U mraku (Svetozar Ćorović)/1
PRVI ČIN
Široka ravan sa svelom, suncem opaljenom, prašnjavom travom, ponegde izrovana, gutava, ispresjecana uzanim, mrkim putanjama sa kojih se tromo diže tanka prašina i pada po sitnoj ćelavoj okolnoj ljeskovini i po staroj, debeloj lipi, što se ponosito digla pred kućom starog Boška, — jedva nekoliko noračaja od nje, — te zaklanja sobom polovinu Boškove kuće, a služi gotovo kao streha na kući Boškova komšije Obrada. Boškova kuća u dnu je pozornice, a Obradova na lijevoj strani: obje su stare, okrhane, ponrivene mrkom, gotovo istruhlom slamom, iznad kojih se povija plavičast, tanan dim. Između Obradove i Boškove kuće postavljena je kao neka mala ograda, ispletena od ljesnova šiblja; na njoj su vječito obješene i suše se nekakve haljine. Na desnoj strani pozornice je kuća Stanišina, lijepša i novija od ostalih, čak ponrivena ciglom. Ispred nje su nanizani dva do tri stola i nekolino klupa. Glavna putanja vodi pravo pored Stanišine kuće, pa pored malog seoskog izvora, gdje niz okraći, natruho žlijeb teče voda u oveće drveno korito, i vodi dalje, presijeca omanji gaj, kroz čije se rijetko, mlado granje lijepo provide neke udaljenije kuće seoske. Na klupama, pred nućom Stanišinom sjedi Ivan, stražmeštar žandarski, sa dugačkim brkovima koji mu pali po ramenima, a do njega, na drugoj klupi, sjedi Aćim, mršavo, usukano momče seosko. Obojca piju. Oko izvora stoje i toče vodu u žbanove Gospava i Ruža. Dok se voda iz žlijeba cijedi u žban, Gospava se raskoračila, podbočila se jednom rukom o kuk i puši, a Ruža, mlada seosna pomodarka, obučena u novo, neukusno isnićeno odijelo, čak sa kundurama na nogama, izmakla se naprijed i koketno gleda Ivana.
IVAN (toči):
E hoćeš jednu iskapiti i u moje zdravlje... Hoćeš!..-
RUŽA:
Hihi... Fala, gospodine.
IVAN:
Šta?... Nećeš Ružo. Ne želiš, zar da sam zdrav?...
RUŽA:
Hihi... Želim ja... želim molimo lijepo... ama...
GOSPAVA (upada):
Malo ona pije, gospodine, pa se boji da se ne opije u tvom zdravlju... Mene ti ponudi vinom ako hoćeš se ta bogeština brine isprazni...
IVAN:
Ne, ne... Nju ja hoću... Oba nek pije!...
AĆIM:
Milostivi gospodin hoće da napije Ružu iz svoje ruke... (Ruži) Uzmi, Ružo!... Uzmi, bona, kad gospodin miloštivi nudi...
IVAN:
Uzmi, Ružo!... Brzo! (Komanduje.) Jedan, dva!
RUŽA:
Hihi... (Priđe i prihvati čašu.)
IVAN:
Iskapi!... Jedan, dva!
RUŽA (iskapi).
AĆIM:
Na zdravlje, Ružo.
STANIŠA (izašao na mehanska vrata i gladi brčić):
Na zdravlje!
GOSPAVA (pristupa im):
A mene, zar, niko neće počastiti?... Ih!... I vi ste mi neki gojkovići!... (Oštro.) Staniša! ... Daj čašu vina!
STANIŠA (mirno):
Nema na veresiju.
GOSPAVA:
Toči poganove! ... Kad mi se domaćin vrne iz Amerike platiće ti sve cekinima žutijem...
STANIŠA (ponavlja):
Nema na veresiju.
GOSPAVA (vadi ispod pazuha nove čarape i baci mu):
Evo ti, fukaro!... Naplati se i zasiti... (Udara po stolu.) Vino daj!
STANIŠA (ulazi u kuću po vino).
AĆIM (Ruži):
A sad ćeš, Ružo, jednu i u moje zdravlje!
RUŽA (prezrivo):
Neću!
AĆIM:
Rašta nećeš, bona?... Ko nas omrazi?
GOSPAVA:
Jer joj nijesi drag ni ti ni tvoje zdravlje... Ko smo mi ti? ... Zar si nekakav gospodin i koljenović? (Uzima vino i pije iz boce.) Oho-ho!...
STANIŠA (suče brčić):
Zltna si ti cura, Ružo, da te zlatniJe u tri sela nema. Ti si... (Opazi Jelu kako izlazi iz gaja, sa naramkom drva i sjekirom preko ramena.) Eto je!...
RUŽA (osvrne se):
Hihi... Jela!
(Jela s puteljka skrene kući, ne javljajući se nikome. Staniša se glasno nakašlje. Ona se i ne osvrće.)
IVAN (uzdahne požudno):
Kršna udovica!
RUŽA (pakosno):
Uzviglava!
GOSPAVA:
Pašinica!... Diže nos pod nebo!...
RUŽA:
Izmiče se od nas, ne pristupa nam.
GOSPAVA:
Guba jedna! ... Misli da je bolja od nje!
RUŽA:
Vazda, k’o bajat, hoće da je sveta i bogougodna...
GOSPAVA:
A meni su najmrže one svetiteljke!... Ispod mire tri đavola vire... Phi! ... (Isprazni bocu, pa ustaje i uzima žban.) Hajdemo, Ružo!...
RUŽA:
Neka... Pričekaj malo...
GOSPAVA:
Ne mogu ja čekati više... Hajdemo!
RUŽA (rukuje se sa Ivanom):
Zbogom gospodine! (Klimne glavom Staniši.) Zbogom! (Aćima zvrcne po nosu i pođe zajedno s Gospavom.)
AĆIM (diže se):
I ja ću s vama!
RUŽA:
Što ćeš mi?
AĆIM:
Da ti šapnem nešto...
RUŽA:
Hihi... Znam šta ćeš.
AĆIM:
Lijepo je...
RUŽA:
Đaba ti je... Nemoj ići...
AĆIM:
Hoću. Za inat hoću...
RUŽA:
Nemoj... Ne trebaš mi... (Ode.)
AĆIM:
Trebaćeš ti mene golubice lijepa... Zbogom! ... (Skine kapu i nakloni se Ivanu, pa otkasa za Ružom i Gospavom.)
IVAN:
Hahaha!... Ne voli Ruža Aćima!... Hahaha!...
STANIŠA (silom se smije):
Hahaha... Ruža voli gospodu sa dugim bradama, što im sablja u bedru kuca...
IVAN:
A plaha cura!... Plaha!
STANIŠA:
Zato vam je i zapela za oko... Zato i Aćim trči oko nje, jer, beli, nad uzme Ružu oprijateljiće se čvršće s gospodom... Hahaha!
IVAN:
Plaha je Ruža, plaha!... Aćim treba da je uzme...
STANIŠA:
I, može biti, da postane knez?
IVAN:
Pa šta?... Zar Aćim nije mudro momče?... I zar nije zgodan za kneza seoskog?...
STANIŠA:
I on, biva, mene da preskoči?... Mene, carskog vojnika i službenika?...
IVAN (odmahne rukom, da presiječe razgovor):
Daj još vina!...
STANIŠA (ulazeći u kuću):
Nikad on mene neće preskočiti!... Nikad!...
(Ivan oborio glavu i kucka po stolu, slušajući Jelinu pjesmu, koja se u kući, uz djetinju kolijevku, raspjevala)
Gojno momče lozu odrezuje
obrela se desnom po lijevoj...
STANIŠA (stao, drži vino u ruci i sluša pjesmu).
IVAN (namigne):
Lijepo pjeva udovica, a ...
STANIŠA (muklo):
Lijepo pjeva...
IVAN:
Samo je. kažu mnogo oštra i ne da sebi pristupiti...
STANIŠA:
The... Ko zna!...
IVAN:
Malo se druži... Ruža i Gospava mnogo su ljute na nju...
STANIŠA:
Ona je kršnija od Ruže...
IVAN:
Šta?
IVAN:
Ništa... Kršnija je velim...
IVAN:
Baci je u prisjenak!
STANIŠA:
Haha!... Baciće ona u prisjenak i Ružu i Aćima zajedno!
IVAN:
Kako?
STANIŠA (namigne):
Neka... Govorićemo o tome... (Naglasi.) Možebit’ još danas... Neka!... (Opazi Jelu i prekine razgovor.)
IVAN (Lagano ustaje i ide za njim. Poklopi joj oči runama.)
JELA (vrisne):
Ih!... Ko je? (Uzmahne i udari rukom preno sebe, te mu zbaci kapu.)
IVAN (diže kapu):
Hahaha!... Jesi li se prepala pašinice! (Pođe njoj opet.)
JELA (oštro):
Podalje se drži gospodine!... Ne primiči se meni!...
IVAN:
Zašto da se ne primaknem?... Zar si strašilo?...
JELA:
Ne primiči se, gospodine!... (Videći da se on neprestano približuje dohvati jedan kolac i drti ga.) Sebi ruke!
IVAN:
Hahaha!... Oštra si, oštra k'o sablja!... Zar bi znala i kocem udariti!... Hahaha!... (Ode silom se smijuđi.)
JELA (natočila je vodu, pa pošla kući. Staniša joj stao na put):
S puta!!!
STANIŠA:
Neću!
JELA (hoće da prođe; on joj zaprečava put):
Miči se!
STANIŠA:
Neću... Još mi jednom odgovori na ono što te pitah.
JELA:
Odgovorila sam tri put... Dosta je!
STANIŠA:
I baš nećeš?
JELA:
Baš neću.
STANIŠA:
A rašta oam ti toliko mrzak, Jelo?... Kakvu to grdnu i kabastu nakanu ugleda na meni?
JELA:
Neću te, pa to je... Nit’ ću tebe ni drugopa...
STANIŠA:
Nikog?
JELA:
Ne mislim se ja više udavati...
STANIŠA:
Zar ti je bolje sa svekrom?
JELA:
Meni je dobro s njim i sa mojim detetom...
STANIŠA:
A u mene kuća svoja, mehanice malo, i lijepo radim.
JELA:
Neka imaš... Fala Bogu kad imaš...
STANIŠA:
Pa u mene služba gospodska. Carski sam lugar, nadcestar...
JELA:
Neka i to...
STANIŠA:
Ti meni si draga, mila... Pogiboh za tobom.
JELA:
Ti pogibe za svakom. Svaku obilaziš...
STANIŠA:
Za tobom najviše, Jelo... Ti si mi srce iščupala... Evo te molim puna četri mjeseca, da pođeš za me...
JELA:
Uzalud!
STANIŠA:
A molim t« i sad... Opet molim... Hajde meni!...
JELA:
Neću. Od svog deteta nikud neću.
STANIŠA:
A znaš li ti ko sam ja, Jelo?
JELA:
Znam.
STANIŠA:
Znaš li, da meni niko u selu ne smije reći neću?
JELA:
Boje te se... . U dosluhu si s đandarima.
STANIŠA:
Ja oam carski čovjek, od regula, a i đandari su carski ljudi... Zato smo u dosluhu... A zar nije mnogo?
JELA:
Za te je mnogo...
STANIŠA:
Jelo, ako pođeš za me, možeš biti prva u selu.
JELA:
Ne treba mi to.
STANIŠA:
Možeš biti i knjeginja seoska.
JELA:
Phi!
STANIŠA:
Ne šali se!
JELA (pođe):
Miči se s puta! ... S tobom se ne može govoriti!
STANIŠA:
Kajaćeš se ljuto!
JELA:
Nek se najem.
STANIŠA:
Nećeš milom, hoćeš silom.
JELA:
Ovde ti sila ne pomaže!
STANIŠA:
Meni će pomoć i danas ako hoću...
JELA:
Pa ela... Okušaj!...
(Dotrča dijete seosko zadihano.)
DIJETE:
Staniša, Staniša! ... Zovu te... Brže.
STANIŠA:
Šta je?... Što zovu?
DIJETE:
Brže, potrči!... Dole u selu čitav kijamet!... Ljudi, žene, sve se okupilo... Našli su...
STANIŠA (prekine ga) :
Znam, znam ... Odmah ću tamo... Ti potrči i nađi Ivana vakmajstora, te mu reci da, i ono tamo dođe... S njim imam razgovora... Brzo!... (Jeli) Pošljednji put te pitam: hoćeš li, Jelo?... Ne šali se glavom, ne odbijaj...
JELA:
Ja ti rekoh.
STANIŠA:
Nemoj me ljutiti, jer...
BOŠKO (iz kuće):
Jelo!
JELA:
Eto me, babo...
STANIŠA:
Ako me naljutiš biće bruke!
JELA:
Ljuti se koliko ti drago!
STANIŠA (prijeti):
Možeš me zapamtiti, čuješ li! (Ode u kuću.)
JELA (za njim):
Ne bojim se ja ni tebe ni nikog, nikogoviću i ničiji sine! Bog je meni u pomoć!
BOŠKO (iznemogao, star, dovunao se do kućnih vrata. Na rukama nosi dvogodišnje dijete, umotano u pelene.):
Jelo!... Dijete!...
JELA:
Evo me, babo...
BOŠKO:
Ko je to bio?
JELA:
Staniša.
BOŠKO:
Opet, zar, prič’o nešto?
JELA:
On priča vazda.
BOŠKO:
Hajde, Jelo... Povedi me pod lipu...
JELA (spusti žban, uhvati starog ispod pazuha):
Polako, polako, babo...
BOŠKO:
Eh, starosti, starosti... Jadna snago moja!... (Sjeda.)
JELA:
Hoćeš li čibuk, babo?
BOŠKO:
Daj, napuni!
JELA (puni mu čibuk):
Hoćeš li gunj, da se nasloniš?
BOŠKO:
Neka, ne treba... (Zapali.)
JELA (donese trave i podmetne mu iza leđa):
Je li ti sad zgodno?
BOŠKO:
Zgodno je, zgodno, dijete!... Eh, starosti, starosti!...
JELA (hođe da uzme dijete):
Daj ga meni, babo... Težak ti je...
BOŠKO:
Jok, jok, jok... Nije on meni težak... On me još podmlađuje... On je snaga đedova.
JELA (otkrije dijete):
Spava?
BOŠKO:
Spava? (Oboje ga gledaju sa neobičnom nasladom.)
JELA:
A kako drži ruke!
BOŠKO:
I kako se smije kroz san, lopov mali...
JELA (miluje dijete):
Zlatna srećo moja!
BOŠKO:
Lijepa odmjeno đedova!...
(Iz Obradove kuđe zapomaganje: „Kuku!"... „Hođeš još"?... „Hođu, hođu”... Boško se, stenjući osvrne; Jela uzvikne: Opet!... Izleti iz kuđe Anda, Obradova žena, raščerupana, jadna; za njom trči Obrad stisnutih šaka.)
ANĐA (pade pored Boška):
Nedaj me, nedaj, đedo! ... Ubi me!...
BOŠKO:
Šta je jadnice?... Šta je opet?...
ANĐA:
Utuče me!... Nedaj!...
OBRAD:
Ne slušaj je, đedo, molim ti se... Rašta sam domaćin. ako ne smijem ženu udariti?...
BOŠKO (prijekorno):
Ej Obrade, Obrade!... Zar vazda?...
OBRAD:
Nemoj me kroti, đedo, preklinjem te Bogom živijem, o mi je teže kad me ti koriš, nego da me kuga pritiska...
BOŠKO:
A rašta je biješ, Obrade?... Rašta?
OBRAD:
Nevolja, đedo... Muka i nevolja!...
BOŠKO:
Nevolja!... Hm... Nevolja!... A zar svi nijesmo đeca novoljama?...
OBRAD:
Ama lakše mi kad udarim, đedo... Skine mi se pola muke sa srca... Danas mi crkla koza, a svega imam četiri u toru... Pa šta ću drugo nego udariti?...
BOŠKO:
A je li ti Anđa kriva, što je koza crkla?...
OBRAD:
Nije kriva, nije... ama... Ona mi najbliža, a ko je najbliži, na njemu se iskalim... I onda mi lakše... Manje jada...
BOŠKO:
Ne valja ti pos’o, Obrade... Ružno je to, brate... ženu svoju, pa udariti!...
OBRAD:
A ne ljuti se ona na me đedo... Zna ona da je to od nevolje i ojađenosti ljute... Lijepo to ona zna... (Anđi) Hodi, Anđo!... (Mekše) Hodi, koka moja!...
ANĐA (pristupa mu):
Evo me, bojdžijo!
OBRAD:
Boli li te i sad?
ANĐA:
Ne boli... Prošlo je...
OBRAD:
Hajde popi jednu rakiju, pa će sve proći... I ne buni se više... Hajde! ... (Anđa ode u kuđu.)
BOŠKO:
Hm... Ne valja ti pos’o, Obrade... Ne valja!... Ti vazda biješ, pa se opet miriš... Rđavo je to...
OBRAD (odmahne rukom):
Žena je, pa lako zaboravlja.
BOŠKO:
Kad bih ja, od nevolje, poč'o udarati, pobio bih čitavo selo i tri carska grada... Ti barem znaš kako mi je... Star oam, iznemogao, vijek jedan proživio, a nikad nikakva dobra viđeo nijesam...
OBRAD:
Ama ti si svet čojek, đedo... Tvoje je drugo...
BOŠKO (nastavi):
Rodio se u jadu, u mraku, u zulumima gole- mim... Ubili mi Turci oca, dok sam bio dijete, a mati umrla, crkla od jada, odmah za ocem... Odraniše me komšije, dobri ljudi. A im stadoh na snagu i poče radit' o svojoj zemlji, oteše mi Turci i zemlju... Robovo' sam im nekoliko godina i onda se odmetnuo... Zapalio kuću, zavrg'o pušku na rame, pa u goru u hajdučiju...
OBRAD:
Sve sa zla na gore!
BOŠKO:
Nije zlo bilo u ustanku, Obrade... Nije!... Onda sam barem im’o uzdanja nekog... Mučno je bilo verati se po gorama i po gudurama, krvaviti se s krvnicima, ama... Opot me držalo uzdanje, da će biti bolje, da će nastupit’ ljepši zeman i ova zemlja, kukavica sinja, da će se iza crnine ođesti u zlato sunčevo...
OBRAD:
Crno ti uzdanje!
BOŠKO:
Kad se svršio ustanak i uzdanja nestade... Mače nam se tuđin s vrata, a drugi iđeha na mjesto njegovo... Ostani sam ruševine i opet poš'o na ruševine... Jedva sam kuću skrpio... A bog mi tada dade na pomoć sina, i on mi je diže...
JELA (dubono uzdahne).
BOŠKO:
Sin moj, slava moja!... On mi radio, on me odmjenjiv’o... Njegova snaga zapanjivala je i mene i kuću mi... I pomišljah: „Bože pomozi!... Sad će biti bolje..." I oženih ga... Uzem mu Jelu i...
OBRAD:
I oteše ti ga u vojsku i umrije tamo... Znam, đedo, znam...
JELA (kroz plač):
Đoku mi nikad ni očima vidio nije... Nikad!... (Gleda dijete.)
BOŠKO:
To, to je nevolja, Obrade... Nevolja, noja ne otaljava, koja te jaše, davi, pritiska i mori... Pa zar zbog toga da režim na Boga i srdžbu svoju iskaljujem na drugome?... Zar to valja?...
OBRAD:
U tebe je sveta duša, pa ti možeš... Ama ja... ja ne mogu... Krv mi takva... Pogana krv, pa to je!... A u ovom mraku i jadu sadanjem još se više opoganila, otrovala se... Sve se danas truje, đedo, sve... (Na polju graja.)
JELA:
Kakva je ono graja?
OBRAD:
Biće da je poropčija doš’o u oelo...
JELA:
Ko' da amo ide neko...
OBRAD:
Eto ih blizu...
BOŠKO:
Opet se bojim kakvom jadu i belaju prokletom... Ko je to?
(Ulaze Simat i Petar. Simat je zadihan i uzbuđen. Viče. Vičući i dolazi.)
SIMAT:
Ja čuste li, ljudi, bruku i grdilo naše?
PETAR:
I nesreću našu i crn obraz naš...
SIMAT:
Selo nam se osramoti, izvrše se čitavoj zemlji na ruglo i sprdnju k’o nikad od Kosova...
PETAR (Huknu):
Bruka!
SIMAT:
Šta će nam se reći!
PETAR:
Kako ćemo izać’ pred česni i pošten svijet. K’ami nam u dom!...
BOŠKO:
Ama šta se desilo, ljudi?... Šta je bilo?...
SIMAT (Hoda):
Evo neka Petar kaže.
PETAR:
Jok!... Neka Simat kaže... Da prvi ništa ne pominjem... Da nisam baksuz...
SIMAT:
A ja od stida ne mogu ni progovoriti.
OBRAD:
Pa što ste došli ovđe ljudi božiji?... Ko vas je zvao?...
BOŠKO:
Zar niste došli da ispričate?
JELA:
Daj mi, babo, dijete... Da im smetam... (uzme dijete i unese ga u kuću.)
BOŠKO:
Pa, š’ a je bilo?...
SIMAT:
Zlo u selu... Pošlo se po naopaku putu...
PETAR:
Đavo, vrag mu se iskop'o, uvoj'o nam se u selo i hoće sve da prevjeri i prevrne sa dna u vrh.
SIMAT:
Jutros se, eto, našlo dijete nečije...
OBRAD:
Kakvo dijete?
PETAR:
Pogansko i krvnisko dijete što mu se ne znaju ni otac ni mati, đavoli im grob prekopavali...
SIMAT:
I mrtvo je, udavljeno...
PETAR:
Uzica mu oko vrata. Laka, vunena uzica!
OBRAD:
A čije je zna li se? Oklen u našem selu?
SIMAT:
Oklen?. . Pa odovli, iz sela... Nije se neba palo... Rodila ga nekakva, udavila i bacila...
BOŠKO:
A ša je još bilo?... Šta?...
SIMAT:
Ništa... Prijavili to Staniši...
OBRAD (s podsmejhom):
A Staniša đandarima?
SIMAT:
Ja... Dugo je nešto šaputao sa onim Ivanom, bakmajstorom i dugo mu tolmačio... Pa su odnijeli dijete tamo, u kasarnu.
PETAR:
I oastavili su tamo nekakve teftere o tome... Pišu, prosti mi Bože, sve k'o u evanđeliju... Hoće, kažu, da nađu mater.
SIMAT:
Za njom trče, pogan i Staniša i đandari.
BOŠKO (obori glavu):
Bruka!
OBRAD (muklo):
Truje se... Sve se danas truje, đedo...
BOŠKO:
Osijedio sam, a takvog kaliješa u našem selu nijesam zapamtio. A to dobru ne sluti, đeco...
SIMAT:
Počinju jadi svih jada!
BOŠKO:
Zlo, đeco, zlo nezapamćeno... Obigralo je čitav svijet, pa došlo i do nas... I ko će ga sad zaustaviti?... Ko?...
OBRAD:
Ono se širi k’o vatra...
BOŠKO:
I kuku nama kad ovo dočekasmo. Dođe vrijeme i rođenu decu gonićemo iz svog doma...
PETAR:
I još ću ti jednu bruku ispričati, đedo... Sad se, eto govori da nam hoće ono nahodče da oahrane u selu, među našijem njivama...
SIMAT:
I sahraniće ga danas.
OBRAD (mrko):
Šta?... Sahraniti?... U selu?...
PETAR:
A na lešu nahočeta đavli svoje kolo vode, te će nam namamiti na selo i sušu, i grad, i kugu, i trlemu i sve kijamete...
BOŠKO:
Muka je to, đeco, muka živa... Da sam više ne znam ni šta ću zboriti, ni šta sjetovati... Mi ginusmo za obraz i čuvasmo ga čvršće od glave, a sad... meni, eto, poče padati pod noge i bez krvi i bez pogibije.
PETAR:
Ako ga zakopaju ovđe, ja ću putovat’ u drugo selo, e nijesam rad, da mi šejtansko kolo poblizu poigrava.
BOŠKO (mršti se):
A grešnica se ne zna?
SIMAT:
Ne zna.
BOŠKO:
Ni grešnik?
SIMAT:
Kad bi ih znali, kamenovalo bi ih selo. Obukli bi ih u košulje od katrana, pa uždili sa svakoje strane.
PETAR:
Ja mnijem: nema druge pomoći ni izlaza, iego da umolimo vladiku nek četverostruko zamolitva, i nek baci jednu jerusalemsku kletvu na njih.
BOŠKO:
Eh jadi, jadi! ...
PETAR:
Pa nek dijete odnesu da zakopaju daleko, u šumu neprohodnu, đe puška ne puca, đe oroz ne pjeva i sjekira ne siječe.
SIMAT:
I nek opet osvješta selo ovo, nek prizovne blagoslov božji na nas i na naše glave.
BOŠKO:
Uzalud, đeco, uzalud!... Ovđe više ne pomaže ni pop ni vladika. Ko sam počne posrćati, toga ničiji blagslov ne diže.
OBRAD:
Sa blagoslov neće istrijebiti đandare...
SIMAT:
Šuti, eto Staniša!... Ne govori pred njim za đandirne!... Šuti!... (Svi zamuknu i šute. Ulazi Staniša, a za njim Aćim.)
STANIŠA (dolazeći Aćimu):
Satrati to sve treba do temelja!... Sve!... Smrviti, satrati, uništiti, jakako...
AĆIM:
I rastrgati konjima na repove.
STANIŠA:
Ni majku, ni sestru, ni ženu ne štedi, samo ako pođe po zlu putu... I njih smrvi! ... I njih!...
AĆIM (povlađuje):
Uništiti ih!... Nek od vraga ni traga ne ostane!
SIMAT (Staniši):
Šta je? Nađoste li što?
STANIŠA:
Nađemo mu sigurno trag, nađemo... Danas, sjutra, preksjutra pronaće se!... To se mora razjasniti i urediti, jer kakvi bi bili carski ljudi, kad ne bi uredili?... Makar me đavo svega odnio, sakriti mi se ništa neće!...
AĆIM:
Naćemo mi, makar se i pod zemlju sakrivali!
BOŠKO:
A ja mnijem, da carski ljudi znaju krivce i sad... Oni su ih, svakako, i prije znali...
STANIŠA:
Zar sam ja prorok, da takve rabote i otprije znam?
BOŠKO:
Hm... Ne velim ja tebi... Ama, mislim, u ovakvim poslovima, carski ljudi moraju naprijed znati... U nas je ovo novo, a u njih je staro, pa... pa su oni vični ovakvim rabotama...
STANIŠA:
Zato što je novo treba i utući sve i prignječiti odmah.
AĆIM:
Odmah, brate, odmah!
SIMAT:
A imate li kakvih znakova?
STANIŠA:
Kakvih znakova?
PETAR:
Da se po njima može poznati... ovaj...
STANIŠA:
Ko?
PETAR:
Grešnica i grešnik.
STANIŠA:
Hm... To su naše tajne, koje se ne pričaju.
SIMAT:
Zar se to ne smije pričati?
PETAR:
Zar, biva, da ne znamo mi ko nas obruči i opogani pred svijetom?
STANIŠA:
Vi ste svi zatucani, pa ne znate šta je to regula i carski paragrafi. Tajne naše niko znati ne može.
SIMAT:
A, veliš, kazniće se žestoko, ako ih ufatite?
STANIŠA:
Satraćemo ih!
PETAR:
A je li istina da ćete dijete u našem selu zakopati?
STANIŠA:
Istina je.
SIMAT:
I ne bojite se Boga, ni kazne njegove?
STANIŠA:
Rašta?... Nećemo, zar, dijete baciti na smetlje?
PETAR
A ako udari na selo grad, kuga i morija?
STANIŠA:
Neće.
PETAR:
A ja velim da će udariti. Grobovi ove đece prokleti su.
OBRAD:
I zlo će biti za sve nas. Zlo crnje, nego je u današnje.
STANIŠA:
Dijete se mora sahraniti.
SIMAT:
Staniša brate... Ti si carski čojek i, manar što si seljak k’o i mi, opet si, na priliku, gospodin jedan... Ti možeš to i zabraniti. I molimo ti se, da zabraniš.
STANIŠA:
Jok! ... Neću!...
PETAR:
Pomisli na nas, bolan, na đecu našu.
STANIŠA:
Mislite se za se sami.
SIMAT:
Džaba ti neće biti, Staniša. Eto, ja ću ti prvi dat' lijepu napojnicu.
PETAR:
I ja!
STANIŠA:
Ama teško je, ljudi... Ne znate vi kako je to...
AĆIM:
Bije teško, samo ako se hoće.
SIMAT:
A on hoće!
PETAR:
Reci da hoćeš.
SVA TROJCA:
Reci!... Reci!...
STANIŠA (Tokorse koleba se):
Pa dobro hoću... Odnijećemo dijete u goru... Kad vi molite, ja ne mogu odbiti... (Obradu) A ti?
OBRAD:
Šta je?
STANIŠA:
Zar i ti nećeš dat’ napojnicu?
OBRAD:
Nemam.
STANIŠA:
Nemaš? ... Nikad ti nemaš!... A možeš krasti carsna drva.
OBRAD:
Ko krade?
STANIŠA:
I juče si krao, u carskoj šumi!
OBRAD:
Nijesam u šumi ni bio.
STANIŠA:
Jesi... Ja kažem da jesi, a što ja kažem tako mora biti!... I platićeš zato!... Platićeš smutljivče! (Ode u kuću.)
AĆIM (gleda za njim. Tiho):
Čudna li ugursuza! Pseto!
SIMAT:
Bezdušnik!
PETAR (Obradu):
I opet ćeš novu globu platiti, jadniče... A mog’o si se lijepo sad pomiriti s njime.
OBRAD (uzdahne):
Svrbi me ruka... Vidim, da ću opet ženu...
PETAR:
Pomiri se s njim!
OBRAD:
Neću... Ne treba mi mirba s krvnicima!... Jok!...
AĆIM:
Satraće i tebe i sve.
OBRAD:
Neka satare, nek smrvi. Ama ja se ne pokoravam! (Češe ruku.) Sve me jače svrbi ruka... Sve jače...
BOŠKO:
Znadete li, đeco, nad je kovač doš’o u šumu sa samom sjekirom. Niko ga se noj'o nije... Ama kad je u šumi naš'o drvo za držala i doš'o drugi put, sva se šuma prepala. „Sad smo propali" zapomagaše grane redom „jer kovaču dadosmo držalo od našeg roda i plemena, da nas njime pogrbi”...
AĆIM (poplašeno):
Lakše, đedo... Čuće nas...
SIMAT:
Može prisluškivati... pa zlo...
OBRAD:
A eto i đandara!... Kako sam sretan, hoće prvo na me...
SIMAT:
Đandari?
PETAR:
Šta će ovđe? (Ulegne Ivan, sa četiri žandara. Seljaci poskidaju kape i ponizno, držeći ruke na pojasu, gledaju ih.)
IVAN (Bošku):
Kako Jela, stari?...
BOŠKO:
Čija Jela?...
IVAN:
Jela... Jela tvoja... Radišićeva... Kamo ona?
BOŠKO:
A šta će vam?... Šta će?... Ja sam, evo, tu...
IVAN:
Treba nam ona, i niko drugi... Zovite je...
AĆIM (potrči):
Jelo! Oj Jelo!
JELA (iz kuće):
O-oj!... Ko zove?
AĆIM:
Izađi!
BOŠKO (hoće da se digne):
A što mi nju tražite danas?... Rašta?... Šta imate vi s njom?...
IVAN:
To su naše stvari i ne moramo tebi odgovaroti... (Opazi Jelu.) Aha! Evo lijepe žene! (Jeli.) Dobro jutro (svetice?) moja. Što mi krivo kad te takvu vidim, što moram da te vežemo...
JELA (začuđena):
Da vežete?... Vi?... Mene?...
IVAN:
U ime zakona mora se Jelice dušice!
BOŠKO (jače):
Ko smije na nju nasrnuti preda mnom, pred mojom kućom?... Ko smije? ...
IVAN:
Muči matori!... Jezik za zube! (Žandarima) Vežite je, ama nemojte stezati meke joj ručice...
JELA (uzbuđena, ali se savlađuje):
Neće mene niko vezati, a da ne kaže rašta... Niko!... (Uzme sjekiru iskraj vrpta i ispreči se.) Kažite, šta sam skrivila?
BOŠKO (pridigne se uz drvo):
To... To kažite!... U čemu je kriva?
IVAN:
To mi znamo i to je dosta! (Jeli.) Ne protivi oe, Jelice dušice... Zakon je zakon!... (Žandari joj priđu.)
JELA (uzbuđeno):
Nek se niko ne primiče! Poginuće ko me dirne!...
BOŠKO (bijesno):
Stanite, neljudi!... Stanite!... Ko smije na nju?... Ko smije za života moga? (Svrne ruku s čibuka i pođe.)
IVAN (oštro):
Natrag!
BOŠKO:
Braniću je ja krvnici krvavi... Stari sam ja vuk... Imam snage... (Žandarima.) Natrag!
IVAN:
Ako se dalje makneš, pucaću! Pucaću u svakoga ko se manne...
BOŠKO:
Pucaj mrcinjače i nikogoviću, ne bojim te se!... Pucaj u ove stare kosti, izgoni kad ih jadi ne izgoniše!... Ja sam i prije izlazio pred puške i gled'o u oči i boljim junacima! Pucaj!...
JELA:
Čuvaj Đoku, babo, a ja se mogu sama braniti... Imam snage...
BOŠKO (ne čuje je. Pošao žandarima koji jednako hoće da opkole Jelu):
Stojte... (Pođe, jedva se dršeć na nogama.) Stojte dušmani!... Ne dam je ja!...
IVAN (odgurne ga):
Natrag! (Boško posrnu.)
JELA:
Kuku, babo! (Baci sjekiru i hoće da mu prileti. Žandari je iza leđa, snažno uhvate za mišice.)
IVAN:
Vodite je!... (Uhvaćenu Jelu štipne za podbradak.) Ne ljuti se dušice... Vidjećeš kako je u nas lijepo... Dopašće ti se tamo... Nijesmo mi Cigani...
AĆIM:
Molim se, gospodine...
SIMAT (ponizno):
Gospodine...
IVAN (udari ga):
Bježi! (Žandarima.) Vodite! (Žandari povedu Jelu.)
BOŠKO (opire se na ruke. Očajno):
Jelo moja!... (Diže se.) Snago!... (Opet posrne.) Jadi, jadi moji!...
(Svi ostali stoje kao skamenjeni.)
[ZAVESA PADA]
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetozar Ćorović, umro 1919, pre 105 godina.
|