Урошева женидба/1
ЧИН ПРВИ
Један забачен шумарак у царском зимовнику у Серезу огрнут последњим зрацима позног сунца дубоке јесени. У дну један стари рибњак пун увелог лишћа, и над њим се нагле модре црне гране оголелих дрвета. Кроз ваздух струји тежак суморан дах, а каткад се чује одјек далеких ловачких хајкања. Снегом покривени врхови планине спавају у густој магли, а небо једноставно и сиво. Камене стазе се спуштају и губе у шуми. Хладни поветарац предсказује скори мраз. Свуд је предзнак смрти. Старе камене клупе и један сто причају о старини овог дома и врта наслеђених од Грка.
На сцени су Синиша и Хрисанта.
Синиша је леп човек, висок, округле браде. Има му двадесет седам година. Смеђ. Тип гиздаво страсног Грка. Од мајке Гркиње, друге жене Стевана Дечанског, остао му је правилан нос и меке, али пожудне очи. Раскошно држање и безбрижност чине га симпатичним, али кадикад загонетним. Лака иронија што му игра на уснама и лукавост што се крије у угловима очију збуњују човека, и никада није јасно да ли он говори збиљу или теро шалу. У његовом тону има увек нечег дискретно подсмевачког.
Хрисанта има двадесет девет година. Лепа, али јој памет у обрнутој сразмери с лепотом. Има заносне очи и лепе руке.
СИНИША
Стани.
ХРИСАНТА
Што да стојим?
СИНИША
Не мичи се. Тако.
Сад си двапут лепша. Просто ко кип неки,
Сада тај ти набор с груди дршће лако,
А низ плећа вали таласају меки.
ХРИСАНТА
Ти ме мучиш.
СИНИША
Мучим? Не, већ љубав снивам.
Уносим у тебе сву дубину среће
И оваплоћење божанства уживам,
Гледајући само твоје бело плеће.
Сад си ко русалка у сутон пурпурни,
Кад ноћ јој низ груди простре плашт прозирни,
И заигра лахор њима танац журни,
И распе се као реком уздах мирни.
ХРИСАНТА
Чудно збориш.
СИНИША
Је ли? Ко да слушаш бајке.
ХРИСАНТА
А муж твој кад прича?
СИНИША
Ах!
Говор му сличан
На досадну песму распукле свирајке.
Ја сам као... (Сећа се.)
ХРИСАНТА
Шећер.
СИНИША
А он као сичан.
ДИВНО је речено. (За себе) О, јаде МОЈ! (Хрисанти)
Је ли?
О, мени се смеје кад видим вас двоје, —
Тебе, чије око само чежњу жели,
И њега ком нису умели да скроје
Преци чак ни руке, — ја се смехом давим.
(Гледа је.)
Ти млада, пупољак миришљав и чедан,
Грудва снега, коју хтео бих да кравим.
А он?
ХРИСАНТА
Ћути!
СИНИША
Смешан, ма одакле гледан.
И зар ниси никад у постељи брачној
Осетила да те целу хвата језа?
И зар ниси клела у поноћи мрачној
Оног ко те за тај угарак привеза?
ХРИСАНТА
Све погађаш!
СИНИША
То се у твом оку чита,
У њему ја видим сву тугу што спава.
Тугу што је лажних врлина већ сита,
И поштење, видим, које очајава. . .
И сад ево мене да ти живот речем.
Још си као роса, но старост наступа.
Ја хоћу ту старост. . .
ХРИСАНТА
Боже!
СИНИША
Да претечем.
Да се твоја душа у мирису купа.
ХРИСАНТА
Но ипак, ја мислим, превара је ружна.
СИНИША
То превара није.
ХРИСАНТА
Него?
СИНИША
Крик потомства.
Нова поколења траже остварења, —
Да их задовољиш ти си себи дужна,
И Бог благосиља таква вероломства!
И Богородица, у час искушења,
Пример за то даје.
ХРИСАНТА
Веру не скрнави!
Тако ти спасења, о Господу ћути!
СИНИША
Сен лажне чистоте у себи задави.
ХРИСАНТА
Немој. . .
СИНИША
Онда на ствар. Пролазе минути.
Ја те позвах овде, ти на позив приста.
ХРИСАНТА
Па зато сам дошла.
СИНИША
То је сасвим јасно:
Чим си дошла овде, ниси сасвим чиста.
ХРИСАНТА
Но ипак разговор свршиће се часно.
СИНИША
Пољупцима.
ХРИСАНТА
Никад. . . Не.
СИНИША
Жена си права.
Но спасења нема ни лево ни десно.
Ког матица узме, тај се не спасава.
Но зажмури...
ХРИСАНТА
Како?
СИНИША
И умире свесно.
Још не тонеш, али не видиш обала.
Пусти се! Доцкан је да се талас спречи.
Сад имају дужност твоја уста мала,
Али за пољупце, не за мудре речи.
ХРИСАНТА
Ја не знам шта хоћеш.
СИНИША
Све иде полако.
Цео живот то је осека и плима.
Шта ће ти тај вео? Нека вече млако
Голица ти недра
(Хоће да јој скине вео.)
ХРИСАНТА
Па мени је зима.
СИНИША
Ох! Љубав нас греје што око нас кружи.
Видиш, сутон пада. И он љубав схвата.
И пева песмицу о шеви и ружи. . .
Је ли тако?
ХРИСАНТА
Јесте.
(Пошла је с њим корак даље и нагази блато.)
О, шта је ту блата!
СИНИША
Па шта нас се тиче то блато, те баре?
Ми смо изнад земље. Не чујемо звуке. . .
Не видимо ништа. . . Љубав грубост таре.
А јесен умире. . .
ХРИСАНТА
Што ми стежеш руке?
СИНИША
То је љубав, која не зна другог знака.
(Води је пагано напред.)
Седнимо на клупу крај старог рибњака. . .
Прозиран и препун увелог живота,
Згаженог шимшира, згрченог локвања.
ХРИСАНТА
Јесте. Гле и мирта лала с оног плота.
СИНИША
А сутон је препун сребрнастог ткања.
А твоје дубоке очи, пуне боје
Коре од наранџа, кестенова, липа. . .
Сиво-мрке, светле, топле очи, које. . .
ХРИСАНТА
Замисли, мој муж ме све под очи штипа.
Воли кад ми се под очима модри.
СИНИША
Ја бих пољупцима маглу са њих спрао,
Да ме њихов поглед на клик бојни бодри. .
О, дај ми те очи! Јест, стог сам те звао, —
Дај ми да просањам чар небеске среће.
ХРИСАНТА
Неко иде. . . Авај! Бежимо!
СИНИША
Ни крока.
ХРИСАНТА
Не бојиш се?
СИНИША
Витез главу под нож меће
Рад једног погледа из таквога ока.
Нико не сме прићи. Ја сам цар царева.
Ти си вила, тица. . . не, не. . . златна мрежа. . .
Пламен зоре. . . роса. . . сунце што изгрева. . .
Сан снова. . . чар звезда. . .
ХРИСАНТА
Боже!
СИНИША
(Обгрли је)
Смоква свежа.
Како ме те очи у грех смртни зову!
С њих ја читам љубав и заповест строгу.
Сунце где си, срећу да позлатиш ову?
ХРИСАНТА
Зло би било, јер тад видети нас могу.
СИНИША
Па и да нас виде, зар ће да се сете?
Но, још боље ноћу да ти дођем вешто,
Када поноћ црну завесу оплете. . .
ХРИСАНТА
А мој муж? Зар не знаш: он већ сумња нешто.
СИНИША
Сумња? Ах, дивно је кад опасност прети.
Твој муж на дужности, ми у кући сами.
О, ти не знаш шта ће та ноћ нам донети,
Та ноћ исповести речених у тами,
Гледаћемо месец. . . О, дивно ће бити. . .
ХРИСАНТА
А мој муж, а дворац, шта ће на то рећи?
СИНИША
О нашој љубави зар ко може снити,
Љубав у којој тек ћеш срећу стећи.
Љубав где сваког часа самрт грози,
Али смрти нема, јер Бог љубав штити,
А ноћ је с љубављу одувек у слози.
Сунце јој је злотвор.
ХРИСАНТА
Ја се не знам крити.
СИНИША
Срце ће ти рећи, срцем се помози.
То је права љубав, то херојство значи,
Кад се срећа ко плен из замке украде.
ХРИСАНТА
Нешто шушну. Неко кроз џбун се провлачи.
СИНИША
Нико није. То су голубице младе. . .
ХРИСАНТА
Сад у јесен?
СИНИША
Добро, па шта те се тиче?
ХРИСАНТА
Уходе мог мужа. . .
СИНИША
(ослушне)
До врага! Кораци.
ХРИСАНТА
Уходе мог мужа! Ох, кад се развиче.
Бежи! Он ће да ме голу у свет баци.
СИНИША
Па склонићемо се. . .
(Хоће десно.)
ХРИСАНТА
Не, ја не смем тамо.
СИНИША
Па куд ћемо онда? Два су пута само.
(Чује се говор.)
Брже десно. . .
ХРИСАНТА
Не смем. Неко отуд иде.
СИНИША
Никог нема. . .
ХРИСАНТА
Муж ће тамо да ме спази.
СИНИША
(бесно)
Па куд ћемо онда?
ХРИСАНТА
Јао, кад ме виде!
СИНИША
Овуда!
(Вуче је међу стене.)
ХРИСАНТА
Зар? Јао, по тој уској стази. . .
СИНИША
Урош. Ох, будало! Ни десно ни лево.
(Њој падне вео. Синиша га дигне и вуче је.)
До ђавола! Хајде.
ХРИСАНТА
Ох, Пресвета Дево!
(Изгубе се међу стењем.)
На сцену долази млади краљ — престолонаследник — Урош и инструктор коњице, немачки капетан Палман. Младоме је Урошу деветнаест година, слабуњав је и мало уморан, али тај умор не изгледа тренутан. Иако има једва видне науснице, у очима му већ спава разочарење. Види се да је последњом сценом збуњен. Палман има четрдесет две године, човек од позива. Енергичан. Оличење поштовања закона и државотворне логике. Палман носи у руци извађен мач. За њим иде један паж.
ПАЛМАН
Чекај. Куда журиш? Сад мало борења.
УРОШ
Марим ја за борбу.
ПАЛМАН
Па куд тамо хиташ?
УРОШ
Досадно ми.
(Тражи погледом Синишу и Хрисанту.)
Тако.
ПАЛМАН
Шта гледаш врх стења,
Ко да ћеш из таме нешто да прочиташ.
А што те се тичу те дрвљике црне?
Шта ћеш овде?
УРОШ
Волим овај кут осаме.
Ах, гле траг курјака и траг младе срне!
ПАЛМАН
Курјак усред двора. Све глупости саме.
Де мало борења.
УРОШ
То ме не весели.
ПАЛМАН
Треба да се вежбаш: и сам цар то жели.
УРОШ
Цар. (Нешто га мучи.) Дај КОЦКе.
ПАЛМАН
Жалост, ту губити сате.
УРОШ
Онда књиге чија слова живот злате.
ПАЛМАН
Књиге? Сад у мраку ? И бар да што знају...
Што пише с почетка, то је и на крају.
(Пажевима:)
Дај коцке.
(Паж оде. Палман и Урош седну за сто да играју.)
ПАЛМАН
Твој отац, млад као ти сад што си,
Друкчији је био кад Бугаре здроби.
Цара Михаила мач још и сад носи.
Велбужд. Каква битка! Шта се плена доби!
(Паж доноси неку игру налик на даме.)
ПАЛМАН
Да почнемо. (Игра.) Девет!
УРОШ
(слабо га занима)
Чуј песму јаблања!
Гола шума чека да нов плашт огрне.
Је ли да је сетан плач јесењег грања,
Кад с далеких страна северац нагрне?
(Сања.)
И сваке године рађати се с нова. . .
ПАЛМАН
Волиш јесен кад се шири смрад мочари,
Ето чему тебе уче глупа слова.
Ја повукох.
УРОШ
(игра)
Ти то не разумеш, стари.
(Смеје му се.)
Ти си паун кога реп шарени кити,
А без срца. Теби рај се божји скрива.
ПАЛМАН
Па што ће ти срце, када цар ћеш бити? . . .
УРОШ
Шта?
ПАЛМАН
Тешко тој земљи где владалац снива!
УРОШ
(као да пада у сан)
О, погледај јесен како самрт сеје,
И застире земљом покров боја разних,
И прах свелог лишћа по коси нам веје.
ПАЛМАН
(гледа га дуго)
Где научи говор тај умова празних?
УРОШ
А сам си тражио да Сиргијан рече
Псалме вавилонске. . .
ПАЛМАН
Тај безбожник глупи!
УРОШ
Дивни су то псалми, реч ко сребро тече.
ПАЛМАН
Ја повукох...
УРОШ
Псалми. . . Рај ти души купи.
(Рецитује један од чувених вавилонских псолама.)
Тешки су греси, Господе, моји.
Лутах. Нико ми не пружи руке.
Жедан сам. Нико мене не поји.
Громко позивам. Не чујем звуке.
Плачем. Вај, нико не жали мене.
Страдам. Уздишем, јечим и патим.
Усне ми жедне и испивене,
И залуд сунцу молитву пратим,
Господе, грех ми кишама спери,
Недела нек ми ветар разнесе. . .
ПАЛМАН
Ја играм. О, краљу.де се разабери. . .
(Урош повуче досадан потез.)
ПАЛМАН
Јеси ли за метеж у Византу чуо?
УРОШ
Да.
ПАЛМАН
Кантакузени с престола су пали,
После овог Визант биће сасвим труо.
Цар ће га узети као да се шали.
УРОШ
Страшно су досадни ти ратови стални.
ПАЛМАН
А овај ће поход све до сада тући.
Донеће се свила, пехари, кристали,
Злато ће с оделом колима се вући.
ПАЖ
(јавља)
Цар.
(Обојица се дигну.)
На сцену долази цар. То је Стефан Душан, цар свих Срба, Грка и Арбанаса, краљ Романије. То је једна моћна фигура, за главу већа од осталих. Коса му је бујна, румено мрка, брада лепо очешљана, изразита и мало отворенија од косе. Нос као у орла, а очи сиве, боје мора, с енергичним зеницама. Кошчат, моћан. Даје експресију дубоке проницавости, непопустљивости, самоуверења, не схвата финесе, нијансе, види све оштро. Има готов суд о свему. Не зна за елегантну етикецију. Непосредан, искључив, личан.
ЦАР
(види игру)
Губите време. (Палману) Чега новог има?
ПАЛМАН
Лодовико пита, што овога јутра
Примио их ниси да говориш с њима.
ЦАР
Не морају знати. Нека дођусутра.
ПАЛМАН
(Хоће да иде.)
ЦАР
Чекај. Жито ноћас трговци донеће.
Нареди да спреме гвожђа и алата.
Ради ко да поход ујутру се креће.
Зачас ће пролеће куцнути на врата.
(Палман полази.)
И сваком нек дужност одреди се јасно.
И дознај, где уз пут биће воде питке.
Све нек буде спремно. После биће касно.
(Палман се поклони и оде.)
ЦАР
(сину)
Успех није случај. Само треба реда.
УРОШ
Докле, оче, само мислићеш на битке?
ЦАР
Док Константинова престоница седа
Зове ме и понос вековни ми нуди.
Метеж тамо. Ја да будем ћутљив лутак?
Све што можеш узми. Тај те наук чуди?
Хладно мотри, спремај се — чекај тренутак.
УРОШ
Но та хука крај нас. . . Страх ме је тог врења.
ЦАР
Зар комешај тај ти ум не усхићава?
Нечујеш у њему песму остварења?
УРОШ
Али бес тај. . .
ЦАР
Који бич мој зауздава.
Ја све узде држим и шибам и гоним.
УРОШ
Растргнуће бура разастрте мреже.
ЦАР
Неће. Кад с торњева византских зазвони
Горд велики псалам наше вере свеже. . .
(Застане, погледа сина.)
А ти нешто друго ко да мислиш?
УРОШ
Оче!
ЦАР
То су стари знаци, свима нама знани.
Љубав?
УРОШ
Није.
ЦАР
Љубав своју владу поче.
Али грех се такав младости не брани.
Умири се. Знаш да у Филипа краља
Просим кћерку младу и лепу за снаху.
И још наследницу богатих земаља.
УРОШ
Опрости, оче, мом младићком маху,
Али признаћу ти своју грешну тајну.
Чуј. Ја волим, оче, више него ико.
ЦАР
Сви смо ми мислили: волимо бескрајно
И волети више нећемо толико
Никад у свом веку.
УРОШ
Но грех чуј ми цео.
Нећу ону коју твој ми избор пружа.
ВолИМ другу. (Цар гледа питајући.)
Ја сам одрећи се хтео,
Јер мада је волим, неће ме за мужа.
Хтедох да је мрзим, здавим у дивљини,
Али, авај, видех волим је све више.
ЦАР
(насмеје се)
О, мали мој, увек тако нам се чини.
Али нова жена слику старе збрише.
Та жена не значи баш велику срећу,
Играчка за људе кад у занос падну,
Али не да због ње главу под нож мећу.
Жене су да сина мужевима дадну,
Јер смоква тек ваља када је под плодом;
Али жена може и корисна бити:
На пример, да с добрим ороди те плодом.
— А љубав? — Та глад се понајлакше сити!
УРОШ
Оче, не разумеш. Срцем се не влада.
ЦАР
Но када постанеш муж краљеве кћери,
Ишчезнуће јаук љубавних ти јада.
УРОШ
Зар мислиш и љубав да се скиптром мери?
ЦАР
(Лупну рукама. Улазе пажеви.)
Карту земље брже донесите. — Све ће
Свршити се лепо. Но само стрпљења.
Жене ли су циљ наш? (Доносе карте.) А ево решења.
Ту је наша судба и кључ наше среће.
(Развија карту.)
Прво да се ова обиђе планина,
Па на Визант.
УРОШ
(гледа карту)
Далеко је.
ЦАР
Зар за нас постоји сметња и даљина?
И зар мојој вољи отело се ишта?
(Паж долази.)
ЦАР
Шта је?
ПАЖ
Томаида.
ЦАР
Нек дође.
(Улази Томаида. То је лепа девојка од деветнаест година, сањалачких очију, жива, ведра, плаве косе, једна од оних девојака које се могу са страшћу волети, али за којима се ипак не лудује. Поклони се.)
ТОМАИДА
Наш царе,
Царица нам светла молбу за те има.
Због рођака неких својих сузе таре,
Јер не зна како би да помогне њима.
ЦАР
И хоће?
ТОМАИДА
Моли те да јој чујеш тугу,
Или да к њој пошљеш ђаче перу вично
Или неког старог верног слугу. . .
ЦАР
(сину)
Ти ме чекај. Добро, отићи ћу лично.
(Томаида пропушта цара и полази за њим.)
Чекај.
УРОШ
(за њом)
ТОМАИДА
(врати се)
Ти ме зовеш?
УРОШ
Ти си жена ретка.
Волим да те видим.
ТОМАИДА
Шта ме се то тиче?
УРОШ
(збуни се)
Видиш, сад не умем даље од почетка,
А сам кад сам смислим за те праве приче.
Тад једна за другом мисао ми стиже.
Врло сам разложан кад сам у самоћи,
На све заборавим чим ми приђеш ближе.
Смешно. . .
ТОМАИДА
Ја ти у том не могу помоћи.
УРОШ
Ја лагати не знам, а жене лаж траже.
ТОМАИДА
Шта то има везе?
УРОШ
— Ђаво том их учи.
Не воле кад им се љубав јасно каже,
Но од љубавника траже да их мучи.
ТОМАИДА
Каква дрскост.
УРОШ
— Стог те Синиша и мами.
ТОМАИДА
Он! Да нечег има, ја признала све бих.
УРОШ
Гле образа како букнуше ти плами.
ТОМАИДА
Ох, да је истина, лагала те не бих.
УРОШ
Весељак је
(Осмехне се)
— Искрен.
ТОМАИДА
И леп је.
УРОШ
(заједљиво)
— Веома.
ТОМАИДА
Најзаноснији је члан царскога дома.
УРОШ
Штета, што ко ован читати не уме.
ТОМАИДА
Но кажу, куцање срдаца разуме.
УРОШ
Он ни нема срца.
ТОМАИДА
— Бар не зна да плаче,
А тиме тек дражи и опија јаче.
УРОШ
По читаве сате причања испреда.
ТОМАИДА
Божанствено збори.
УРОШ
— И лаже без реда.
У томе је послу достојан признања.
ТОМАИДА
Главно да је храбар и пун поуздања.
УРОШ
Ту будалу волиш
ТОМАИДА
— Волим?
УРОШ
И још кријеш.
А мени се ругаш, дрско ме исмеваш.
Једва чекаш да му руке о врат свијеш,
А он те. . .
ТОМАИДА
А он ме?...
Реци, што оклеваш?
УРОШ
Исмева и лаже.
ТОМАИДА
— Е? И ништа више?
УРОШ
(показује стазу којом је отишао Синиша са Хрисантом)
Читав сат га гледам. С Хрисантом се шета.
ТОМАИДА
Шта?
УРОШ
И малочас се за жбун један скрише.
Ни ветар, ни магла, ни мраз им не смета.
ТОМАИДА
Шта збориш, лудаче?
УРОШ
(показује)
Увери се сама. Гле! . . .
Ах!
ТОМАИДА
(пође стази, погледа и цикне)
УРОШ
(пакосно)
Бар да чека да се спусти тама.
ТОМАИДА
Не. . . не. . .
УРОШ
Диван човек. Баш те много воли.
ТОМАИДА
Авај!
УРОШ
Ти због њега реку суза проли. . .
ТОМАИДА
Где је паж? Нека га овамо позове.
Лажљивац! Јутрос се тобож у лов крену. . .
УРОШ
Па туђе се жене боље но зец лове,
И боље је ући у постељу њену
Но у вучје легло.
ТОМАИДА
Ћути! Пажа зови.
УРОШ
(пљесну рукама)
Паж.
Деспот нека дође. Нека сиђе доле.
Реци, ја га зовем.
ТОМАИДА
Ах!
(Паж оде)
УРОШ
Прекрасно лови.
И тај му је наук од најболзе школе.
Срну још никада не ухвати.
ТОМАИДА
Ћути!
УРОШ
Јелен му је увек утекао.
ТОМАИДА
Доста!
УРОШ
Вукова се боји, медведи му љути.
ТОМАИДА
Ох!
УРОШ
Једном му чизма у бежању оста.
Морао сам због ње ја блатом да касам,
Мало што не падох у поток разливрн.
ТОМАИДА
Иди некуд. С њиме сама хоћу да сам.
Ево га. Одлази.
УРОШ
(губи се са сцене)
Бићу овде скривен.
СИНИША
(Још раније, пре но што су они спазили њега, спазио је
њих. Брзо загрнуо рукав и запарао мало мишицу. Види се да зна у чему је ствар. Елегантно се поклони.)
Шта? Уроша нема? (Љубазно) Зар ти си мезвала?
ТОМАИДА
Срам нек те је. То је за љубав ми хвала.
СИНИША
Ништа не разумем.
ТОМАИДА
Грлиш туђе жене.
СИНИША
Каква је то шала?
ТОМАИДА
О, то је поштење!
Вараш ме. Бар да ти образи црвене!
СИНИША
Шта, сумњаш у мене? Зар неповерење?
ТОМАИДА
Не сумњам. Све видим.
СИНИША
Кад?
ТОМАИДА
Пре два-три трена.
С Хрисантом.
СИНИША
Хрисантом? Која је то жена?
ТОМАИДА
Њу волиш, а мени подло љубиш косе.
СИНИША
Волим те. И никад то нећу порећи.
Зар крај тебе другој да ме снови носе?
ТОМАИДА
Ужасно! Ти никад нећеш стида стећи.
У лов си пошао! Тако ли се вара
Жена, што у реч ти верује бескрајно?
СИНИША
Жељан твојих уста, тог мирисног нара.
Место у лов, ја сам лутао очајно,
Ко да изнад мене кружи врана јато.
ТОМАИДА
Лутао с том женом пун повода ниска.
СИНИША
Заклињем се.
ТОМАИДА
Душа, срце ти је блато,
Стог та глупа жена била ти је блиска.
СИНИША
Не. Ти си за мене почетак и мета.
Да сам сит твог срца, зашто бих то крио?
ТОМАИДА
(бесно)
Ја крајеве значим. Са средином шета.
СИНИША
Ја бих тада хуља, варалица био.
ТОМАИДА
То и јеси.
СИНИША
(гледа је дуго)
Сад си иста ко све жене.
Парче меса које говори без реда,
Ком су груди гадним грехом покривене,
Што тражи да човек химне му испреда.
Сад си жена, круна божјих створења!
Лаж. Превара, згрчен роб што страсно сиже,
Жена, крпа, круна људског понижења.
И те лутке да су људског ума жиже!
Сад си и ти клупче лажних усхићења.
Сад си жена.
ТОМАИДА
Коју ни гледати нећеш.
Пребацујеш. Бар да имаш сажаљења.
Ћутиш.
СИНИША
Кад речи смисао окрећеш.
ТОМАИДА
Дрскости!
СИНИША
То значи, ти с љубављу кидаш.
Због најмање сумње? Тај растанак боли.
ТОМАИДА
(Гледа га запрепашћено.)
СИНИША
(стеже груди)
Јадно моје срце, залуд, залуд ридаш.
(Томаида да изиђе из коже.)
СИНИША
(говори свом срцу)
Сабраћа твоја јаблани су голи,
Истом песмом плачу кбтуга у мени.
Нашто двор? Весеље? Све буја, све цвета,
А у мојој души већ јесен јесени,
Мре срећа и моја умиру дрвета.
(Гледа у небо.)
Боже, зашто сруши олтар свих идола,
Да у срцу моме фијуче пустота?
Јуче река среће, данас море бола.
О, и смрт је боља од овог живота.
ТОМАИДА
Ко би ту умео збиљу да прочита?
Узео си маску, но истина где је?
СИНИША
Све је збиља. Душа лажи ии је сита
У двору, у коме само плесан веје.
Да. Доста је било лажи и притворства,
Лик не уме више да се срећним чини.
Мучио сам себе скоро до уморства.
Крај је лажи. (Стеже срце.) Бол је овде у дубини.
Шта ти је?
ТОМАИДА
(Најзад уплашена)
СИНИША
Све пусто. Досада ме стеже.
Чини ми се и сам поглед ми се мрчи,
А у срцу јек се ждралова разлеже.
ТОМАИДА
Ти ме лажеш, али усна ти се грчи.
СИНИША
Не лажем, јер мрачне пронирем видике.
Видиш ли, чујеш ли, како закон зове?
Сива киша роси спаљене звонике,
А духови ноћи своје жртве лове.
ТОМАИДА
Шта?
СИНИША
Данас кад царство наше живот значи,
Кад пурпурне звезде над престолом блеште,
Данас изнад мене покров се навлачи,
Данас кад фанфари на нов позив треште.
Данас тутњи бакар, шлемови од нади. . .
Чуј. . . »На Визант!« Нове славе нови венци,
Шта ту мене чека? Нов бол, нови јади.
ТОМАИДА
Али.
СИНИША
Вечни слуга у царевој сенци.
(Хоће да пође.)
Идем да чаробне неке нађем тице,
Па да ме однесу у незнан незнану,
Где пир среће звони и мру срама клице,
Далеко, у неку земљу обећану!
О, даље одавде, где све лажју звони,
Где лаж у смрт зове, где лаж у бој гони,
Где се лажју рађа, живи, мре и труне.
ТОМАИДА
Куда? За Хрисантом?
СИНИША
Твој савет не тражим.
Пусти да мог бола све зајече струне.
Идем, у самоћи да свој бол ублажим.
Девојка којој сам цео живот дао,
Баца моју љубав рад сумње ништавне.
Стара песма. Само крај јој нисам знао.
(Дрвећу)
Будите ми одсад љубав горе тавне.
Јер ја сам изгнаник из љубавног раја,
Јер ја сам несрећник. Дајте ми склоништа.
И причајте бедну песму мога краја.
И страшну срамоту мога прогоништа.
ТОМАИДА
Па шта тражиш?
СИНИША
Љубав.
ТОМАИДА
Зар је имаш мало?
СИНИША
Хтео бих да страдам са љубавних мука,
Да целујем блато што јој с ногу спало
И да сав се пренем од њезина звука;
Да осетим љубав ко самрт бескрајну,
Што не зна за плашњу и воли без крика,
Не зна за кајање и не зна за тајну
И живи сред собом изатканих слика;
О, љубав, где падаш, умиреш без јава,
Љубав што све може, а ништа не ствара,
Где вољом очију Господ васкрсава,
Љубав, што живећи гроб себи отвара.
ТОМАИДА
Такву љубав?
СИНИША
Шта ће нов дан да ми роди,
Где ће пољуб један сву прошлост да збрише,
И да се преда мном не беласа више,
Иста стаза која истом циљу води.
ТОМАИДА
(сва збуњена, готово клонула више уздахне но што рекне)
Ја те не разумем.
(Гледа горе мокре гране. Сутон се лагано навлачи помешан с последњим осмехом сунца. Мали тајац.)
Гле кроз слој облака
Како се мучно сјај сунца прикрада,
Хотећи да продре у долину мрака,
Где се залуд бори, где се залуд страда.
А прозирна румен у последњем часу
Сва се растурила и поносно дроби.
Гле, како се злато рубом стена расу.
(Болно)
Та самрт светлости сав ми мозак роби.
(Меланхолично)
Вече.
СИНИША
Док се блиста сјај смрти црвене
Хтео бих да поглед од сунца одмарам
На зеници лепе и вољене жене.
ТОМАИДА
О!
СИНИША
Пољупцем дану да опело створим.
Да. Јер утонули дан не васкресава.
Он мре као младост, брзо, а нечујно.
. . .Да будемо сами. . . Вече крај нас спава,
Само сутон клизи и жуд расте бујно.
Прошлост сва избледи. Тренут срца спаја,
Тад и само време престане да тече.
Мир, мир савршени сав мозак осваја.
Само срце срцу куцњем љубав рече.
ТОМАИДА
(Сва је утонула у његове речи. Гледа како сунце умире. Чини јој се да је и она сама несрећна, јер је све око ње пусто и мрачно.)
И не волиш никог зар?
СИНИША
(Нагло, као да се тргао из сањарија. Тобож плаши га то питање, а у ствари цело расположење је удесио због тога питања.)
Ни речи о том.
Јер лаж тад ћу рећи од свих лажи већу. . .
ТОМАИДА
Лаж?
СИНИША
Да тебе волим, за твојом лепотом
Да чезнем тражећи у твом недру срећу;
Да ме залуђују твог говора чари,
Рећи ћу да сваки твој покрет ме плени,
И да твоја жеља мноме господари
И да лепшег стаса не видех на жени,
Рећи ћу. . .
ТОМАИДА
(сва клоне поведена његовим страсним речима)
Ох реци, све реци. (Тргне се.) Шта зборим?
(Ватра јој удара у лице.)
СИНИША
(све страсније)
Томаида, подло лагао сам пређе.
Јест. Волим те, волим. Сав дршћем и горим.
Волим твоје усне и косе и веђе,
И твој дах и осмех, врх стопале мале,
И вео што крије дражи твога бедра,
И очи што снопом врелих стрела пале,
И мирис што млада голица ти недра.
Твој сам. . .
ТОМАИДА
(Стукне уплашено. Буни је ова бујица речи што пада на
њу као златна киша. Као да пита: Лажеш ме? . . .)
СИНИША
Ипак сам лудо срећан.
ТОМАИДА
(као плашећи се пита)
Зашто?
СИНИША
Љубавно пијанство сву ми тугу крије.
Волети срећа је, ма волети ташто:
Ако вино лаж је, лаж пијанство није.
Јер у мени љубав биће увек жива.
Грејаће ме она ко пепео среће.
Ја ти праштам. Можда ни ти ниси крива.
То се вечни закон у рад људи плеће,
Јер он неће срећу. Па нек тако буде.
Ја сам мали да му вољан на пут станем.
Шта ја могу? Мравак ове трошне груде.
Зар да својом судбом Закон Вечни ганем?
ТОМАИДА
Ти говориш као да ме волиш, али . . .
СИНИША
Немој да се правдаш. Сажаљења нећу.
Свршено је. Тешко том ког неко жали.
Мртвоме убица зар да пали свећу?
Као да те волим? Та поруга нашто?
ТОМАИДА
Па ако ме волиш? . . .
СИНИША
Чему сва та шала?
Кад свако правдање моје биће ташто?
ТОМАИДА
Па ти знаш да сам ти све што могу дала,
И зашто с Хрисантом?
СИНИША
Ох, докле то име?
Не мучи ме. Не знам ни ко је ни шта је.
О, жена се увек заводи ма чиме.
ТОМАИДА
С њом си био?
СИНИША
Ту већ моја памет стаје.
Па кад хоћеш да ти све речем, ти слушај.
ТОМАИДА
Но?
СИНИША
Двобојем једним. . .
ТОМАИДА
Шта?
СИНИША
Убица сам.
ТОМАИДА
Уби. . . ?
СИНИША
Мој лов је спречен.
Зато ме се гнушај.
ТОМАИДА
Дво. . .
СИНИША
Од те болести још нисам излечен.
(Урош извири у друштву једног калуђера. Сакрије се за жбун да их Синиша и Томаида не виде.)
СИНИША
Мада нисам стражар, ја над дворем бдијем.
ТОМАИДА
Зар?
СИНИША
И чувам цара. Предва-три минута
Морао сам да се с једном хуљом бијем.
Ено га, где лежи мртав покрај пута.
(Тобож случајно му се загрне рукав, да се види рана.)
Некаква ухода, стражи на срамоту,
Спремао је замку царевом животу.
Но, на срећу своју, за главу је смањен.
То је цела прича.
ТОМАИДА
(спази рану)
Крв. Па ти си рањен?
КАЛУЂЕР
(тихо)
Овоме ђаволу Бог наруку иде.
СИНИША
А ништа. Тек само убоди се виде.
Ништа су спрам речи којом ти ме рани,
Јер ја сам убица. Гнушај ме се с правом.
То гнушање својом лудом плаћам главом.
(Вади мач као да хоће да се убије.)
Нек буде.
ТОМАИДА
(не могући да издржи тортуру до краја, цикне)
Синиша! Ја те волим! Стани!
СИНИША
Волиш?
ТОМАИДА
Вај, што рекох!
(Хоће да бежи)
СИНИША
(као у екстази)
Волиш. Боже, хвала!
О, сувише среће за једног убицу.
Ти не знаш шта си ми једном речју дала.
(Стеже очи руком као да плаче.)
Ох, први пут сузе осетих на лицу.
(Једном руком је хвата.)
ТОМАИДА
(одиста плаче)
Несрећница ја сам.
СИНИША
Ко божанству вишем
Прилазим ти бедан, изгубљени самац,
Те ћу сузе топлим пољупцем да збришем.
ТОМАИДА
Богомајко!
(Пада му у наручје. Он је љуби.)
УРОШ
(Извири. Бесно, полугласно)
Лаж је, лаж је жени мамац.
ТОМАИДА
(извија се из загрљаја)
Видеће нас.
СИНИША
Хајде у врт где ћарлија
Ветрић и где шуме јаблани и тисе.
Волиш ме?
ТОМАИДА
Мој мужу. . .
(Припијени једно уз друго одлазе.)
УРОШ
(сав бесан кад они оду)
Лисица и змија.
Једно сам мислио, а десето зби се.
Све је измислио. А ја сав се сплетем.
Знам, после ће да се тамо горе врати.
О, смео бих главу на коцку да метем:
Неки бедник ту ће досетку да плати.
А мени све иде ко да Бог ме куне.
(Први калуђер изишао је из жбуна и убедљиво)
И куне те, сине. Грех очев испашташ.
УРОШ
Да.
КАЛУЂЕР
Јер, знаш, наследник проклете си круне.
Треба да се кајеш и много да прашташ,
Да испостиш грехе нашег господара.
(Тихо)
Колико од њега чедност женска пати.
Кћи многога себра, роба и бољара
Постаде од њега ко девојком мати.
Да. ..
УРОШ
(уздахне)
(Ту је већ и Други калуђер.)
ПРВИ КАЛУЂЕР
И тако грешном сину престо даће.
И син какве глупе сељанке без стида
Ногом на честити рашки престо стаће.
УРОШ
Буде ли то, дужност с мог се срца скида.
Крв ће пасти. Мене божја правда штити.
ПРВИ КАЛУЂЕР
А уз цара стоји сва нова властела.
ДРУГИ КАЛУЂЕР
Лукава гомила што би власти хтела.
ПРВИ КАЛУЂЕР
И Вукашин, веле, цара наговара.
Веле, ти си нејак, цар не можеш бити.
УРОШ
Чудан човек. Али вешто се претвара.
Од оца, од мене траг свој уме скрити.
Кога од нас лаже?
ПРВИ КАЛУЂЕР
И још поред свега
С ужасом се чудим царевоме смеру:
Хоће папу. Људе слао је до њега,
Да с народом прими католичку веру.
Ужасно!
ДРУГИ КАЛУЂЕР
Страхота!
(Паж јавља)
Цар.
ПРВИ и ДРУГИ КАЛУЂЕР
Па да идемо.
Он и ми се врло мало разумемо.
ЦАР
(Наиђе. Спази их.)
Камо светлост?
(Пажеви доносе свећњаке.)
ПРВИ КАЛУЂЕР
Своје душе смерне
Склањамо понизно испред твоје круне.
ЦАР
А цркве су празне.
ДРУГИ КАЛУЂЕР
Прости слуге верне.
(Оду први и други калуђер.)
ЦАР
Вечито ти главу молитвама пуне.
(Пажу)
Одмах нека дође. Сад баш стиже Бућа.
УРОШ
(немарно)
А. . .
ЦАР
Не радујеш се? Увек онај стари.
Пун сумње, млакости, снова и чезнућа.
БУЋА
(улази)
Господару. . .
ЦАР
(нервозно)
Како текле су нам ствари ?
БУЋА
Краљ је Филип био обрадован чашћу,
Што његову ћерку син твог царства проси.
Но живот је, рече, »под божанском влашћу«,
Случај хтеде да нам дивне наде скоси.
Јер кћи му је летос га некога кнеза
Верила се. . .
ЦАР
Лаж је. . . Смицалице гадне.
БУЋА
Но Господар Филип чашћу се обвеза
Да рођаку једну за Уроша дадне.
ЦАР
Још ми се подсмева.
УРОШ
Можда тако све је. ..
ЦАР
(Бући)
Ником то не реци.
БУЋА
Гроб ћу бити.
ЦАР
Иди.
(Бућа оде.)
ЦАР
(сину)
Ти си чак весео: Стара сумња где је?
Подругљив ти подсмех у оку се види.
УРОШ
Шта ћу? Са женидбом имам слабо среће.
ЦАР
Волиш ону другу, и можда се надаш
Муж јој бити. Али ту се вараш. Све ће
Бити што ја хоћу.
УРОШ
Мора, јер ти владаш.
ЦАР
(Мисли се)
Можда је истина.
(Гневно тресне мачем.)
Кнез да ме претече.
УРОШ
Шта можемо, оче? Господ тако рече.
( З а в е с а )