Урошева женидба/2

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ЧИН II
◄   ЧИН I ЧИН II ЧИН III   ►


ЧИН ДРУГИ


     Урошева соба. У и>ој је све у нереду. По поду, по столовима растурене боце, разбацано одело. У соби су Урош, први калуђер, први и други племић, први и други паж, калуђери, племићи. Сви спавају сем Уроша, првог калуђера и пажева. Пажеви се шћућурили у углу и нешто шапућу.


ПРВИ ПАЖ
Ту беше Симеун.
ДРУГИ ПАЖ
Из Трнова?
ПРВИ ПАЖ
Главом.
Потом из Охрида, Скопља и Видина.. .
(Застане као да се нечега сећа, и сањиво)
Просуло се сунце плочама и травом,
Краљ блиста у плашту модрог дамаскина,
У злату и сивом бисеру с Цејлона.
Краљица у плашту од камиље длаке,
У сјају јашпера, срме и циркона,
У велуру мреже млетачке и лаке,
Покривена танким камењем спинола.
У ушима два се румене рубина,
А на млечном врату блиста кожа бела,
И трепери плава балес-коларина.
ДРУГИ ПАЖ
(слуша нетремице)
Какав сјај! — А ручак?
ПРВИ ПАЖ
Јело се и пило.
Ту левантско грожђе, ајвар и канела.
ДРУГИ ПАЖ
О!
ПРВИ ПАЖ
Чак и бибера на столу је било.
Најзад се на рибу цела гозба свела
Охридске, преспанске, с Мораче и Плава. . .
ДРУГИ ПАЖ
О!
ПРВИ ПАЖ
Мирисни мошус с амбром догорева.
Малвасија медна вече зачињава.
ДРУГИ ПАЖ
О!
ПРВИ ПАЖ
И бруји химна и здесна и слева.
ДРУГИ ПАЖ
О! Читаве бајке!
ПРВИ ПАЖ
Блистају панцири.
И шлемови звоне. . . Тамјан се прелива,
И на мачевима блескају сафири. . .
(Хвата га сан.)
А априлско сунце златно одсјаива.
(Обојицу их је ухватио дремеж. Они већ спавају. За то време су Урош и први калуђер разговарали шапатом. Кад ови заспе, они почињу гласно.)
УРОШ
(с уздахом)
Да. Господ је гневан.
ПРВИ КАЛУЂЕР
Смак света је близу.
Страховита казна на хришћанство пашће.
Већ отровни црви стуб Истока гризу.
Развејана биће наша тиха гнезда.
Јао Византији! А и сам цар наш ће
Клонути под буром татарских најезда.
(Мења тон и прича мистичним гласом.)
Зимус, једне мукле ноћи пуне иња,
Затресе се земља калипољског брода
И заурла дивљи талас мора сиња
И зачу се топот татарскога хода.
Расуше се куле и камене зиде
И престрашен живаљ утече без јава.
А кад јутро свану, Калипољ се виде
Опустео, како смет га завејава.
Лукави Сулејман наредбом је хитном
Превезао Турке на то пусто место,
Док се у Византу, у метежу ситном,
Гложила господа о прљави престо.
А наш цар? Види ли прстбожји у том?
УРОШ
(уздахне)
Не знам.
ПРВИ КАЛУЂЕР
Не види га, но слепилом гоњен
Чека да византске вране крила сломе,
Да на трули престо крене чете горде,
Док га у заседи чека Татар склоњен
И спрема мачеве и соколи хорде.
УРОШ
Ништа не разумем.
ПРВИ КАЛУЂЕР
(видећи моћан утисак својих речи, сипа их и даље)
Куд га ђаво вуче?
Доцкан биће када цар стане престрављен
Место од Византа примив ада кључе
И падне у крви властитој задављен.
А тад православље ко ће да нам чува?
УРОШ
(Гледа тупо, не говори ни речи.)
ПРВИ КАЛУЂЕР
Ти си нам још нада, ти Господу веран,
Ти спасавај народ докле бура грува,
И ублажи бол нам горак, неизмеран.
УРОШ
Уздам се у Бога, да ми дела брани.
Ја нисам ко отац.
ПРВИ КАЛУЂЕР
Јер ти имаш циља.
Не даш да светиње невера сахрани.
Господ нек те храбри, нек те благосиља!
УРОШ
(дремајући говори)
Тада ћемо дићи горостасне лавре,
Да пропоји земља на све четир'стране.
Дух господњи нека пољима нам навре,
А монаси нека свету веру бране.
(Он је клонуо дохваћен сном. Из друге собе се чује песма другог калуђера.)
Волим топле очи,
На уснама малим,
Кад се сладост точи.
Тебје Бога хвалим.
Жалост овог света
Блажим вином старим.
На многаја љета
Тебје благодарим,
Господи. . .
(Певајући »Господи« појави се на вратима с фењером у руци коме гори свећа, иако је дан, носи и флашу с вином.)
ПРВИ КАЛУЂЕР
(пробуди се)
Што се дереш? Видиш: све спава.
ДРУГИ КАЛУЂЕР
Дивота.
Да се какав добар батак и бут смота. . .
(Тражи што за јело. Истога часа се чује споп>а глас Дво-
родржице.)
ДВОРОДРЖИЦА
Ту су се сакрили. . .
(Он у друштву неколико стражара улети на сцену. Спази слику и забезекне се.)
Тако ми спасења! .. .
(Урош који се пробудио.)
Господару! Пиће! . . . Авај, цар кад чује!
(Једном калуђеру)
О, Господе, оче. . . Таквог искушења!. . .
ПРВИ ПЛЕМИЋ
(буди се)
Зар се тако, старче, сан господе штује?
ДВОРОДРЖИЦА
(још не може да дође к себи)
Ни сањао нисам. . . Авај, кад цар дозна.
Ако рекнемо му, зло по наше главе!
Ако прећутимо, казна биће грозна
Кад му неки други за догађај јаве.
ПРВИ ПЛЕМИЋ
(продужује за свој рачун неку ранију свађу)
Зар скоројевићи да нам темељ граде?. . .
Он црвене чизме. . . Он менеда вређа! . . .
ДВОРОДРЖИЦА
Грозна биће казна: чупаће нам браде. . .
ПРВИ ПЛЕМИЋ
Чик нек своје славне претке ко ја ређа!. . .
Он црвене чизме да понесе! . . .
ПРВИ КАЛУЂЕР
Ћути!
ДВОРОДРЖИЦА
(Урошу)
Шта да кажем цару? О, судбине јадне!
ПРВИ ПЛЕМИЋ
Жутокљунац! Нису ни опанци жути. . .
УРОШ
Шта да кажеш? Реци шта ти на ум падне. . .
Догађај испричај и још к томе додај:
»Несрећна га љубав убија. . .« 
ДВОРОДРЖИЦА
Ни речи.
УРОШ
(наставља)
»Ону коју воли за жену му подај. . .
Она само може да му зло излечи.« 
Јест, њено ме око, коса и стас витки
Гоне да у ноћи тражим одморишта.
Не драже ме ни лов, ни мачеви бритки,
Нити ме се тичу гласници с ратишта.
Сањам да се дижем до божјих висина,
Мислећи на сјај што у оку јој спава,
И гледам уз песму, уз пехаре вина,
Како, док Рим пупи, Визант доцветава.
И пијан ћу бити и ноћу и дању.
Власт, благослов очев, слава — крпа стара,
Све то има вредност од љубави мању.
ДВОРОДРЖИЦА
(разочаран)
И ја сам волео...
УРОШ
Али с мање жара.
То му реци, а сад идите куд који. . .
Збогом.
(Многи се разилазе.)
ДВОРОДРЖИЦА
Млад царевић, а какво мекуштво!
Љубав. Од ужаса чело ми се зноји. . .
(Одлазе. Чује се)
Наш благослов. . . Збогом.
Какво лепо друштво!
(Превлачи руком преко чела.)
Ко да врућ је зејтин нада мном изливен.
Пред очима магла, а у око труње!
Куд нађосте овај простор несакривен?
(Буди једнога.)
Устај! Ено тамо пружи се у жбуње.
(Наређује.)
Све те боце, јело, напоље избаци. . .
(Филозофира.)
Ах, рат спрам овога играчка је права.
Ми чувари части прави смо јунаци.
ПАЖ
(Извирио и јавља)
Цар иде овамо!
ДВОРОДРЖИЦА
(крајње клонуо)
Зло. Оде ми глава.
(Сви побегну сем Уроша и двородржице.)
ЦАР
(долази)
Прекрасан надзорник! Да дивних стражара!
Видиш ли како је ноћ протекла цела?
Тако ли се штити понос Господара?
ДВОРОДРЖИЦА
Несрећа је једна мој рад ноћас смела.
Брат твог силног царства. . .
ЦАР
Синиша?
ДВОРОДРЖИЦА
Он главом. . .
У мом стану. . . Стид ме. . . Моја жена. . .
Срамно. . . Несрећа. . .
ЦАР
Шта велиш?
ДВОРОДРЖИЦА
Као с неким правом.
И кад га затекох, драо се помамно.
ЦАР
И ти их затече?
ДВОРОДРЖИЦА
Нећу да те мучим
И да своје срце дугом причом жучим.
Дуга је та повест, страшно заплетена.
Доста је што целим двором подсмех тече.
Сви знају да ме је преварила жена.
И она ми сама, најзад, тајну рече.
Ја те молим. . .
ЦАР
Зашта?
ДВОРОДРЖИЦА
Ја жени опростих,
Јер она је злато, анђео и срећа,
И молим те, срам кад овакав премостих,
Не дај да срамота буде ми још већа.
ЦАР
Па?
ДВОРОДРЖИЦА
Свога страсног брата из двора уклони.
Та он је и тако господар Епира.
Шта ће овде, да ми кућу у срам гони.
И да прља чедност мог домаћег мира.
ЦАР
(насмеје се за себе)
Мој законик ту ме грешења спасава.
Зар?...
ДВОРОДРЖИЦА
(забезекнут)
ЦАР
Морам прибећи том писаном леку.
Педесет четврти члан за блуд кажњава:
Нос и руке да се обома одсеку.
УРОШ
Оче! . . .
ЦАР
Ћути!
ДВОРОДРЖИЦА
Тим се не би беда спасла.
(Види да је терао лисицу, па истерао курјака.)
Немој, Господару. Мене бар не уби,
Тим би ми срамота још већма порасла.
Не сакати тело, кад већ част се губи.
Она није крива, зато њу поштеди.
ЦАР
(размишља се)
Добро. Онда сам је казни како уиеш.
Видим да ти мало твоја мушкост вреди,
Кад бичем над женом бдети не разумеш.
Место ове молбе, два добра ударца
Њу би научила како муж се штује,
Да не сме варати чак ни мужа старца.
Кад камџије падну, не сме да се чује.
Иди и пошљи ми амо Томаиду.
ДВОРОДРЖИЦА
Господару, хвала. Наш оче и мати.
ЦАР
И Синишин грех ћу имати у виду.
Казна биће мала, но бол ће му дати.
(Двородржица оде збуњен.)
ЦАР
(мачем дигне с пода једну заосталу мрку мантију)
Све прича о страшној ноћашњој пијанци.
УРОШ
(мукло)
Да.
ЦАР
С људма што треба тебе да се боје.
(Пауза.)
Дружба с потчињеним, то су надни ланци,
Што везују мисли и наредбе твоје.
Зар мислиш штоваће твоје заповести
И дрхтати кад ти поглед само спазе,
Кад су те видели пијаног без свести?
УРОШ
Оче, нећу више.
ЦАР
Адске су то стазе.
(Пауза. На царевом лицу се грче боре.)
Сви напори моји узалуд су били.
Страшљивца, глупака, ти називаш братом.
Реч црних монаха по мозгу ти пили
И одева дела и замисли блатом.
УРОШ
Оче, увек роб сам био речи твојих.
ЦАР
Па зашто си онда молитвама предан?
Ја, у твоје доба, већ Велбужд освојих,
А ти не доживе још двобој ниједан.
Место крви — млеко, место кости — слама.
Унук Немањића по словима лута,
Док суседи тајом замке плету нама
И цере се подло из свакога кута.
(Снажно )
Мој удар све боли. Јад зададох сваком.
Сви ме мрзе, али страх их од мог реза,
Чак ми савез нуди Луј на кавгу лаком
И Оном што куне језик се завеза.
Плашећи се казне сви суседи стрепе,
А ја око себе страх и трепет сејем.
Сви су жељни чути једне речи лепе,
И дан их озари кад се ја насмејем.
Ати?
УРОШ
(осећа да је немоћан)
Не кори ме.
ЦАР
Ти? Љигаво тесто!
Шта ко хоће, може од тебе да прави.
Ти ни самог себе не разумеш често,
А још мање људе чија лаж те слави.
(Он је љут.)
И једнога дана, кад смрт мене скоси,
Ко ће дохватити разапете мреже,
Да претњом и мачем славу свету носи?
И представник ко ће бити крви свеже?
Ко да држи узде? Ко нов сок да наспе
У вино, што у рат гони чете царске?
Богомољац!
(Гледа у сина, који је збуњен.)
Сав ће труд мој да се распе.
Место лета пашће ноћи јануарске.
Ти, бескрвни мајмун што све подражава,
Што се игра речма, том, за људе, звечком.
Зар од тебе да се земља ужасава?
Од тебе? Остаћеш вечно јадним дечком!
(Отац наставља све жешће.)
Ово није земља, но сабор војника,
Ја цар нисам, него укротитељ звери,
Побуњеник стоји до побуњеника,
А закон ми штите иконе и двери.
(Застане.)
Јест, треба ми црква, ко роб да ми служи.
Ово нису људи, но пси жељни меса,
Царство где све кључа, Бог се с врагом дружи.
Ја цар нисам, него укротитељ беса.
А ти?
(Гледа га оштро.)
Шта за тебе сав тај напор значи?
У твом срцу сумња пружила је корен.
Јадни сине, тебе измирна привлачи...
УРОШ
Опрости ми, оче, ја сам тако створен.
ЦАР
(Страшан бес му прелети преко лица. Он се угризе за усне, да га заболи. Хтео би за ово да удари сина, али се савлађује и продужује нервозно.)
Да, ти си паметан ко и други људи,
Колико и руља око тебе што је.
Али то је мало да се људма суди,
Да се њима влада и да те се боје.
ПАЖ
(улази и јавља)
Томаида.
ЦАР
После.
(Паж оде.)
Паметзначи мало.
Главно је задати свуда страх и трепет.
Са памети већ је много царство пало,
Јер не вреди много мудрих речи клепет.
(Цар шета, хоће да пређе на другу тему.)
Најзад бићеш пајац ћуди ко зна чије.
(Шета, мучи се.)
Бар да те је љубав друкчијим створила.
(Урош се убезекне.)
Код тебе ни љубав ко у другог није.
Друге диже, док је тебе оборила.
(Шета и спрема се за крупне речи.)
Што те дуже гледам, збуњенији бивам.
По читаве ноћи твоју бригу бринем.
И кад заспим, само твоју немоћ снивам.
Не знам како вео да са тајне скинем.
(Застане. Гледа сина у лице.)
И да би се једном рашчистило с тиме,
Томаида нека са двора се крене.
Ми имамо друга посла ове зиме,
А не да гледамо успех ћуди њене.
(Гледа какав је утисак оставио на сина.)
УРОШ
Оче!
ЦАР
Но! Говори.
УРОШ
Оче, ја те молим. . .
Не знам којим путем да свој грех искупим.
ЦАР
Склонићу је. Добро.
УРОШ
Оче, ја је волим. . .
(Уплаши се да није увредио оца, и брзо)
И хтео бих да у калуђере ступим.
ЦАР
(гледа га)
Сав мој напор, да због једне жене страда?
И да се укочи можда поход цео?
УРОШ
(очајно)
Ако будем без ње, умрећу од јада.
ЦАР
(мирно)
Онда нека буде како сам си хтео.
(Урош не разуме ништа и гледа у оца збуњен.)
Нек уђе.
ЦАР
(љесне рукама. Улази паж.)
(Паж излази и пропушта Томаиду.)
Мој царе. . .
ТОМАИДА
(поклони се)
ЦАР
(Седа на столицу. Две су столице поред њега.)
Овде, поред мене,
Седите. . . Ја желим да све дознам јасно,
Мада знам вам жеље и мисли скривене.
Боље пре, но после, кад би било касно.
Да. ..
УРОШ
(махинално)
ЦАР
Без завијања и лажнога стида!
Будимо искрени! Прилике насзову
Да се брзо, чисто нови темељ зида,
Морамо бранити име, кућу ову.
ТОМАИДА
(осећа у чему је ствар)
Господару. . .
ЦАР
Многе ја не трошим речи.
Да ли се волите, одговор ми дајте.
Нека страх од казне говор вам не пречи.
Не с царем, но с другом говорите, знајте.
УРОШ
(кад га отац пресече погледом)
Ја је волим. . . оче. . . Волим као себе.. .
И. . . (Збуни се.)
И. . .све ти рекох...
Ати?
ЦАР
(Томаиди)
ТОМАИДА
(она није очекивала овакво питање и околишава зато с одговором)
Моћни царе,
Кад дође дан да се заувек погребе
Девојаштво и да прах се с крина старе,
Размислити треба о свему, о свему. . .
(Цар је слуша. Она продужује као стидећи се.)
О мужу су жеље поносне ми биле.
Замишљах га увек ко борца у шлему,
С оклопом,никада с одећом од свиле.
Поглед му је дрзак, мишице му смеле;
Он преко гробова долази до циља.
Груб. А знаде само песму борбе вреле.
Не уме да моли ни да благосиља.
А кад дома дође, сав у модрој пени,
Прострељеним да ме мишицама грли.
И тај крвав ратник, да у мојој зени
Нађе чар живота што му правце хрли;
И сребрна поноћ када затрепери,
Заспи ми на руци. . .
ЦАР
Доста. То су приче.
У данашњици се, девојко, разбери.
О, једна на другу како жене личе!
ТОМАИДА
Ти си хтео. Стога срце ти отварам.
ЦАР
Смисао ти речи не могу да схватим.
УРОШ
(за себе)
Но ја схватам.
ТОМАИДА
(цару)
Ја ти жељи одговарам.
УРОШ
(исто)
Све пропасти мора чега ја се латим.
ЦАР
(видећи да Томаида околиши, мисли да се стиди и хоће да јој помогне)
Размишљаш се? Стид те? Стид те чини милом.
ТОМАИДА
(Начини презрив гест, погледавши нејаког Уроша. Но иако је она то учинила кришом, цар спази и разуме.)
ЦАР
(дрекне)
Наследник је царски!
УРОШ
(види куд води сцена)
Оче, немој силом.
ТОМАИДА
(видећи да увијања не помажу)
Ја нећу.
ЦАР
(престрављен, сав позеленивши)
Шта?
(Он чисто не верује ушима. Жиле му играју на слепоочницама.)
Реч ту још једном понови!
Тако ми Господа, платићеш је скупо!
(Тресне руком по столу.)
ТОМАИДА
(Пред овим разјареним колосом, који из крајње очинске нежности прелази у оркан, осећо да падају сви разлози, стога падне на колена и тихо, лажљиво)
Непознати мени закони су ови.
Проста сам за престо и било би глупо
Да се после кајем зашто се удомих.
(Она ово говори погледајући са страхом кад ће се песница спустити да је здрозга.)
ЦАР
Преда мном легије трепере ко трска
И народи стрепе, јер ја царства згромих,
А ти, бедна жено, преда мном си дрска.
Ко твој отац беше? Властеличић мали,
Дужан, увек гладан, жељан топла кута.
Не могаде да се ни сабљом похвали:
Из борбе утече небројено пута.
Ко је твоја мати? Ћерка сиротана.
Деспотица горда исцепаних скута,
Гладује годишње бар стотину дана.
Ви, грчки потомци Византа што стење,
Наследници бедни царства што је свело,
Царева, чији се понос к небу пење,
А алеме скиптра продају за јело. . .
Ви, гробари славе. . . кржљави изданци. . .
(Не заврши реченицу, но начини презрив гест.)
И ти, сенко сјаја, сад када те проси
Син цара о коме јече сви пропланци,
И чији мач главе војсковођа коси,
Одбијаш му љубав. . . (Уноси јој се у лице.)
Но ја брак тај желим.
Нећеш ли, смрт грозна други муж ти биће.
Говори. Још једном питање ти велим.
ТОМАИДА
Царе. .
ЦАР
(говори лагано)
Прво смола твоје тело скриће.
Потом врело уље очи ти испећи,
Туп нож ће ти језик одсећи и уши,
Затим ћеш морати на врућ угаљ лећи,
Где пламен још тиња, а густ дим се пуши.
А свет око тебе и здесна и лева,
Обучен свечано као сват до свата.. .
УРОШ
(замишљајући вољену девојку у мукама)
Немој. . .
ЦАР
(продужује реч по реч)
И док смола тихо догорева
Слушаћеш сватовац. . .
ТОМАИДА
Ох, језа ме хвата.
ЦАР
Знај: нико се није мог спасао гнева.
УРОШ
(механички)
Нико.
ЦАР
Бирај.
ТОМАИДА
(збуњена)
Чекај. . .
ЦАР
Но!
ТОМАИДА
Још се не реших.
ЦАР
Како хоћеш да ти венчање се пева:
На спалишту или. . .
ТОМАИДА
Боже! Шта ти згреших?
(Пада цару пред ноге и бризне у искрен болан плач као покајница.)
ЦАР
(Видећи је овакву, мења тон. То су тренуци кад нежност треба да победи, иако је лажна, јер је претња учинила своје.)
Но ти ниси крива, већ охоли преци.
Они су те, дете, до суза довели.
Крв матере твоје! Сад реч своју реци.
Но! (Помилује је.)
ТОМАИДА
(кроз плач)
Све нека буде како цар мој жели.
ЦАР
Благослов вам дајем!
(Урош клекне поред Томаиде.)
Још знамење видно
Учинити треба. (Сину) Прстен с твоје руке.
УРОШ
Изгубих га синоћ у пићу.
ЦАР
Престидно.
УРОШ
(плашљиво)
То је предзнак буре усред брачне луке.
ЦАР
То је само срамно, а не предзнак коби.
(Скида свој прстен.)
Благослов вам дајем. Ускоро венчање.
(Диже Томаиду.)
Сада можеш ићи, пошто прстен доби.
А нас чека дужност и царско нам звање.
ТОМАИДА
(у очима јој се чита скоро претрпљени страх и лаж)
Идем Богомајци, с осећањем новим
Светој цркви главу да ставим у крило,
Жељна да у реку мирисну запловим.
(Поклони се.)
ЦАР
Збогом,снахо.
(Томаида оде.)
УРОШ
Како све је лепо било.
ЦАР
И сувише живот упрошћен је, да би
Преплашени својој дали се судбини.
Загонетке увек виде само слаби,
А јак човек судбу својим робом чини.
. . .Сад нежности доста. Законик је свршен?
(Седа.)
УРОШ
Да. Прегледах препис, и с Додатком хитам.
Но смисао негде изгледа заиршен.
(Даје му рукопис Законика.)
ЦАР
То значи: још једном сам да га прочитам.
(Отвара рукопис, претура листове и говори полугласно, разматрајући га од члана 156. надаље, који је део тада додао.)
Хрисовуље, писма, дужност крајишника,
Вађење железа и јемства за штету,
Казне за пијанство, дужност поротника,
Судија и закон. Жир за цркву свету.
Закони за новце. . . Повеље златарске.
Царски суд. . .Тамници. . . псари и станари. . .
Закон за крадљивце. . . За дворане царске. . .
Преноћиште царско. . . Десетак. . . Глобари. . .
Црквена имања. . . Ко калуђер бива. . .
Рокови плаћања царског како греду. . .
У црквама не сме женско да ноћива. . .
Закон за меропхе. (Гласно.) Но, све је у реду. . .
УРОШ
И ? . . . (Отвара неко писмо.)
Од Лодовика. Кроз месец ће дана
Посланици папски пред твој престо стати
Носећи ти звање верског капетана.
ЦАР
(насмеје се)
Црвен ће ми шешир пали Визант дати.
Нећу папу. . .
Збиља?
УРОШ
(обрадован)
ЦАР
Морало се. Сада,
Када Кантакузен у тамници труне,
Помоћ ми папина чак рђаво пада.
Све је према ветру.
УРОШ
А папа?
ЦАР
Нек куне!
И Каликст ме прокле. Зар то значи нешто?
Авињону јави да сав труд му даљи
Узалуд би био. Али јави вешто.
А папи и цркви дарове пошаљи.
Даље?
УРОШ
Једна молба од Бранкова Вука.
Тешко му је што га шаљеш из Епира.
Сеоба му таква причиниће мука:
Успомене руши, гони га из мира,
Да га не премешташ с очевине, моли.
ЦАР
Очевина? Кад се о држави ради,
Зар премештај један правог мужа боли?
Човек није дрво, што кад се пресади
Увене! Он треба врлину да сеје.
Становник се царски с местом сроди лако
И очевина му бива земља где је.
Досад то не беше. Одсад биће тако.
(Пауза.)
Даље?
УРОШ
И још неке молбе истог кова.
ЦАР
Пређи преко тога.
УРОШ
(претура хартије)
Узајамне тужбе.
ЦАР
(Смешка се)
Старцима не годе наређења нова.
Умара их дужност нове царске службе.
Тја, ја нећу царство снова као пређе,
Где су породична предања — врлине,
Него царство људи што размичу међе,
Па ма били деца блата и туђине.
Главно да су снажни и од цара стрепе,
Ко су, шта су, то је споредно. А даље?
УРОШ
Бан Стеван Босански, уз поздраве лепе,
Да му вратиш земље, неке молбе шаље.
ЦАР
Нек ћути! Тај доста милости ужива.
Досад треба да је у тамницу бачен.
Тај клетвеник папин, што траг подло скрива,
Нек ћути, док није у мртве назначен.
УРОШ
(с резигнацијом)
Чак ни он ми није ћерку хтео дати.
ЦАР
Шта ће нам његови иноверни свати?
Бојао се папе. Сад он нек га штити.
На пролеће и с њим чаркања ће бити.
За тај срам ја ћу му платити ма када.
ПАЖ
(улази)
Царица!
(Пропушта је.)
ЦАРИЦА
(ушла је и поклонила се)
Мој царе, рећи сам ти рада
У срамном поклонству неколико речи.
Томаида све ми каза.
ЦАР
Зар већ? Теби?
ЦАРИЦА
А мајчин ми понос тада рече: »Спречи.« 
Мој син, ја цар да сам, узео је не би.
Да, љупка је, нежна и витка и плава.
Са пурпурном косом. . . Заноси, осваја.
Али закон вели: Само царска глава,
А не царско срце, брак царева спаја.
ЦАР
Госпо, увек твоја реч ми драга бива,
Но овога пута, мада си у праву,
Не разумеш дубок разлог што се скрива
И на престо води ту лепојку плаву.
ЦАРИЦА
(зачуђена)
Шта? Мораш? Грех неки? . . .
УРОШ
О мајко. . .
ЦАРИЦА
Стид да је.
И једно и друго. Такви греси њени
Траже да се због њих у томници каје,
А не на престолу мене да замени.
УРОШ
Госпо, греха није. Љубав.
ЦАРИЦА
Нежност срца!
Царско гнездо мора царска тица свити,
А не кћи племића што у беди грца.
ЦАР
Најзад, ја то хоћу. Тако мора бити.
ЦАРИЦА
Не желим да царство буде под срамотом.
Желим срећу круни, и теби и њему.
Стог те молим да још говоримо о том.
ЦАР
Па. . . зборимо. . . мада размислих о свему.
(Урошу )
Сутра ћу законик тај Сабору дати.
Иди и среди га.
УРОШ
(Разуме у чему је ствар. Полази и, осећајући да се ради о његовој срећи, погледа болно, као рањен у матер и готово завапи)
Смилуј ми се, мати.
(Оде.)
(Цар шета, још не почиње. Царица чека објашњење.)
ЦАР
Разлог за тај брак су потребе државне.
Ја унука хоћу, и то што скорије.
ЦАРИЦА
Унука? Зар мало господе је славне?
У краљева. . . кнеже. . .
ЦАР
Ићи ће спорије.
За велико дело пролеће ме чека.
Царевину желим освојити целу.
Мачева ће страшна зазвонити јека:
Ради се о њеном или мом опелу.
Ко зна шта ме чека када Визант падне.
ЦАРИЦА
И најгоре да се деси, Боже склони,
Ту је Урош, правац и нов пут да дадне.
ЦАР
Наш син? Сам он баш ме на тај корак гони.
Царством мојим подли повлаче се лисци
И рију где могу. Док ја водих битке,
Њему су уходе, гадни црнорисци,
Сипали у главу лаж и мисли плитке.
Видиш ли га? Све је смрвљено у њему.
Ни снаге, ни воље, ни жеље, ни циља.
Син мој, а мени је противан у свему.
Ја мрвим и кунем, а он благосиља.
Мислио сам дуго, тражио спасење
И молбом и претњом. Све по старом оста.
Најзад видех: брак је једино решење.
Нек унука да ми, и то биће доста.
ЦАРИЦА
(Оборила главу и ћути.)
ЦАР
Истину не кријмо. Сама знаш да просих
На два места снаху. Лошу имах срећу.
Знаш сасма каквим се замислима носих.
Он сам себи сад је изабрао трећу.
За презрење није. А мени се (застане) хита.
Он је воли. Можда она ће га спасти.
Он у њеном оку своју срећу чита.
А ја моћи имам и снаге и власти.
Не морају да се нове везе траже.
А Урош? Видиш га. . . Ми ту нисмо криви
(Застане.)
Разумеш. . . Не мора баш све да се каже. .
(Слегне раменима.)
Нека у свом сину свог оца оживи.
Можда. . .
ЦАРИЦА
(уздахне)
ЦАР
Све је тако. Па кад сина роди,
О унуку своме ја ћу да се бринем,
Он ће да царује и да војске води,
Кад остарим и кад круну с главе скинем.
ЦАРИЦА
(премишља се да још нешто каже)
Да. ..
ПАЖ
(улази)
Деспот Синиша.
(Цар да му знак да га пусти)
СИНИША
(улази)
Господару брате,
Чух да ми се спрема казна. . .
ЦАР
На зло лаком,
Као сви што дужност не знају да схвате,
Згрешио си. Закон право суди сваком.
Твој грех ми је познат, ко и ратна дела
Стог строг нећу бити.
(Урош излази из собе, и код спази Синишу тргне се.)
СИНИША
И најмања да је,
Казна печат срама бележи сред чела.
ЦАР
Из руку данашње узимам ти краје
И шаљем. . .
СИНИША
Тог истог часа, царе брате,
Кад мене прогониш, црни ће монаси
Лепотицу једну у гробље да спрате:
Не мене од срама, њу од смрти спаси.
Тим је већа казна.
ЦАР
Мужу мој. . .
ЦАРИЦА
(досећа се)
ЦАР
(нервозно)
Ја владам.
Ко је она?
УРОШ
Авај!
СИНИША
Зло је ако страдам.
Кајаћеш се, мржњу што са братом поче.
ЦАР
Име?
СИНИША
(Гледа победоносно, пошто је намучио цара. Слог по слог:)
Томаида!
ЦАР
(тресне мачем)
До ђавола!
УРОШ
Оче!
ЦАР
Шта? Зар и њу лажеш?
СИНИША
(дубоко увређен овим, заузме став и охоло)
То је љубав права.
(Он не зна ништа о намерама царевим и погрешно разуме царев гнев.)
ЦАР
(збуњен овом вешћу)
Царице, прозбори. . .
ЦАРИЦА
(и сама збуњена, гледа час у Синишу, час у Уроша)
Таква вест ме чуди.
СИНИША
(који је наопако схватио овај утисак)
Што? Мислиш да она царство понижава?
И да, можда, царској породици худи?
(Одсечно, готов на све )
Волим је ко живот. Она моја биће.
Цареви ми неће своју кћер да нуде.
Нисам владар коме време ловор свиће.
Доста ми је, ако волела ме буде.
(Окреће се цару и цинично)
Наследника царског достојно ожени, —
За порфиру царску царска су рамена, —
Но молим те, немој световати мени.
Сирота је, али лепа и поштена.
ЦАРИЦА
Ужасно! Шта мислиш сад у овој тмуши?
Два су пута: који мислиш да је бољи?
УРОШ
Смилуј се. Зар кула славе да се сруши.
ЦАР
(одсечно)
Биће ко што рекох и по мојој вољи.
(Насмеје се.)
Дивна казна! Биће то шала ваљана.
Сто решења једним извршићу махом.
(У лице Синиши)
Томаида бива за недељу дана
Урошевом женом, нашом царском снахом.
(Синиша, који је очекивао све, само не ово, застане зграиут. Урошу је лице насмејано. Цар је горд. Царица нешто мисли.)

(Завеса нагло пада)