Туђинче (драмолет у једном чину)/7
VII
МИЛУН (Гледа дуго за њом, па га тежак бол савлада, те клонуло седа на клупу, баца капу на земљу и зарије главу у руке тихо јецајући).
ДЕТЕ (Унезверено гледало је све што бива. Остављено на сред дворишта, оно наивно прилази ближе Милуну, узима капу са земље и ставља је себи на главу).
МИЛУН: (После дужег времена, диже главу и спазивши своју капу на детињој глави, узима му је грубо): Остави то!
ДЕТЕ: Дај ми капу!
МИЛУН (Оборио опет главу те нити слуша нити гледа дете).
ДЕТЕ: Тата!
МИЛУН (Тргне се од те речи као опаљен).
ДЕТЕ: Тата, дај ми капу!
МИЛУН: Ћути, несрећо! Да ми више ниси каз’о то!
ДЕТЕ (Престрављено ућути и хтело би да заплаче).
МИЛУН (Посматра га, те се ражали на детињи страх, узме га за руку, привуче га ближе себи, те блажије): Ко ти је рек’ о да ме зовеш тата?
ДЕТЕ (Још престрављено ћути).
МИЛУН: Кажи ми, ко ти је рекао да ме зовеш тата?
ДЕТЕ: Рекла наја.
МИЛУН (Суво): Ја нисам твој тата.
ДЕТЕ (Храбрије): Јеси!
МИЛУН (Привуче га још ближе и гледа дуго): Зар ти да ме дочекаш на кућњем прагу; зар ти да ме обрадујеш. Молио сам Бога да ме благослови, те да и у мојој кући закмечи радост, али не да ми на кућу пошље грех и срамоту! А ти си то, ти си и грех и срамота... нећу те... не требаш ми!
ДЕТЕ (За то време, док је Милун ово више себи говорио, игра са медаљом на његовим грудима): Дај ми ово'
МИЛУН: Не дам!
ДЕТЕ: Попни ме, попни ме! (Хоће да му седне на колено).
МИЛУН (Одгурује га благо): Иди дете, макни ми се с очију! Ниси ти криво, ал’... иди... да те не видим... да те не гледам!
ДЕТЕ (Враћа му се опет): Попни ме!
МИЛУН: Ама зар тебе... зар ја...? Немој ми се улагивати... нећу те! Нећу те... не требаш ми, нећу туђе! Еј, Боже милостиви! Зар место своје радости и своје милоште, ово да ме дочека? Шта сам ти, Боже. згрешио!
ДЕТЕ (Накопистило се, те колико га он више одгурује од себе, толико више оно се мучи и пентра да му објаши колена): Попни ме!
МИЛУН (Помогне му те се попне): Ето, попео сам те... Шта хоћеш?
ДЕТЕ (Опет дочепало медаљу): Хоћу ово!
МИЛУН: Не дам! Не дирај то! (Сам себи). Није криво дете... црвић... шта може оно бити криво... али ето... не могу ни да га милујем... туђе је... срамота је... А желео сам, те како сам желео милоште у кући... па да га овако.... као сад тебе... на колено... да га милујем ка родитељ... (Милује детињу косицу) да му тепам... Како се зовеш?
ДЕТЕ: Је л’ ја?
МИЛУН: Ти, јес’, како се зовеш?
ДЕТЕ: Ненад Ранковић.
МИЛУН (Плане): Зар ти, зар ти копиле, па Ранковић? То да ниси више рек’о. Чу ли, море, убићу те, заклаћу те! То те она кучка научи, је ли? Зар ти моје име... ама, убићу те, разумеш!... (Кад опази да је дете престрављено од његове вике, турило главу у његова недра, он се умири мало, па га диже и говори му блажије) Јеси чуо, тако други пут да не кажеш. Никад више да не кажеш Ранковић... Нисам те родио и ниси мој... не смеш ти да понесеш то име... ни она, а некмо ли ти! (Милује га). Немој ти да се плашиш! Ниси ти крив, није твој грех, тек... ето... и на теби је срамота као и на мени. Ја још и могу да се браним, могу да отурим срамоту од себе, а ти и не можеш, нити може твоја мајка да те брани... ко ће срамоту бранити!
ДЕТЕ (Освојено благошћу којом му је ове речи говорио загрли га).
МИЛУН: А што ти мене милујеш... је л’ ме волиш?
ДЕТЕ: Јесте!
МИЛУН: А зашто? О што ти да ме волиш кад ниси мој, кад си туђ, а туђ и ја теби?
ДЕТЕ: Дај ми капу!
МИЛУН: Ево ти! (Намешта му капу). Гле, баш прави војник! Је л’ хоћеш да будеш војник?... Волиш, је л’? Па још да ти купим сабљу, па коња, па ко ка’ ти! Па кад одрастеш... сад си још мали, него кад одрастеш, да ти купим... хоћеш, је л’ (Тргне се и прелети му челом мрачан облак бола и разочарења). Ух, где ја одох! Заборавих се... одведе ме срце... а желео сам тако своме да тепам, са својим да играм, са својим да разговарам... па сад, ето, заборавих се... (Погледа опет дете, па се разгали). Ниси ти, крив, ниси ти крив (Милује га). Бог те је казнио срамом, а мене.. видиш... једнаки смо, и ја и ти, и обоје нас Бог казнио! (Милује га нежно и са пуно родитељске топлине).
|