Vidiš, đedo, kako je mučna istina... Ne boj se... Ja više neću pričati...
BOŠKO (uzbuđen):
Jela, snaha moja, pa obraz pogazi i kuću mi obruka!... Ona!... Phi, crn vam obraz pogani, kako se laži ne stidite!... Phi!... Duša će vam na onom svijetu patiti, nikogovići jedni, a ona će vazda ostati što k’o jedan anđ’o nebeski... Phi!...
OBRAD (Ćuti).
BOŠKO (stišava se):
A s kim to reče da ga je pogazila, a?
OBRAD (Ćuti).
BOŠKO:
Reci!... Kad si poč’o, što se ne svršavaš... S kime? ...
OBRAD:
Selo kaže, da je sa đendarima...
BOŠKO:
Nek je crn obraz i tebi i čitavom selu, i na nebu i na zemlji!... Bog neka vam sudi, bezakonici nečastivi, nek vam on svojim aršinom kaznu odmjeri!
OBRAD (Ćuti).
BOŠKO:
I ti još veliš, da je mučna istina!... A je li to istina?... Je li?... reci mi!... Potvrdi!...
OBRAD:
Ne znam... Ne smijem iišta više...
BOŠKO:
Rec, reci, reci!... Kad si već poč’o, a ti i svršavaj... Do kraja goni!... Nijesam ja žena! .. Mogu ja sve podnijeti!...
OBRAD:
Ja ništa nijesam vidio, pa ne mogu ništa maći na dušu!... Ništa!... Ama... čim se u selu nahoče našlo, nju su ufatili...
BOŠKO (začuđeno):
I ona bila zatvorena zbog nahodčeta?
OBRAD:
Zar ti nije sama kazala?...
BOŠKO:
Nije... Kazala mi nije za to... Drugo mi je pričala...
OBRAD:
Hm... To nije lijep znak, čim je pričala drugo...
BOŠKO (oborio glavu):
Rašta mi nije kazala?... Rašta?...
OBRAD:
I noćila je među đendarima... A to ti nije lijep znak...
BOŠKO:
Ona da mi ne kaže?... Ona?
OBRAD:
I đendari je pustili, pa je sad brane i fale svukuda, a to je treći ružan znak.
BOŠKO (podigne glavu):
Umukni, Obrade!... Umukni!... Ne pričaj više!... I ti lažeš, i svi lažete!... Svi!... A ja ću Jelu pitati i ona će kazati meni... Sve će mi kazati...
OBRAD:
A ako i opet slaže?...
BOŠKO:
Ona je moja snaha, a moja snaha neće slagati!... Jok!... (Jače.) Znaću ja istinu, znaću!... Ne boj se!... (Otpuže u kuću.)
STANIŠA:
Ne vjeruje on tebi, Obrade!... Džaba ti je!...
OBRAD:
Ja sam mu kaz’o, pa nek čini šta zna...
STANIŠA:
Džaba ti je!... Džaba!... Nećeš se spasiti od suše!... (Uljegne u kuću i zatvori vrata.)
BOŠKO (nosi dijete, koje sad spava, u naručju. U drugoj ruci nosi malu pušku, kuburu.): Znam ja, Obrade, da će meni moja Jela kazati čistu istinu... A teško tebi, ako si mi je oblag’o, Obrade... Puška ova sudiće nekome!...
OBRAD:
Ja ništa slag’o nijesam, đedo, ni sad ninikad. Samo sam govorio, što čitavo selo govori... (Ode u kuću. U tome se digne, u strani, graja i, na putanji, pojavi se Jela, koju kamenjem gone Gospava, Stana, Ruža i još nekoliko seljanaka.)
GOSPAVA:
Juriš na nju!... Juriš!... Gonite je iz sela!...
RUŽA:
Ona hoće da je najljepša!... Ona drugijem ne da da se vide!... Gonite!
GOSPAVA:
Zbog nje nas suša satra!... Bog nas goni radi nje!...
STANA:
Od gladi ćemo pomrijeti zbog grešnice...
JELA (zastala i baca kamenje na njih, brani se):
Zbog vas će i kuga moriti, pakosnice!... Zbog vas će zemlja propuknuti!...
BOŠKO:
Šta je ovo opet?...
GOSPAVA:
Napolje!... Napolje između nas!
RUŽA:
U drugom selu traži sebi ašike!
GOSPAVA:
Juriš na nju!... Juriš!...
(Okupe je kamenjem i ona, zaklanjajući glavu rukama, pobjegne pred kuću. Drhće od uzbuđenja, trese se.)
GOSPAVA:
Napolje iz sela!... Napolje!... (Grajući i vičući vrate se.)
BOŠKO (spustio dijete preda se, a pored njega metnuo pušku. Sjedeći ispravio se, gord i veličanstven.):
Jelo!
JELA (drhćeći):
Evo me, babo!...
BOŠKO:
Hodi ovđe.
JELA (Pristupi mu).
BOŠKO:
Jelo!... Sad je samo Bog i ovo dijete među nama... Govori!...
JELA:
Govoriću, babo...
BOŠKO:
Jesu li te đendari zbog, zbog nahodčeta vodili?
JELA (postiđeno):
Jesu, babo...
BOŠKO:
I ti mi o tom ne reče ništa... Ti reče drugo...
JELA:
Stid me je bilo govoriti o tom... pred tvojim licem...
BOŠKO:
A jesi li i u čemu skrivila, Jelo?...
JELA:
Babo!... Zar i ti?...
BOŠKO:
Vjerujem tebi, dijete, i samo tebi vjerujem... Istinu mi reci... Da mi, počem, nijesi pljunuda va obraz sijedi?... Jesi li čista iz kasarne izašla, Jelo?
JELA:
Ja... ja... Zar bi ti mog'o i pomislit', babo, na to?...
BOŠKO:
Zakuni mi se, dijete!
JELA (sagne se i uzme dijete):
Života mi mog Đoke nijesam kriva!... Vjeruješ li?...
BOŠKO:
Ako zakletva nije čista, ne spommnji dijete!
JELA (pritisne dijete i ljubi):
A zar bi ja ikad spomenula njega u nečistoj zakletvi?...
BOŠKO:
Fala ti, Jelo!... Fala ti!... (Zastane.) Ama rašta se selo diglo na moju kuću?... Raaaštta? ...
JELA (Pritisla dijete i ljubi ga).
BOŠKO:
Rašta je tolika graja, Jelo?... Zar je dignuta džaba, bez uzroka?... Rašta je?
JELA:
Babo!... Ti još pitaš... Ti k’o da mi ne vjeruješ ni sada?...
BOŠKO:
Ko uznese crne glasove?... Ko obruka kuću moju?... Ko?... Znaš li ga?... Kaži mi ga!... Odgovori!... To mi treba... (Hvata za pušku.) Treba mi!
JELA:
Da ga kažem, babo?... Kažem, pa da ti njega pitaš, je li?... (S podsmjehom.) Da od njega saznaš istinu? (Opazivši da stari drži pušku odlučno.) Kazaću ti ga, babo... Kazaću ga! (Pusti dijete i naglo otrgne pušku.) E pa odmah!...
BOŠKO (brzo):
Pušku mi daj, amo dijete!... Nije to za te!... daj je!,.. Ona meni treba, domaćinu kuće...
JELA:
A bez nje ti ne odgovaram, babo!... Bez nje ga ne kazujem!
BOŠKO:
Jelo!
JELA (mahne puškom):
Šuti!... Slušaj!... (Sakrije pušku pod opregaču i pođe Stanišinoj kući. Iznenada zastane. Pođe, pa se vrati. Pogleda dijete.) Đoko i sad spava!
BOŠKO:
Spava...
JELA:
Zlato moje lijepo!
BOŠKO:
Ne zna jadan, kako i njega brukaju!
JELA:
I njega?... Ja... I njega!... (Okrene se, pođe odlučno i kucne na Stanišina vrata.)
BOŠKO:
Jelo! (Puže za njom.) Jelo!...
JELA (Zanuca jače, da mu zagluši glas).
STANIŠA (iz kuće):
Ko je?...
JELA (glasno):
Ja sam, Staniša... Otvori!...
STANIŠA (iz kuće):
Ti?... Jela?...
JELA:
Oblag’o si me u selu i dig’o graju na me. Oblag’o si me u komšiluku, oblag'o si me na domu... Dig’o si na me k’o što reče, i žive i mrtve... I sad me gone svi, sa svake strane...
STANIŠA (iz kuće):
Hehe, golubice, zar gone?... Gone svi?... Znao sam ja to lijepo, znao sam... Pa jesi li se smislila?
JELA:
Smislila sam. Ovako ne može više...
STANIŠA:
Hoćeš li biti moja?...
JELA:
Za inad svijetu: hoću...
STANIŠA:
Ostavićeš i svekra i dijete?...
JELA:
Oni odbaciše mene, pa ću i ja njih...
STANIŠA:
I ti ne lažeš, Jelo?
JELA:
Nikad pogazila nijesam, pa ni sad neću.
STANIŠA (naglo otvarajući vrata):
E, ulazi, ulazi, Jelo!... Kad u moju kuću uljegneš, čitavo će selo zamuknuti... (Otvori vrata i ukaza se na njima.) Ulazi!...
JELA:
Evo me golube!... (Opali.)
STANIŠA (uhvati se za prsa, vrisne):
Aah! Pogiboh!... (Posrne.) Nesretnice!... (Muči se.)
JELA:
Babo!... Jesam li ti kazala?... Jesi li čuo rašta se svijet dig’o na me?...
BOŠKO:
Jelo!... Dijete!... Zar ti!... Zar osramoti domaćina, da on ne pere ruglo puškom?... Zar? ...
OBRAD i ANĐA (istrče):
Puške!... Pukla je puška!...
JELA (ponosito):
Pukla je!
BOŠKO (uzbuđen):
Ja... ja sam sudio... Sudio sam večeras! ... Ja sam ubio bezdušnika...
OBRAD:
Ti, đedo?... Ti? (Potrči Staniši.) Staniša!... (Drma ga.) Mrtav je!...
JELA (Anđi):
Eto, Anđo, kako se sudi laživicama!...
(Iz sela graja. Trče Simat, Petar, Aćim.)
SIMAT:
Šta je?... Ko je puc'o?
OBRAD:
Zlo!... Ubio Boško Stanišu!
JELA:
Nije Boško, nije babo... Ja sam ga ubila!... Ja!...
SVI:
Ti?...
BOŠKO:
Ne vjerujete, ljudi!... Ne vjerujte joj... Ja sam...
JELA:
Babo! Ti mi čuvaj dijete, jer ti je ime isto, i nije k’o moje, pa da ga ostaviš u amanet. Čuvaj ga, babo!...
SIMAT:
A rašta Stanišu ubi?... Rašta?...
JELA:
Zaboga ljudi, vi svi tvrdite da sam kriva, pa i ja htjedoh, da baš budem kriva... Eto, prolih krv tuđu!... Jeste li sad zadovoljni?... Ubih onog ko je meni naj- krivlji.
AĆIM:
Ruka ti se posvetila, da Bog da!...
PETAR:
Makla si nam gulikožu s vrata!
JELA:
Kriva sam evo, kriva sam sada i pred Bogom i pred ljudima. Pa što me ne gonite?... Što ne 'sujete sad?
PETAR:
Jadnica!
BOŠKO:
Ljudi!... Ljudi, ne dajte joj da zbori više!... Ne dajte!... Nije ona ubila!... Ja sa... Ja, stari krvnik! ... (Jeli.) Jelo!... Tako ti ovog đeteta ne govori više!
JELA (okreće se i gleda dijete):
Rušite me, ljudi!... Rušite!... Što šutite sada?... Šta vam je?... Ovoliki grešnik, onda šutite!...
AĆIM:
Đendari!... Evo đendara!...
(Đendari trče, zadihani su.)
BOŠKO:
Jelo!... Ne govori više!... Jelo!
IVAN:
Šta je bilo?... Šta je?...
AĆIM (uplete se):
Ja ću sve prijaviti...
JELA (odvažno stupi preda njih):
Vodite me!... Ja sam ubila čovjeka!
[ZAVESA PADA]
|