Тврдица/13

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДЈЕЈСТВО ДРУГО
◄   Позорје 1. ПОЗОРИЈЕ 2. Позорје 3.   ►

ПОЗОРИЈЕ 2.

БИВШИ, МИШИЋ


МИШИЋ: Слуга сам понизан! (Клања се прво Јуци, потом Катици.)

ЈУЦА: Службеница!

КАТИЦА: Службеница!

МИШИЋ: Ја сам чуо за неки несрећни случај. Је л’ истина?

ЈУЦА: За шупу?

КАТИЦА: Ах, кукавни коњи, тако сам плакала!

МИШИЋ: То је баш штета! Ови су коњи први били у вароши. Али како се то баш тако догодило?

ЈУЦА: Знате како наша пословица каже. „Скуп двапут плаћа.“ Пређе две године правио је шупу, пак човек неће да погоди искусне људе, него оће да сам зида, да заштеди.

МИШИЋ: Е, гледајте ви, као да је убог сирома!

ЈУЦА: Он сам не зна колико има новаца. Али тако се то уселило код њега, само да не пропадне, да штеди. Тако за кукуруз дају му људи лепо пет форинта. Аја! Он оће шест. Међутим, није га нико

надгледао док се није уплеснивио, те је јошт морао плаћати да га изнесу.

МИШИЋ: Но, чујем да у кући лепо живи.

ЈУЦА: О, маните га, молим вас! Ако има што сира или путера, он донде чува и јести забрањује, док се не поквари и не усмрди. Откад сам ја овде у кући, јошт се није вина на астал изнело. А у

подруму има девет стотина акова.

МИШИЋ: Тако су понајвише стари људи, све се боје да неће им стићи, а то је зато што не могу да раде као што би желили. Тако сам ја познавао једнога, кој је сваки дан у кафану долазио, а никада

ни крајцаре није трошио. Овај једанпут опази гди се играју карти, па, полакомивши се зар на толике новце, које се у банки наођау, упусти се и он. Богат је био, то се знало. Али да сте га

видили, кад почне губити, како се стане мењати у лицу и дрктати рукама и ногама; најпосле окрене викати: „Уха, уха!“ Како што изгуби, ђипи, пак опет седне, тако да смо ми околостојећи

непрестано мислили, сад ће изданути... Но шта сте ви, господична. тако ућутали? Вами је жао за коње? Не пчелите се, купиће кир Јања друге.

КАТИЦА: Жао ми је само што се мора тако стар једити.

МИШИЋ: О, лако се може човек утјешити, кад има у сандуку дуката.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 163 године.