Тихо пристаниште
| ←Утеха (Плакати, нашто?...) | Тихо пристаниште Писац: Милета Јакшић |
Кроз ноћ и буру на тихом жалу
Трепере бели свитања зраци —
Поздрав и збогом последњем валу
Што те на брег спасења избаци!..
На високој се наћи врлети,
Ступити на праг вечнога дома,
Где ти житејско море не прети
Буром ни страхом од бродолома;
Видети отуд — ко̑ с Хималаје —
Земљу, далека пространства њена,
Кроз сјајни вео чаробне Маје
Прозрети лажи њених опсена;
Слушати како до тебе стиже
Дубоки несклад земаљске вреве
Што доле бучи, а што га диже
Грешни потомак прамајке Еве; —
Док, очараним, онамо, слухом,
Чути брујање далеких зво́на:
Вечности позив да пођеш духом
С немом поворком безброј ео́на
Уједан живот где се не мења
Дан невечерњи, где вечно сјају
Зоре с химнама вечних јутрења —
Знај да си дошо̑ свом завичају...
Мртав на земљи, васкрсно̑ ти си
За пут ка својој последњој мети:
Кад до божанства смрт те узвиси
Да вечно живиш — то је умрети...
Извор[уреди]
- Милета Јакшић: Песме, Матица Српска, Нови Сад, 1984, стр. 65
|