Тврдица/14

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДЈЕЈСТВО ДРУГО
◄   Позорје 2. ПОЗОРИЈЕ 3. Позорје 4.   ►

ПОЗОРИЈЕ 3.

БИВШИ, ЈАЊА


ЈАЊА (ступивипи, никоја не гледи, него ода по соби): Ху, ху, ху!

МИШИЋ: Шта је, кир Јања?

ЈАЊА: Ху! Оћи да ми удари шлогу.

КАТИЦА: Жалосна, да зовемо доктора!

ЈАЊА: Шкиљи, да ми вучиш јошт која крајцара из џепу?

КАТИЦА: Забога, да не пропаднете!

ЈАЊА: Да пропадним! Да дођи једну ветру, да ми узми за косу и да ми носи у луфту! О, моје лепо Мишка, моје лепу Галин! Сад да узмим штап, да идим да просим под мојом старостом.

МИШИЋ: Не треба тако, кир Јања. С отим шкодите свом здрављу.

ЈАЊА: Што ви говорите, господар нотариус? Шупу ми пало, коштуи ми више од пет хиљада форинта; коњи ми пођинули: две хиљаде форинта! дајте ми того човеку кои можи да изгуби толики новци на овим

временом, дајте ми, де! Сиромах Јања, твоју је срећу црно! Да узмиш штап, да идиш код цркву, да седиш и иштиш крајцара кроз твоју нестрећу.

МИШИЋ: А ко ће да чува што је остало код куће?

ЈАЊА: Шта има код кућа? Празно дувар, три дрви, два столица.

МИШИЋ: И они девет стотина акова вина с једним окованим сандуком.

ЈАЊА: (Проклето Ево!) Лако је да си посмејавате сос старом човеком. Еј, господар нотариус, какво црна штета!

МИШИЋ: Штета је велика, особито онаки добри коњи, у целој вароши им није било пара.

ЈАЊА: Сад лежи мртво, барем да можи да си посоли месо, нега да го једи пси забађава. Ох, кајмено Јања, кака истерна, кака истерна!³³

КАТИЦА: Слатки папа!

ЈАЊА: Не ми говори слатку папу, ми говори горку папу, ми говори нестрећну папу, ми говори папу што ћи да ти увати грозницу; папу, што ћиш да пропадниш; тако ја, како едну велику галију на

широку мору.

МИШИЋ: Зашто се ви печалите онде гди се можете помоћи?

ЈАЊА: Да си помогним?! Да правим другу шупу, да купим други коњи, што ћим после да једим с моју децу?

МИШИЋ: Чекајте да вам кажем што стоји у новина. Један је изнашао у Берлину нов неки начин луфтбалон правити и то искључително коњском машћу. Зато се сад обз³³ Рђав последак.

нањује, ако кој има такове масти, нека се јави, може имати за центу хиљаду форината сребра. Како су ваши коњи дебели, изићи ће три центе; па ћете не само штету надокнадити, него јошт и

профитирати.

ЈАЊА: Ели то истина, господин нотариус?

МИШИЋ: дођите код мене, кад год хоћете, пак ћу вам исте новине дати да се сами уверите.

ЈАЊА: Пи, пи, пи! Господин нотариус, то је добра шпекулација!... да купим више коњи, па да и гоим и после колим Каква лепа профита!

МИШИЋ: (Овај је луд!) Баш зато и јесте тако велика цена тој масти, што је од царства строжајше запрећено да се нико под живу главу не усуди марву своју убијати, јер би се тако коњи, који су

на велику ползу људма, умалили. Него, како се случајно код вас догодило, ви сте врло срећан човек.

ЈАЊА: Пи, пи, пи! Право кажи греческо мудрост: „Ди — ј нестрећу, ту — ј и стрећу.“ Знаите што, господин нотариус, оћим и ја да начиним једно луфтбалон и да идим у Америка. Читао сум едно старо

мудро греческо књига да тамо има толико злато и бисер колико пасуљ у Европа.

МИШИЋ: Јест, тамо има неке птице које легу бисер.

ЈАЊА: Ух, ух, ух! Како је ту слатку реч. Оћим и ја да прођим свет под мојом старостум.

КАТИЦА: Забога, папа, шта вам сад пада на памет!

ЈАЊА: Ћути, шкиљи! Оћим и тебе да донесим зрно бисер и златну минђушу, знајш! Сирото моје Мишко и Галин, нису могли да ми носи живу у Америка, да ми носи мртву. Господар нотариус, ви сте

паметно муж што сте ми једна лепа шпекулација казали. Ви мора бити да сте Грк.

МИШИЋ (смеши се): То може лако бити.

ЈАЊА: Е, што сум казао? Право Грк, право грчко памет! Кад проћим преко Атина, да вас пишим у вивлиотека; и кад си вратим из Америка, да вам донесим једна лула, турска, лепа, и за моја Јуца

шешир.

ЈУЦА: Не знам ја кад се вратите, него ви мени сад да купите.

ЈАЊА (разрогачи се): Пусто широко, високо! Имаш, море, памету у твоја глава?

ЈУЦА: Прикладно питање!

ЈАЊА. Ти немаш памету у глава, ти имаш у главу ђубру! Море, видиш колика штета у кућу, море? Што ћиш да си китиш? Скини штримфли и ципели, кукавицо, и прави тамо блато да крпимо шупа.

ЈУЦА (погледи у Мишића): Кад би била Јуца луда.

ЈАЊА: Луда? Ко ради, онај луд? Ко си кити, паметно? О, проклето немарљиво свет, мораш да пропадниш! Море, оћи да ти гази сиротиња и нестрећа, тако ја, како бесно коњ трава зелена!


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 163 године.