Туђинче (драмолет у једном чину)/8
| ◄ VII | VIII | ► |
VIII
БОСА (Излази из куће са бошчож ствари. Она најпре остане на кућном прагу, изненађена сценом коју дуго посматра. Затим прилази Милуну, дохвата му руку и целива).
МИЛУН (Тргне се: немило мује што га је затекла разнежена и са дететом иа колену. Он одмах спушта дете и одгурује га од себе, а окреће лице да би сакрио сузе које су му навреле на очи. Дозволивши да му целива руку, и не окрећући главу, он другом руком, терајући је, показује вратнице).
БОСА (Убрише рукавом сузе, прибере се и пружа руку детету): ’Ајде!
МИЛУН (Окреће главу): Што ћеш?
БОСА: Да га водим?
МИЛУН: Куда ћеш с њим?
БОСА: Куд ја ту и он!
МИЛУН: Води га, дабо’ме! Твој је грех, па га мораш носити са собом. (Размишља). А... овај.. волиш га?...
БОСА: Мајка сам му!
МИЛУН: Баш онако, драго ти је?
БОСА: Јесте!
МИЛУН: А што ти је драго?
БОСА: Из утробе сам га откинула!
МИЛУН: И... драго ти ваљда што... (Узрујава се и дрхће) што ти је он... отац, драг?
БОСА: Не може насилник бити драг!
МИЛУН: Насилник?
БОСА: Јесте!
МИЛУН:Ко је? Реци ми га ко је, реци ми бар њему да платим ову срамоту!... Реци!
БОСА: Не знам му име!
МИЛУН (Плане): Лажеш, кучко!... Лажеш, завараваш, завараваш,. затураш... Знаш ти, добро знаш, него затураш!
БОСА (Поуздано и одлучно): Не знам!
МИЛУН: Је л’ кмет, је л’...? Реци ко је: је л’ наш, је л’ из села?
БОСА: Није.
МИЛУН: Него?
БОСА: Немац.
МИЛУН: Он?
БОСА: Јесте!
МИЛУН: А ниси се ти преварила... је ли... ниси ти крива... насилник је био? Је л’ ниси ти крива?
БОСА: Тако ми Бог помогао!
МИЛУН: А не знаш ни ко је, ни одакле је, ни из које земље? Не знаш ни где је?
БОСА: Знам.
МИЛУН: Знаш?... Па... где је?
БОСА: (Покааујући на трап): Ено га тамо!
МИЛУН: (Згранут): Тамо?!
БОСА: Јес’!
МИЛУН: Ама... он?
БОСА: Тамо!
МИЛУН: (Задршће целим телом и као звер једним скоком одлети, пада на колена и крха врата на трапу те загледа унутра): Лажеш, овде никог нема!
БОСА: Ту је... разгрни земљу... није дубоко!
МЛАДЕН (Завуче се четвороношке у трап и мало затим излећу отуда прегршти земље коју он рукама копа и баца за собом).
БОСА (Узела је у наручје дете, које је узневерено бленуло за све ово време, пригрлила га на груди и љуби га).
МЛАДЕН: (Из трапа се чује животињски узвик, дуг и језив. Мало затим Милун се извлачи отуд; руке му од земље која му се налепила кад је копао. Он се диже и прилази Боси): Видео сам га.. овде... под срцем.... ножем...? (Погледа је значајно). Ко га уби?
БОСА: Ти!
МЛАДЕН: Ја?
БОСА: Ти си ми руку водио!
МИЛУН (Дуго је гледа, размишља и бори се): А... зашто га уби?
БОСА: Осрамоти ме, кућу ми разори!
МИЛУН (Прибира се, враћа себи, мири се, те јој прилази и целива је у чело): Нека ти је просто!
БОСА (Облију је сузе, загрца и поспе му руку пољупцима).
МИЛУН (И сам загушен осећајима, узима дете из њених наручја): 'Оди, ’оди овамо, ти, Ненаде Ранковићу... ’оди!
3 А В Е С А
|