Uroševa ženidba/1
ČIN PRVI
Jedan zabačen šumarak u carskom zimovniku u Serezu ogrnut poslednjim zracima poznog sunca duboke jeseni. U dnu jedan stari ribnjak pun uvelog lišća, i nad njim se nagle modre crne grane ogolelih drveta. Kroz vazduh struji težak sumoran dah, a katkad se čuje odjek dalekih lovačkih hajkanja. Snegom pokriveni vrhovi planine spavaju u gustoj magli, a nebo jednostavno i sivo. Kamene staze se spuštaju i gube u šumi. Hladni povetarac predskazuje skori mraz. Svud je predznak smrti. Stare kamene klupe i jedan sto pričaju o starini ovog doma i vrta nasleđenih od Grka.
Na sceni su Siniša i Hrisanta.
Siniša je lep čovek, visok, okrugle brade. Ima mu dvadeset sedam godina. Smeđ. Tip gizdavo strasnog Grka. Od majke Grkinje, druge žene Stevana Dečanskog, ostao mu je pravilan nos i meke, ali požudne oči. Raskošno držanje i bezbrižnost čine ga simpatičnim, ali kadikad zagonetnim. Laka ironija što mu igra na usnama i lukavost što se krije u uglovima očiju zbunjuju čoveka, i nikada nije jasno da li on govori zbilju ili tero šalu. U njegovom tonu ima uvek nečeg diskretno podsmevačkog.
Hrisanta ima dvadeset devet godina. Lepa, ali joj pamet u obrnutoj srazmeri s lepotom. Ima zanosne oči i lepe ruke.
SINIŠA
Stani.
HRISANTA
Što da stojim?
SINIŠA
Ne miči se. Tako.
Sad si dvaput lepša. Prosto ko kip neki,
Sada taj ti nabor s grudi dršće lako,
A niz pleća vali talasaju meki.
HRISANTA
Ti me mučiš.
SINIŠA
Mučim? Ne, već ljubav snivam.
Unosim u tebe svu dubinu sreće
I ovaploćenje božanstva uživam,
Gledajući samo tvoje belo pleće.
Sad si ko rusalka u suton purpurni,
Kad noć joj niz grudi prostre plašt prozirni,
I zaigra lahor njima tanac žurni,
I raspe se kao rekom uzdah mirni.
HRISANTA
Čudno zboriš.
SINIŠA
Je li? Ko da slušaš bajke.
HRISANTA
A muž tvoj kad priča?
SINIŠA
Ah!
Govor mu sličan
Na dosadnu pesmu raspukle svirajke.
Ja sam kao... (Seća se.)
HRISANTA
Šećer.
SINIŠA
A on kao sičan.
DIVNO je rečeno. (Za sebe) O, jade MOJ! (Hrisanti)
Je li?
O, meni se smeje kad vidim vas dvoje, —
Tebe, čije oko samo čežnju želi,
I njega kom nisu umeli da skroje
Preci čak ni ruke, — ja se smehom davim.
(Gleda je.)
Ti mlada, pupoljak mirišljav i čedan,
Grudva snega, koju hteo bih da kravim.
A on?
HRISANTA
Ćuti!
SINIŠA
Smešan, ma odakle gledan.
I zar nisi nikad u postelji bračnoj
Osetila da te celu hvata jeza?
I zar nisi klela u ponoći mračnoj
Onog ko te za taj ugarak priveza?
HRISANTA
Sve pogađaš!
SINIŠA
To se u tvom oku čita,
U njemu ja vidim svu tugu što spava.
Tugu što je lažnih vrlina već sita,
I poštenje, vidim, koje očajava. . .
I sad evo mene da ti život rečem.
Još si kao rosa, no starost nastupa.
Ja hoću tu starost. . .
HRISANTA
Bože!
SINIŠA
Da pretečem.
Da se tvoja duša u mirisu kupa.
HRISANTA
No ipak, ja mislim, prevara je ružna.
SINIŠA
To prevara nije.
HRISANTA
Nego?
SINIŠA
Krik potomstva.
Nova pokolenja traže ostvarenja, —
Da ih zadovoljiš ti si sebi dužna,
I Bog blagosilja takva verolomstva!
I Bogorodica, u čas iskušenja,
Primer za to daje.
HRISANTA
Veru ne skrnavi!
Tako ti spasenja, o Gospodu ćuti!
SINIŠA
Sen lažne čistote u sebi zadavi.
HRISANTA
Nemoj. . .
SINIŠA
Onda na stvar. Prolaze minuti.
Ja te pozvah ovde, ti na poziv prista.
HRISANTA
Pa zato sam došla.
SINIŠA
To je sasvim jasno:
Čim si došla ovde, nisi sasvim čista.
HRISANTA
No ipak razgovor svršiće se časno.
SINIŠA
Poljupcima.
HRISANTA
Nikad. . . Ne.
SINIŠA
Žena si prava.
No spasenja nema ni levo ni desno.
Kog matica uzme, taj se ne spasava.
No zažmuri...
HRISANTA
Kako?
SINIŠA
I umire svesno.
Još ne toneš, ali ne vidiš obala.
Pusti se! Dockan je da se talas spreči.
Sad imaju dužnost tvoja usta mala,
Ali za poljupce, ne za mudre reči.
HRISANTA
Ja ne znam šta hoćeš.
SINIŠA
Sve ide polako.
Ceo život to je oseka i plima.
Šta će ti taj veo? Neka veče mlako
Golica ti nedra
(Hoće da joj skine veo.)
HRISANTA
Pa meni je zima.
SINIŠA
Oh! Ljubav nas greje što oko nas kruži.
Vidiš, suton pada. I on ljubav shvata.
I peva pesmicu o ševi i ruži. . .
Je li tako?
HRISANTA
Jeste.
(Pošla je s njim korak dalje i nagazi blato.)
O, šta je tu blata!
SINIŠA
Pa šta nas se tiče to blato, te bare?
Mi smo iznad zemlje. Ne čujemo zvuke. . .
Ne vidimo ništa. . . Ljubav grubost tare.
A jesen umire. . .
HRISANTA
Što mi stežeš ruke?
SINIŠA
To je ljubav, koja ne zna drugog znaka.
(Vodi je pagano napred.)
Sednimo na klupu kraj starog ribnjaka. . .
Proziran i prepun uvelog života,
Zgaženog šimšira, zgrčenog lokvanja.
HRISANTA
Jeste. Gle i mirta lala s onog plota.
SINIŠA
A suton je prepun srebrnastog tkanja.
A tvoje duboke oči, pune boje
Kore od narandža, kestenova, lipa. . .
Sivo-mrke, svetle, tople oči, koje. . .
HRISANTA
Zamisli, moj muž me sve pod oči štipa.
Voli kad mi se pod očima modri.
SINIŠA
Ja bih poljupcima maglu sa njih sprao,
Da me njihov pogled na klik bojni bodri. .
O, daj mi te oči! Jest, stog sam te zvao, —
Daj mi da prosanjam čar nebeske sreće.
HRISANTA
Neko ide. . . Avaj! Bežimo!
SINIŠA
Ni kroka.
HRISANTA
Ne bojiš se?
SINIŠA
Vitez glavu pod nož meće
Rad jednog pogleda iz takvoga oka.
Niko ne sme prići. Ja sam car careva.
Ti si vila, tica. . . ne, ne. . . zlatna mreža. . .
Plamen zore. . . rosa. . . sunce što izgreva. . .
San snova. . . čar zvezda. . .
HRISANTA
Bože!
SINIŠA
(Obgrli je)
Smokva sveža.
Kako me te oči u greh smrtni zovu!
S njih ja čitam ljubav i zapovest strogu.
Sunce gde si, sreću da pozlatiš ovu?
HRISANTA
Zlo bi bilo, jer tad videti nas mogu.
SINIŠA
Pa i da nas vide, zar će da se sete?
No, još bolje noću da ti dođem vešto,
Kada ponoć crnu zavesu oplete. . .
HRISANTA
A moj muž? Zar ne znaš: on već sumnja nešto.
SINIŠA
Sumnja? Ah, divno je kad opasnost preti.
Tvoj muž na dužnosti, mi u kući sami.
O, ti ne znaš šta će ta noć nam doneti,
Ta noć ispovesti rečenih u tami,
Gledaćemo mesec. . . O, divno će biti. . .
HRISANTA
A moj muž, a dvorac, šta će na to reći?
SINIŠA
O našoj ljubavi zar ko može sniti,
Ljubav u kojoj tek ćeš sreću steći.
Ljubav gde svakog časa samrt grozi,
Ali smrti nema, jer Bog ljubav štiti,
A noć je s ljubavlju oduvek u slozi.
Sunce joj je zlotvor.
HRISANTA
Ja se ne znam kriti.
SINIŠA
Srce će ti reći, srcem se pomozi.
To je prava ljubav, to herojstvo znači,
Kad se sreća ko plen iz zamke ukrade.
HRISANTA
Nešto šušnu. Neko kroz džbun se provlači.
SINIŠA
Niko nije. To su golubice mlade. . .
HRISANTA
Sad u jesen?
SINIŠA
Dobro, pa šta te se tiče?
HRISANTA
Uhode mog muža. . .
SINIŠA
(oslušne)
Do vraga! Koraci.
HRISANTA
Uhode mog muža! Oh, kad se razviče.
Beži! On će da me golu u svet baci.
SINIŠA
Pa sklonićemo se. . .
(Hoće desno.)
HRISANTA
Ne, ja ne smem tamo.
SINIŠA
Pa kud ćemo onda? Dva su puta samo.
(Čuje se govor.)
Brže desno. . .
HRISANTA
Ne smem. Neko otud ide.
SINIŠA
Nikog nema. . .
HRISANTA
Muž će tamo da me spazi.
SINIŠA
(besno)
Pa kud ćemo onda?
HRISANTA
Jao, kad me vide!
SINIŠA
Ovuda!
(Vuče je među stene.)
HRISANTA
Zar? Jao, po toj uskoj stazi. . .
SINIŠA
Uroš. Oh, budalo! Ni desno ni levo.
(Njoj padne veo. Siniša ga digne i vuče je.)
Do đavola! Hajde.
HRISANTA
Oh, Presveta Devo!
(Izgube se među stenjem.)
Na scenu dolazi mladi kralj — prestolonaslednik — Uroš i instruktor konjice, nemački kapetan Palman. Mladome je Urošu devetnaest godina, slabunjav je i malo umoran, ali taj umor ne izgleda trenutan. Iako ima jedva vidne nausnice, u očima mu već spava razočarenje. Vidi se da je poslednjom scenom zbunjen. Palman ima četrdeset dve godine, čovek od poziva. Energičan. Oličenje poštovanja zakona i državotvorne logike. Palman nosi u ruci izvađen mač. Za njim ide jedan paž.
PALMAN
Čekaj. Kuda žuriš? Sad malo borenja.
UROŠ
Marim ja za borbu.
PALMAN
Pa kud tamo hitaš?
UROŠ
Dosadno mi.
(Traži pogledom Sinišu i Hrisantu.)
Tako.
PALMAN
Šta gledaš vrh stenja,
Ko da ćeš iz tame nešto da pročitaš.
A što te se tiču te drvljike crne?
Šta ćeš ovde?
UROŠ
Volim ovaj kut osame.
Ah, gle trag kurjaka i trag mlade srne!
PALMAN
Kurjak usred dvora. Sve gluposti same.
De malo borenja.
UROŠ
To me ne veseli.
PALMAN
Treba da se vežbaš: i sam car to želi.
UROŠ
Car. (Nešto ga muči.) Daj KOCKe.
PALMAN
Žalost, tu gubiti sate.
UROŠ
Onda knjige čija slova život zlate.
PALMAN
Knjige? Sad u mraku ? I bar da što znaju...
Što piše s početka, to je i na kraju.
(Paževima:)
Daj kocke.
(Paž ode. Palman i Uroš sednu za sto da igraju.)
PALMAN
Tvoj otac, mlad kao ti sad što si,
Drukčiji je bio kad Bugare zdrobi.
Cara Mihaila mač još i sad nosi.
Velbužd. Kakva bitka! Šta se plena dobi!
(Paž donosi neku igru nalik na dame.)
PALMAN
Da počnemo. (Igra.) Devet!
UROŠ
(slabo ga zanima)
Čuj pesmu jablanja!
Gola šuma čeka da nov plašt ogrne.
Je li da je setan plač jesenjeg granja,
Kad s dalekih strana severac nagrne?
(Sanja.)
I svake godine rađati se s nova. . .
PALMAN
Voliš jesen kad se širi smrad močari,
Eto čemu tebe uče glupa slova.
Ja povukoh.
UROŠ
(igra)
Ti to ne razumeš, stari.
(Smeje mu se.)
Ti si paun koga rep šareni kiti,
A bez srca. Tebi raj se božji skriva.
PALMAN
Pa što će ti srce, kada car ćeš biti? . . .
UROŠ
Šta?
PALMAN
Teško toj zemlji gde vladalac sniva!
UROŠ
(kao da pada u san)
O, pogledaj jesen kako samrt seje,
I zastire zemljom pokrov boja raznih,
I prah svelog lišća po kosi nam veje.
PALMAN
(gleda ga dugo)
Gde nauči govor taj umova praznih?
UROŠ
A sam si tražio da Sirgijan reče
Psalme vavilonske. . .
PALMAN
Taj bezbožnik glupi!
UROŠ
Divni su to psalmi, reč ko srebro teče.
PALMAN
Ja povukoh...
UROŠ
Psalmi. . . Raj ti duši kupi.
(Recituje jedan od čuvenih vavilonskih psolama.)
Teški su gresi, Gospode, moji.
Lutah. Niko mi ne pruži ruke.
Žedan sam. Niko mene ne poji.
Gromko pozivam. Ne čujem zvuke.
Plačem. Vaj, niko ne žali mene.
Stradam. Uzdišem, ječim i patim.
Usne mi žedne i ispivene,
I zalud suncu molitvu pratim,
Gospode, greh mi kišama speri,
Nedela nek mi vetar raznese. . .
PALMAN
Ja igram. O, kralju.de se razaberi. . .
(Uroš povuče dosadan potez.)
PALMAN
Jesi li za metež u Vizantu čuo?
UROŠ
Da.
PALMAN
Kantakuzeni s prestola su pali,
Posle ovog Vizant biće sasvim truo.
Car će ga uzeti kao da se šali.
UROŠ
Strašno su dosadni ti ratovi stalni.
PALMAN
A ovaj će pohod sve do sada tući.
Doneće se svila, pehari, kristali,
Zlato će s odelom kolima se vući.
PAŽ
(javlja)
Car.
(Obojica se dignu.)
Na scenu dolazi car. To je Stefan Dušan, car svih Srba, Grka i Arbanasa, kralj Romanije. To je jedna moćna figura, za glavu veća od ostalih. Kosa mu je bujna, rumeno mrka, brada lepo očešljana, izrazita i malo otvorenija od kose. Nos kao u orla, a oči sive, boje mora, s energičnim zenicama. Koščat, moćan. Daje ekspresiju duboke pronicavosti, nepopustljivosti, samouverenja, ne shvata finese, nijanse, vidi sve oštro. Ima gotov sud o svemu. Ne zna za elegantnu etikeciju. Neposredan, isključiv, ličan.
CAR
(vidi igru)
Gubite vreme. (Palmanu) Čega novog ima?
PALMAN
Lodoviko pita, što ovoga jutra
Primio ih nisi da govoriš s njima.
CAR
Ne moraju znati. Neka dođusutra.
PALMAN
(Hoće da ide.)
CAR
Čekaj. Žito noćas trgovci doneće.
Naredi da spreme gvožđa i alata.
Radi ko da pohod ujutru se kreće.
Začas će proleće kucnuti na vrata.
(Palman polazi.)
I svakom nek dužnost odredi se jasno.
I doznaj, gde uz put biće vode pitke.
Sve nek bude spremno. Posle biće kasno.
(Palman se pokloni i ode.)
CAR
(sinu)
Uspeh nije slučaj. Samo treba reda.
UROŠ
Dokle, oče, samo mislićeš na bitke?
CAR
Dok Konstantinova prestonica seda
Zove me i ponos vekovni mi nudi.
Metež tamo. Ja da budem ćutljiv lutak?
Sve što možeš uzmi. Taj te nauk čudi?
Hladno motri, spremaj se — čekaj trenutak.
UROŠ
No ta huka kraj nas. . . Strah me je tog vrenja.
CAR
Zar komešaj taj ti um ne ushićava?
Nečuješ u njemu pesmu ostvarenja?
UROŠ
Ali bes taj. . .
CAR
Koji bič moj zauzdava.
Ja sve uzde držim i šibam i gonim.
UROŠ
Rastrgnuće bura razastrte mreže.
CAR
Neće. Kad s tornjeva vizantskih zazvoni
Gord veliki psalam naše vere sveže. . .
(Zastane, pogleda sina.)
A ti nešto drugo ko da misliš?
UROŠ
Oče!
CAR
To su stari znaci, svima nama znani.
Ljubav?
UROŠ
Nije.
CAR
Ljubav svoju vladu poče.
Ali greh se takav mladosti ne brani.
Umiri se. Znaš da u Filipa kralja
Prosim kćerku mladu i lepu za snahu.
I još naslednicu bogatih zemalja.
UROŠ
Oprosti, oče, mom mladićkom mahu,
Ali priznaću ti svoju grešnu tajnu.
Čuj. Ja volim, oče, više nego iko.
CAR
Svi smo mi mislili: volimo beskrajno
I voleti više nećemo toliko
Nikad u svom veku.
UROŠ
No greh čuj mi ceo.
Neću onu koju tvoj mi izbor pruža.
VolIM drugu. (Car gleda pitajući.)
Ja sam odreći se hteo,
Jer mada je volim, neće me za muža.
Htedoh da je mrzim, zdavim u divljini,
Ali, avaj, videh volim je sve više.
CAR
(nasmeje se)
O, mali moj, uvek tako nam se čini.
Ali nova žena sliku stare zbriše.
Ta žena ne znači baš veliku sreću,
Igračka za ljude kad u zanos padnu,
Ali ne da zbog nje glavu pod nož meću.
Žene su da sina muževima dadnu,
Jer smokva tek valja kada je pod plodom;
Ali žena može i korisna biti:
Na primer, da s dobrim orodi te plodom.
— A ljubav? — Ta glad se ponajlakše siti!
UROŠ
Oče, ne razumeš. Srcem se ne vlada.
CAR
No kada postaneš muž kraljeve kćeri,
Iščeznuće jauk ljubavnih ti jada.
UROŠ
Zar misliš i ljubav da se skiptrom meri?
CAR
(Lupnu rukama. Ulaze paževi.)
Kartu zemlje brže donesite. — Sve će
Svršiti se lepo. No samo strpljenja.
Žene li su cilj naš? (Donose karte.) A evo rešenja.
Tu je naša sudba i ključ naše sreće.
(Razvija kartu.)
Prvo da se ova obiđe planina,
Pa na Vizant.
UROŠ
(gleda kartu)
Daleko je.
CAR
Zar za nas postoji smetnja i daljina?
I zar mojoj volji otelo se išta?
(Paž dolazi.)
CAR
Šta je?
PAŽ
Tomaida.
CAR
Nek dođe.
(Ulazi Tomaida. To je lepa devojka od devetnaest godina, sanjalačkih očiju, živa, vedra, plave kose, jedna od onih devojaka koje se mogu sa strašću voleti, ali za kojima se ipak ne luduje. Pokloni se.)
TOMAIDA
Naš care,
Carica nam svetla molbu za te ima.
Zbog rođaka nekih svojih suze tare,
Jer ne zna kako bi da pomogne njima.
CAR
I hoće?
TOMAIDA
Moli te da joj čuješ tugu,
Ili da k njoj pošlješ đače peru vično
Ili nekog starog vernog slugu. . .
CAR
(sinu)
Ti me čekaj. Dobro, otići ću lično.
(Tomaida propušta cara i polazi za njim.)
Čekaj.
UROŠ
(za njom)
TOMAIDA
(vrati se)
Ti me zoveš?
UROŠ
Ti si žena retka.
Volim da te vidim.
TOMAIDA
Šta me se to tiče?
UROŠ
(zbuni se)
Vidiš, sad ne umem dalje od početka,
A sam kad sam smislim za te prave priče.
Tad jedna za drugom misao mi stiže.
Vrlo sam razložan kad sam u samoći,
Na sve zaboravim čim mi priđeš bliže.
Smešno. . .
TOMAIDA
Ja ti u tom ne mogu pomoći.
UROŠ
Ja lagati ne znam, a žene laž traže.
TOMAIDA
Šta to ima veze?
UROŠ
— Đavo tom ih uči.
Ne vole kad im se ljubav jasno kaže,
No od ljubavnika traže da ih muči.
TOMAIDA
Kakva drskost.
UROŠ
— Stog te Siniša i mami.
TOMAIDA
On! Da nečeg ima, ja priznala sve bih.
UROŠ
Gle obraza kako buknuše ti plami.
TOMAIDA
Oh, da je istina, lagala te ne bih.
UROŠ
Veseljak je
(Osmehne se)
— Iskren.
TOMAIDA
I lep je.
UROŠ
(zajedljivo)
— Veoma.
TOMAIDA
Najzanosniji je član carskoga doma.
UROŠ
Šteta, što ko ovan čitati ne ume.
TOMAIDA
No kažu, kucanje srdaca razume.
UROŠ
On ni nema srca.
TOMAIDA
— Bar ne zna da plače,
A time tek draži i opija jače.
UROŠ
Po čitave sate pričanja ispreda.
TOMAIDA
Božanstveno zbori.
UROŠ
— I laže bez reda.
U tome je poslu dostojan priznanja.
TOMAIDA
Glavno da je hrabar i pun pouzdanja.
UROŠ
Tu budalu voliš
TOMAIDA
— Volim?
UROŠ
I još kriješ.
A meni se rugaš, drsko me ismevaš.
Jedva čekaš da mu ruke o vrat sviješ,
A on te. . .
TOMAIDA
A on me?...
Reci, što oklevaš?
UROŠ
Ismeva i laže.
TOMAIDA
— E? I ništa više?
UROŠ
(pokazuje stazu kojom je otišao Siniša sa Hrisantom)
Čitav sat ga gledam. S Hrisantom se šeta.
TOMAIDA
Šta?
UROŠ
I maločas se za žbun jedan skriše.
Ni vetar, ni magla, ni mraz im ne smeta.
TOMAIDA
Šta zboriš, ludače?
UROŠ
(pokazuje)
Uveri se sama. Gle! . . .
Ah!
TOMAIDA
(pođe stazi, pogleda i cikne)
UROŠ
(pakosno)
Bar da čeka da se spusti tama.
TOMAIDA
Ne. . . ne. . .
UROŠ
Divan čovek. Baš te mnogo voli.
TOMAIDA
Avaj!
UROŠ
Ti zbog njega reku suza proli. . .
TOMAIDA
Gde je paž? Neka ga ovamo pozove.
Lažljivac! Jutros se tobož u lov krenu. . .
UROŠ
Pa tuđe se žene bolje no zec love,
I bolje je ući u postelju njenu
No u vučje leglo.
TOMAIDA
Ćuti! Paža zovi.
UROŠ
(pljesnu rukama)
Paž.
Despot neka dođe. Neka siđe dole.
Reci, ja ga zovem.
TOMAIDA
Ah!
(Paž ode)
UROŠ
Prekrasno lovi.
I taj mu je nauk od najbolze škole.
Srnu još nikada ne uhvati.
TOMAIDA
Ćuti!
UROŠ
Jelen mu je uvek utekao.
TOMAIDA
Dosta!
UROŠ
Vukova se boji, medvedi mu ljuti.
TOMAIDA
Oh!
UROŠ
Jednom mu čizma u bežanju osta.
Morao sam zbog nje ja blatom da kasam,
Malo što ne padoh u potok razlivrn.
TOMAIDA
Idi nekud. S njime sama hoću da sam.
Evo ga. Odlazi.
UROŠ
(gubi se sa scene)
Biću ovde skriven.
SINIŠA
(Još ranije, pre no što su oni spazili njega, spazio je
njih. Brzo zagrnuo rukav i zaparao malo mišicu. Vidi se da zna u čemu je stvar. Elegantno se pokloni.)
Šta? Uroša nema? (Ljubazno) Zar ti si mezvala?
TOMAIDA
Sram nek te je. To je za ljubav mi hvala.
SINIŠA
Ništa ne razumem.
TOMAIDA
Grliš tuđe žene.
SINIŠA
Kakva je to šala?
TOMAIDA
O, to je poštenje!
Varaš me. Bar da ti obrazi crvene!
SINIŠA
Šta, sumnjaš u mene? Zar nepoverenje?
TOMAIDA
Ne sumnjam. Sve vidim.
SINIŠA
Kad?
TOMAIDA
Pre dva-tri trena.
S Hrisantom.
SINIŠA
Hrisantom? Koja je to žena?
TOMAIDA
Nju voliš, a meni podlo ljubiš kose.
SINIŠA
Volim te. I nikad to neću poreći.
Zar kraj tebe drugoj da me snovi nose?
TOMAIDA
Užasno! Ti nikad nećeš stida steći.
U lov si pošao! Tako li se vara
Žena, što u reč ti veruje beskrajno?
SINIŠA
Željan tvojih usta, tog mirisnog nara.
Mesto u lov, ja sam lutao očajno,
Ko da iznad mene kruži vrana jato.
TOMAIDA
Lutao s tom ženom pun povoda niska.
SINIŠA
Zaklinjem se.
TOMAIDA
Duša, srce ti je blato,
Stog ta glupa žena bila ti je bliska.
SINIŠA
Ne. Ti si za mene početak i meta.
Da sam sit tvog srca, zašto bih to krio?
TOMAIDA
(besno)
Ja krajeve značim. Sa sredinom šeta.
SINIŠA
Ja bih tada hulja, varalica bio.
TOMAIDA
To i jesi.
SINIŠA
(gleda je dugo)
Sad si ista ko sve žene.
Parče mesa koje govori bez reda,
Kom su grudi gadnim grehom pokrivene,
Što traži da čovek himne mu ispreda.
Sad si žena, kruna božjih stvorenja!
Laž. Prevara, zgrčen rob što strasno siže,
Žena, krpa, kruna ljudskog poniženja.
I te lutke da su ljudskog uma žiže!
Sad si i ti klupče lažnih ushićenja.
Sad si žena.
TOMAIDA
Koju ni gledati nećeš.
Prebacuješ. Bar da imaš sažaljenja.
Ćutiš.
SINIŠA
Kad reči smisao okrećeš.
TOMAIDA
Drskosti!
SINIŠA
To znači, ti s ljubavlju kidaš.
Zbog najmanje sumnje? Taj rastanak boli.
TOMAIDA
(Gleda ga zaprepašćeno.)
SINIŠA
(steže grudi)
Jadno moje srce, zalud, zalud ridaš.
(Tomaida da iziđe iz kože.)
SINIŠA
(govori svom srcu)
Sabraća tvoja jablani su goli,
Istom pesmom plaču kbtuga u meni.
Našto dvor? Veselje? Sve buja, sve cveta,
A u mojoj duši već jesen jeseni,
Mre sreća i moja umiru drveta.
(Gleda u nebo.)
Bože, zašto sruši oltar svih idola,
Da u srcu mome fijuče pustota?
Juče reka sreće, danas more bola.
O, i smrt je bolja od ovog života.
TOMAIDA
Ko bi tu umeo zbilju da pročita?
Uzeo si masku, no istina gde je?
SINIŠA
Sve je zbilja. Duša laži ii je sita
U dvoru, u kome samo plesan veje.
Da. Dosta je bilo laži i pritvorstva,
Lik ne ume više da se srećnim čini.
Mučio sam sebe skoro do umorstva.
Kraj je laži. (Steže srce.) Bol je ovde u dubini.
Šta ti je?
TOMAIDA
(Najzad uplašena)
SINIŠA
Sve pusto. Dosada me steže.
Čini mi se i sam pogled mi se mrči,
A u srcu jek se ždralova razleže.
TOMAIDA
Ti me lažeš, ali usna ti se grči.
SINIŠA
Ne lažem, jer mračne pronirem vidike.
Vidiš li, čuješ li, kako zakon zove?
Siva kiša rosi spaljene zvonike,
A duhovi noći svoje žrtve love.
TOMAIDA
Šta?
SINIŠA
Danas kad carstvo naše život znači,
Kad purpurne zvezde nad prestolom blešte,
Danas iznad mene pokrov se navlači,
Danas kad fanfari na nov poziv trešte.
Danas tutnji bakar, šlemovi od nadi. . .
Čuj. . . »Na Vizant!« Nove slave novi venci,
Šta tu mene čeka? Nov bol, novi jadi.
TOMAIDA
Ali.
SINIŠA
Večni sluga u carevoj senci.
(Hoće da pođe.)
Idem da čarobne neke nađem tice,
Pa da me odnesu u neznan neznanu,
Gde pir sreće zvoni i mru srama klice,
Daleko, u neku zemlju obećanu!
O, dalje odavde, gde sve lažju zvoni,
Gde laž u smrt zove, gde laž u boj goni,
Gde se lažju rađa, živi, mre i trune.
TOMAIDA
Kuda? Za Hrisantom?
SINIŠA
Tvoj savet ne tražim.
Pusti da mog bola sve zaječe strune.
Idem, u samoći da svoj bol ublažim.
Devojka kojoj sam ceo život dao,
Baca moju ljubav rad sumnje ništavne.
Stara pesma. Samo kraj joj nisam znao.
(Drveću)
Budite mi odsad ljubav gore tavne.
Jer ja sam izgnanik iz ljubavnog raja,
Jer ja sam nesrećnik. Dajte mi skloništa.
I pričajte bednu pesmu moga kraja.
I strašnu sramotu moga progoništa.
TOMAIDA
Pa šta tražiš?
SINIŠA
Ljubav.
TOMAIDA
Zar je imaš malo?
SINIŠA
Hteo bih da stradam sa ljubavnih muka,
Da celujem blato što joj s nogu spalo
I da sav se prenem od njezina zvuka;
Da osetim ljubav ko samrt beskrajnu,
Što ne zna za plašnju i voli bez krika,
Ne zna za kajanje i ne zna za tajnu
I živi sred sobom izatkanih slika;
O, ljubav, gde padaš, umireš bez java,
Ljubav što sve može, a ništa ne stvara,
Gde voljom očiju Gospod vaskrsava,
Ljubav, što živeći grob sebi otvara.
TOMAIDA
Takvu ljubav?
SINIŠA
Šta će nov dan da mi rodi,
Gde će poljub jedan svu prošlost da zbriše,
I da se preda mnom ne belasa više,
Ista staza koja istom cilju vodi.
TOMAIDA
(sva zbunjena, gotovo klonula više uzdahne no što rekne)
Ja te ne razumem.
(Gleda gore mokre grane. Suton se lagano navlači pomešan s poslednjim osmehom sunca. Mali tajac.)
Gle kroz sloj oblaka
Kako se mučno sjaj sunca prikrada,
Hoteći da prodre u dolinu mraka,
Gde se zalud bori, gde se zalud strada.
A prozirna rumen u poslednjem času
Sva se rasturila i ponosno drobi.
Gle, kako se zlato rubom stena rasu.
(Bolno)
Ta samrt svetlosti sav mi mozak robi.
(Melanholično)
Veče.
SINIŠA
Dok se blista sjaj smrti crvene
Hteo bih da pogled od sunca odmaram
Na zenici lepe i voljene žene.
TOMAIDA
O!
SINIŠA
Poljupcem danu da opelo stvorim.
Da. Jer utonuli dan ne vaskresava.
On mre kao mladost, brzo, a nečujno.
. . .Da budemo sami. . . Veče kraj nas spava,
Samo suton klizi i žud raste bujno.
Prošlost sva izbledi. Trenut srca spaja,
Tad i samo vreme prestane da teče.
Mir, mir savršeni sav mozak osvaja.
Samo srce srcu kucnjem ljubav reče.
TOMAIDA
(Sva je utonula u njegove reči. Gleda kako sunce umire. Čini joj se da je i ona sama nesrećna, jer je sve oko nje pusto i mračno.)
I ne voliš nikog zar?
SINIŠA
(Naglo, kao da se trgao iz sanjarija. Tobož plaši ga to pitanje, a u stvari celo raspoloženje je udesio zbog toga pitanja.)
Ni reči o tom.
Jer laž tad ću reći od svih laži veću. . .
TOMAIDA
Laž?
SINIŠA
Da tebe volim, za tvojom lepotom
Da čeznem tražeći u tvom nedru sreću;
Da me zaluđuju tvog govora čari,
Reći ću da svaki tvoj pokret me pleni,
I da tvoja želja mnome gospodari
I da lepšeg stasa ne videh na ženi,
Reći ću. . .
TOMAIDA
(sva klone povedena njegovim strasnim rečima)
Oh reci, sve reci. (Trgne se.) Šta zborim?
(Vatra joj udara u lice.)
SINIŠA
(sve strasnije)
Tomaida, podlo lagao sam pređe.
Jest. Volim te, volim. Sav dršćem i gorim.
Volim tvoje usne i kose i veđe,
I tvoj dah i osmeh, vrh stopale male,
I veo što krije draži tvoga bedra,
I oči što snopom vrelih strela pale,
I miris što mlada golica ti nedra.
Tvoj sam. . .
TOMAIDA
(Stukne uplašeno. Buni je ova bujica reči što pada na
nju kao zlatna kiša. Kao da pita: Lažeš me? . . .)
SINIŠA
Ipak sam ludo srećan.
TOMAIDA
(kao plašeći se pita)
Zašto?
SINIŠA
Ljubavno pijanstvo svu mi tugu krije.
Voleti sreća je, ma voleti tašto:
Ako vino laž je, laž pijanstvo nije.
Jer u meni ljubav biće uvek živa.
Grejaće me ona ko pepeo sreće.
Ja ti praštam. Možda ni ti nisi kriva.
To se večni zakon u rad ljudi pleće,
Jer on neće sreću. Pa nek tako bude.
Ja sam mali da mu voljan na put stanem.
Šta ja mogu? Mravak ove trošne grude.
Zar da svojom sudbom Zakon Večni ganem?
TOMAIDA
Ti govoriš kao da me voliš, ali . . .
SINIŠA
Nemoj da se pravdaš. Sažaljenja neću.
Svršeno je. Teško tom kog neko žali.
Mrtvome ubica zar da pali sveću?
Kao da te volim? Ta poruga našto?
TOMAIDA
Pa ako me voliš? . . .
SINIŠA
Čemu sva ta šala?
Kad svako pravdanje moje biće tašto?
TOMAIDA
Pa ti znaš da sam ti sve što mogu dala,
I zašto s Hrisantom?
SINIŠA
Oh, dokle to ime?
Ne muči me. Ne znam ni ko je ni šta je.
O, žena se uvek zavodi ma čime.
TOMAIDA
S njom si bio?
SINIŠA
Tu već moja pamet staje.
Pa kad hoćeš da ti sve rečem, ti slušaj.
TOMAIDA
No?
SINIŠA
Dvobojem jednim. . .
TOMAIDA
Šta?
SINIŠA
Ubica sam.
TOMAIDA
Ubi. . . ?
SINIŠA
Moj lov je sprečen.
Zato me se gnušaj.
TOMAIDA
Dvo. . .
SINIŠA
Od te bolesti još nisam izlečen.
(Uroš izviri u društvu jednog kaluđera. Sakrije se za žbun da ih Siniša i Tomaida ne vide.)
SINIŠA
Mada nisam stražar, ja nad dvorem bdijem.
TOMAIDA
Zar?
SINIŠA
I čuvam cara. Predva-tri minuta
Morao sam da se s jednom huljom bijem.
Eno ga, gde leži mrtav pokraj puta.
(Tobož slučajno mu se zagrne rukav, da se vidi rana.)
Nekakva uhoda, straži na sramotu,
Spremao je zamku carevom životu.
No, na sreću svoju, za glavu je smanjen.
To je cela priča.
TOMAIDA
(spazi ranu)
Krv. Pa ti si ranjen?
KALUĐER
(tiho)
Ovome đavolu Bog naruku ide.
SINIŠA
A ništa. Tek samo ubodi se vide.
Ništa su spram reči kojom ti me rani,
Jer ja sam ubica. Gnušaj me se s pravom.
To gnušanje svojom ludom plaćam glavom.
(Vadi mač kao da hoće da se ubije.)
Nek bude.
TOMAIDA
(ne mogući da izdrži torturu do kraja, cikne)
Siniša! Ja te volim! Stani!
SINIŠA
Voliš?
TOMAIDA
Vaj, što rekoh!
(Hoće da beži)
SINIŠA
(kao u ekstazi)
Voliš. Bože, hvala!
O, suviše sreće za jednog ubicu.
Ti ne znaš šta si mi jednom rečju dala.
(Steže oči rukom kao da plače.)
Oh, prvi put suze osetih na licu.
(Jednom rukom je hvata.)
TOMAIDA
(odista plače)
Nesrećnica ja sam.
SINIŠA
Ko božanstvu višem
Prilazim ti bedan, izgubljeni samac,
Te ću suze toplim poljupcem da zbrišem.
TOMAIDA
Bogomajko!
(Pada mu u naručje. On je ljubi.)
UROŠ
(Izviri. Besno, poluglasno)
Laž je, laž je ženi mamac.
TOMAIDA
(izvija se iz zagrljaja)
Videće nas.
SINIŠA
Hajde u vrt gde ćarlija
Vetrić i gde šume jablani i tise.
Voliš me?
TOMAIDA
Moj mužu. . .
(Pripijeni jedno uz drugo odlaze.)
UROŠ
(sav besan kad oni odu)
Lisica i zmija.
Jedno sam mislio, a deseto zbi se.
Sve je izmislio. A ja sav se spletem.
Znam, posle će da se tamo gore vrati.
O, smeo bih glavu na kocku da metem:
Neki bednik tu će dosetku da plati.
A meni sve ide ko da Bog me kune.
(Prvi kaluđer izišao je iz žbuna i ubedljivo)
I kune te, sine. Greh očev ispaštaš.
UROŠ
Da.
KALUĐER
Jer, znaš, naslednik proklete si krune.
Treba da se kaješ i mnogo da praštaš,
Da ispostiš grehe našeg gospodara.
(Tiho)
Koliko od njega čednost ženska pati.
Kći mnogoga sebra, roba i boljara
Postade od njega ko devojkom mati.
Da. ..
UROŠ
(uzdahne)
(Tu je već i Drugi kaluđer.)
PRVI KALUĐER
I tako grešnom sinu presto daće.
I sin kakve glupe seljanke bez stida
Nogom na čestiti raški presto staće.
UROŠ
Bude li to, dužnost s mog se srca skida.
Krv će pasti. Mene božja pravda štiti.
PRVI KALUĐER
A uz cara stoji sva nova vlastela.
DRUGI KALUĐER
Lukava gomila što bi vlasti htela.
PRVI KALUĐER
I Vukašin, vele, cara nagovara.
Vele, ti si nejak, car ne možeš biti.
UROŠ
Čudan čovek. Ali vešto se pretvara.
Od oca, od mene trag svoj ume skriti.
Koga od nas laže?
PRVI KALUĐER
I još pored svega
S užasom se čudim carevome smeru:
Hoće papu. Ljude slao je do njega,
Da s narodom primi katoličku veru.
Užasno!
DRUGI KALUĐER
Strahota!
(Paž javlja)
Car.
PRVI i DRUGI KALUĐER
Pa da idemo.
On i mi se vrlo malo razumemo.
CAR
(Naiđe. Spazi ih.)
Kamo svetlost?
(Paževi donose svećnjake.)
PRVI KALUĐER
Svoje duše smerne
Sklanjamo ponizno ispred tvoje krune.
CAR
A crkve su prazne.
DRUGI KALUĐER
Prosti sluge verne.
(Odu prvi i drugi kaluđer.)
CAR
Večito ti glavu molitvama pune.
(Pažu)
Odmah neka dođe. Sad baš stiže Buća.
UROŠ
(nemarno)
A. . .
CAR
Ne raduješ se? Uvek onaj stari.
Pun sumnje, mlakosti, snova i čeznuća.
BUĆA
(ulazi)
Gospodaru. . .
CAR
(nervozno)
Kako tekle su nam stvari ?
BUĆA
Kralj je Filip bio obradovan čašću,
Što njegovu ćerku sin tvog carstva prosi.
No život je, reče, »pod božanskom vlašću«,
Slučaj htede da nam divne nade skosi.
Jer kći mu je letos ga nekoga kneza
Verila se. . .
CAR
Laž je. . . Smicalice gadne.
BUĆA
No Gospodar Filip čašću se obveza
Da rođaku jednu za Uroša dadne.
CAR
Još mi se podsmeva.
UROŠ
Možda tako sve je. ..
CAR
(Bući)
Nikom to ne reci.
BUĆA
Grob ću biti.
CAR
Idi.
(Buća ode.)
CAR
(sinu)
Ti si čak veseo: Stara sumnja gde je?
Podrugljiv ti podsmeh u oku se vidi.
UROŠ
Šta ću? Sa ženidbom imam slabo sreće.
CAR
Voliš onu drugu, i možda se nadaš
Muž joj biti. Ali tu se varaš. Sve će
Biti što ja hoću.
UROŠ
Mora, jer ti vladaš.
CAR
(Misli se)
Možda je istina.
(Gnevno tresne mačem.)
Knez da me preteče.
UROŠ
Šta možemo, oče? Gospod tako reče.
( Z a v e s a )