Tvrdica/13
| ◄ Pozorje 1. | POZORIJE 2. | Pozorje 3. ► |
POZORIJE 2.
BIVŠI, MIŠIĆ
MIŠIĆ: Sluga sam ponizan! (Klanja se prvo Juci, potom Katici.)
JUCA: Službenica!
KATICA: Službenica!
MIŠIĆ: Ja sam čuo za neki nesrećni slučaj. Je l’ istina?
JUCA: Za šupu?
KATICA: Ah, kukavni konji, tako sam plakala!
MIŠIĆ: To je baš šteta! Ovi su konji prvi bili u varoši. Ali kako se to baš tako dogodilo?
JUCA: Znate kako naša poslovica kaže. „Skup dvaput plaća.“ Pređe dve godine pravio je šupu, pak čovek neće da pogodi iskusne ljude, nego oće da sam zida, da zaštedi.
MIŠIĆ: E, gledajte vi, kao da je ubog siroma!
JUCA: On sam ne zna koliko ima novaca. Ali tako se to uselilo kod njega, samo da ne propadne, da štedi. Tako za kukuruz daju mu ljudi lepo pet forinta. Aja! On oće šest. Međutim, nije ga niko
nadgledao dok se nije uplesnivio, te je jošt morao plaćati da ga iznesu.
MIŠIĆ: No, čujem da u kući lepo živi.
JUCA: O, manite ga, molim vas! Ako ima što sira ili putera, on donde čuva i jesti zabranjuje, dok se ne pokvari i ne usmrdi. Otkad sam ja ovde u kući, jošt se nije vina na astal iznelo. A u
podrumu ima devet stotina akova.
MIŠIĆ: Tako su ponajviše stari ljudi, sve se boje da neće im stići, a to je zato što ne mogu da rade kao što bi želili. Tako sam ja poznavao jednoga, koj je svaki dan u kafanu dolazio, a nikada
ni krajcare nije trošio. Ovaj jedanput opazi gdi se igraju karti, pa, polakomivši se zar na tolike novce, koje se u banki naođau, upusti se i on. Bogat je bio, to se znalo. Ali da ste ga
vidili, kad počne gubiti, kako se stane menjati u licu i drktati rukama i nogama; najposle okrene vikati: „Uha, uha!“ Kako što izgubi, đipi, pak opet sedne, tako da smo mi okolostojeći
neprestano mislili, sad će izdanuti... No šta ste vi, gospodična. tako ućutali? Vami je žao za konje? Ne pčelite se, kupiće kir Janja druge.
KATICA: Žao mi je samo što se mora tako star jediti.
MIŠIĆ: O, lako se može čovek utješiti, kad ima u sanduku dukata.
|