Tvrdica/14
| ◄ Pozorje 2. | POZORIJE 3. | Pozorje 4. ► |
POZORIJE 3.
BIVŠI, JANjA
JANjA (stupivipi, nikoja ne gledi, nego oda po sobi): Hu, hu, hu!
MIŠIĆ: Šta je, kir Janja?
JANjA: Hu! Oći da mi udari šlogu.
KATICA: Žalosna, da zovemo doktora!
JANjA: Škilji, da mi vučiš jošt koja krajcara iz džepu?
KATICA: Zaboga, da ne propadnete!
JANjA: Da propadnim! Da dođi jednu vetru, da mi uzmi za kosu i da mi nosi u luftu! O, moje lepo Miška, moje lepu Galin! Sad da uzmim štap, da idim da prosim pod mojom starostom.
MIŠIĆ: Ne treba tako, kir Janja. S otim škodite svom zdravlju.
JANjA: Što vi govorite, gospodar notarius? Šupu mi palo, koštui mi više od pet hiljada forinta; konji mi pođinuli: dve hiljade forinta! dajte mi togo čoveku koi moži da izgubi toliki novci na ovim
vremenom, dajte mi, de! Siromah Janja, tvoju je sreću crno! Da uzmiš štap, da idiš kod crkvu, da sediš i ištiš krajcara kroz tvoju nestreću.
MIŠIĆ: A ko će da čuva što je ostalo kod kuće?
JANjA: Šta ima kod kuća? Prazno duvar, tri drvi, dva stolica.
MIŠIĆ: I oni devet stotina akova vina s jednim okovanim sandukom.
JANjA: (Prokleto Evo!) Lako je da si posmejavate sos starom čovekom. Ej, gospodar notarius, kakvo crna šteta!
MIŠIĆ: Šteta je velika, osobito onaki dobri konji, u celoj varoši im nije bilo para.
JANjA: Sad leži mrtvo, barem da moži da si posoli meso, nega da go jedi psi zabađava. Oh, kajmeno Janja, kaka isterna, kaka isterna!³³
KATICA: Slatki papa!
JANjA: Ne mi govori slatku papu, mi govori gorku papu, mi govori nestrećnu papu, mi govori papu što ći da ti uvati groznicu; papu, što ćiš da propadniš; tako ja, kako ednu veliku galiju na
široku moru.
MIŠIĆ: Zašto se vi pečalite onde gdi se možete pomoći?
JANjA: Da si pomognim?! Da pravim drugu šupu, da kupim drugi konji, što ćim posle da jedim s moju decu?
MIŠIĆ: Čekajte da vam kažem što stoji u novina. Jedan je iznašao u Berlinu nov neki način luftbalon praviti i to isključitelno konjskom mašću. Zato se sad obz³³ Rđav posledak.
nanjuje, ako koj ima takove masti, neka se javi, može imati za centu hiljadu forinata srebra. Kako su vaši konji debeli, izići će tri cente; pa ćete ne samo štetu nadoknaditi, nego jošt i
profitirati.
JANjA: Eli to istina, gospodin notarius?
MIŠIĆ: dođite kod mene, kad god hoćete, pak ću vam iste novine dati da se sami uverite.
JANjA: Pi, pi, pi! Gospodin notarius, to je dobra špekulacija!... da kupim više konji, pa da i goim i posle kolim Kakva lepa profita!
MIŠIĆ: (Ovaj je lud!) Baš zato i jeste tako velika cena toj masti, što je od carstva strožajše zaprećeno da se niko pod živu glavu ne usudi marvu svoju ubijati, jer bi se tako konji, koji su
na veliku polzu ljudma, umalili. Nego, kako se slučajno kod vas dogodilo, vi ste vrlo srećan čovek.
JANjA: Pi, pi, pi! Pravo kaži grečesko mudrost: „Di — j nestreću, tu — j i streću.“ Znaite što, gospodin notarius, oćim i ja da načinim jedno luftbalon i da idim u Amerika. Čitao sum edno staro
mudro grečesko knjiga da tamo ima toliko zlato i biser koliko pasulj u Evropa.
MIŠIĆ: Jest, tamo ima neke ptice koje legu biser.
JANjA: Uh, uh, uh! Kako je tu slatku reč. Oćim i ja da prođim svet pod mojom starostum.
KATICA: Zaboga, papa, šta vam sad pada na pamet!
JANjA: Ćuti, škilji! Oćim i tebe da donesim zrno biser i zlatnu minđušu, znajš! Siroto moje Miško i Galin, nisu mogli da mi nosi živu u Amerika, da mi nosi mrtvu. Gospodar notarius, vi ste
pametno muž što ste mi jedna lepa špekulacija kazali. Vi mora biti da ste Grk.
MIŠIĆ (smeši se): To može lako biti.
JANjA: E, što sum kazao? Pravo Grk, pravo grčko pamet! Kad proćim preko Atina, da vas pišim u vivlioteka; i kad si vratim iz Amerika, da vam donesim jedna lula, turska, lepa, i za moja Juca
šešir.
JUCA: Ne znam ja kad se vratite, nego vi meni sad da kupite.
JANjA (razrogači se): Pusto široko, visoko! Imaš, more, pametu u tvoja glava?
JUCA: Prikladno pitanje!
JANjA. Ti nemaš pametu u glava, ti imaš u glavu đubru! More, vidiš kolika šteta u kuću, more? Što ćiš da si kitiš? Skini štrimfli i cipeli, kukavico, i pravi tamo blato da krpimo šupa.
JUCA (pogledi u Mišića): Kad bi bila Juca luda.
JANjA: Luda? Ko radi, onaj lud? Ko si kiti, pametno? O, prokleto nemarljivo svet, moraš da propadniš! More, oći da ti gazi sirotinja i nestreća, tako ja, kako besno konj trava zelena!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|