Tuđinče (dramolet u jednom činu)/7
VII
MILUN (Gleda dugo za njom, pa ga težak bol savlada, te klonulo seda na klupu, baca kapu na zemlju i zarije glavu u ruke tiho jecajući).
DETE (Unezvereno gledalo je sve što biva. Ostavljeno na sred dvorišta, ono naivno prilazi bliže Milunu, uzima kapu sa zemlje i stavlja je sebi na glavu).
MILUN: (Posle dužeg vremena, diže glavu i spazivši svoju kapu na detinjoj glavi, uzima mu je grubo): Ostavi to!
DETE: Daj mi kapu!
MILUN (Oborio opet glavu te niti sluša niti gleda dete).
DETE: Tata!
MILUN (Trgne se od te reči kao opaljen).
DETE: Tata, daj mi kapu!
MILUN: Ćuti, nesrećo! Da mi više nisi kaz’o to!
DETE (Prestravljeno ućuti i htelo bi da zaplače).
MILUN (Posmatra ga, te se ražali na detinji strah, uzme ga za ruku, privuče ga bliže sebi, te blažije): Ko ti je rek’ o da me zoveš tata?
DETE (Još prestravljeno ćuti).
MILUN: Kaži mi, ko ti je rekao da me zoveš tata?
DETE: Rekla naja.
MILUN (Suvo): Ja nisam tvoj tata.
DETE (Hrabrije): Jesi!
MILUN (Privuče ga još bliže i gleda dugo): Zar ti da me dočekaš na kućnjem pragu; zar ti da me obraduješ. Molio sam Boga da me blagoslovi, te da i u mojoj kući zakmeči radost, ali ne da mi na kuću pošlje greh i sramotu! A ti si to, ti si i greh i sramota... neću te... ne trebaš mi!
DETE (Za to vreme, dok je Milun ovo više sebi govorio, igra sa medaljom na njegovim grudima): Daj mi ovo'
MILUN: Ne dam!
DETE: Popni me, popni me! (Hoće da mu sedne na koleno).
MILUN (Odguruje ga blago): Idi dete, makni mi se s očiju! Nisi ti krivo, al’... idi... da te ne vidim... da te ne gledam!
DETE (Vraća mu se opet): Popni me!
MILUN: Ama zar tebe... zar ja...? Nemoj mi se ulagivati... neću te! Neću te... ne trebaš mi, neću tuđe! Ej, Bože milostivi! Zar mesto svoje radosti i svoje milošte, ovo da me dočeka? Šta sam ti, Bože. zgrešio!
DETE (Nakopistilo se, te koliko ga on više odguruje od sebe, toliko više ono se muči i pentra da mu objaši kolena): Popni me!
MILUN (Pomogne mu te se popne): Eto, popeo sam te... Šta hoćeš?
DETE (Opet dočepalo medalju): Hoću ovo!
MILUN: Ne dam! Ne diraj to! (Sam sebi). Nije krivo dete... crvić... šta može ono biti krivo... ali eto... ne mogu ni da ga milujem... tuđe je... sramota je... A želeo sam, te kako sam želeo milošte u kući... pa da ga ovako.... kao sad tebe... na koleno... da ga milujem ka roditelj... (Miluje detinju kosicu) da mu tepam... Kako se zoveš?
DETE: Je l’ ja?
MILUN: Ti, jes’, kako se zoveš?
DETE: Nenad Ranković.
MILUN (Plane): Zar ti, zar ti kopile, pa Ranković? To da nisi više rek’o. Ču li, more, ubiću te, zaklaću te! To te ona kučka nauči, je li? Zar ti moje ime... ama, ubiću te, razumeš!... (Kad opazi da je dete prestravljeno od njegove vike, turilo glavu u njegova nedra, on se umiri malo, pa ga diže i govori mu blažije) Jesi čuo, tako drugi put da ne kažeš. Nikad više da ne kažeš Ranković... Nisam te rodio i nisi moj... ne smeš ti da poneseš to ime... ni ona, a nekmo li ti! (Miluje ga). Nemoj ti da se plašiš! Nisi ti kriv, nije tvoj greh, tek... eto... i na tebi je sramota kao i na meni. Ja još i mogu da se branim, mogu da oturim sramotu od sebe, a ti i ne možeš, niti može tvoja majka da te brani... ko će sramotu braniti!
DETE (Osvojeno blagošću kojom mu je ove reči govorio zagrli ga).
MILUN: A što ti mene miluješ... je l’ me voliš?
DETE: Jeste!
MILUN: A zašto? O što ti da me voliš kad nisi moj, kad si tuđ, a tuđ i ja tebi?
DETE: Daj mi kapu!
MILUN: Evo ti! (Namešta mu kapu). Gle, baš pravi vojnik! Je l’ hoćeš da budeš vojnik?... Voliš, je l’? Pa još da ti kupim sablju, pa konja, pa ko ka’ ti! Pa kad odrasteš... sad si još mali, nego kad odrasteš, da ti kupim... hoćeš, je l’ (Trgne se i preleti mu čelom mračan oblak bola i razočarenja). Uh, gde ja odoh! Zaboravih se... odvede me srce... a želeo sam tako svome da tepam, sa svojim da igram, sa svojim da razgovaram... pa sad, eto, zaboravih se... (Pogleda opet dete, pa se razgali). Nisi ti, kriv, nisi ti kriv (Miluje ga). Bog te je kaznio sramom, a mene.. vidiš... jednaki smo, i ja i ti, i oboje nas Bog kaznio! (Miluje ga nežno i sa puno roditeljske topline).
|